Брата упознао у 45. години живота и то у Сан Франциску

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Драган Рађеновић првих пет година живота растао је у сарајевском сиротишту, мајке није хтела ни да га види. Његов брат по мајци Мирослав Божић три године је био заточен у усташком логору Челебићи и за Драгана деценијама  није ни знао, а игром судбине нашли су се у Америци

Пише: Небојша Тошић

Када бих случајно био новинар или какав љетописац или „описиватељ судбина људских“, прво бих измислио нешто што „никад није било, а било је“. Па опет мислим што бих измишљао. Довољно је сусрести писца Драгана Рађеновића и … Па ево нека Драган започне, баш као у својој књизи:

-Стајао сам испред високе зграде на Грбавици у Сарајеву. Иза једног од тих прозора живи моја мајка и ја сада идем да је посјетим. Не, није јој рођендан нити нека свећана прилика. Једноставно посјета мајци. Звоним на вратима и она ми отвара. Наравно личимо једно на друго што би се рекло “сав на мајку, нема грешке“. Онда ја кажем да тражим Косу, то је име моје мајке, а моја мајка Коса каже да та, моја мајка Коса коју тражим, не станује овдје. И затвара врата. Остајем пред затвореним вратима непомичан и немоћан баш као оног дана, када ме је мајка Коса, као тек рођену и не нахрањену бебу, умотану у пелене, оставила пред вратима мога оца Симе Рађеновића и отишла. Сада сам је видио први пут у животу. Она мене други пут. Зар већ 17 година прође!?

Када бих био режисер, а сценариста ми понуди једну овакву сцену, ја бих му рекао да се сигурно шали, па бих се још и извикао на њега да шта он мисли да су гледаоци наивни и да би прогутали тако нешто, а овај, мислим сценариста – писац би ми казао нека ја само читам даље јер у сценарију којег је он преписао из живота, а ха, добро сте чули, чисти плагијат, „има још тога“.

-Откуда ја знам које је било доба када ме је мајка положила пред врата очевог стана, у пеленама које је добила у породилишту, и – отишла. Било је „недоба“ у сваком случају. Отац ме је из истих стопа одњео у сиротиште које се у то вријеме звало „Дом за незбринуту дјецу Љубица Ивезић“ да ме нахране и пресвуку. Не знам да ли тим редом, али сљедећих пет година они су ме и хранили и облачили. Бијах њихов „штићеник“. Онда се, једног дана, појави мој отац и одведе ме кући!!!

-Тамо ме је пригрли његова друга супруга Јања које ми не само замијени мајку, већ постаде моја „права и једина мама“. Не знам када сам је први пут назвао мајком. Можда онда када ме је охрабривала да потражим своју рођену мајку, а бојећи се, из огромне љубави према мени, да ћу њу Јању „одбацити и заборавити“. О како се варала моја племенита Јања. Па њен лик ми се указа пред очима, пред оним залупљеним вратима. Чини ми се да сам тада рекао: „Не би ти, мајко Јањо, тако“.

Хладан сусрет с мајком

Када бих био неки радознали сват, нашао бих се у кафаници недалеко од стана поменуте Драганове мајке Косе, сада већ заинтересиран „шта је било даље“?

-Шта би могло бити? Ту ме је чекала сестра мајке Косе, драга тетка Милена. Њу сам сусретао повремено и увијек се понашала као права тетка. Волила ме је, али покушавала да оправда сестру . Она је била та која је „уговорила“ сусрет. Дала ми је Косину адресу, а са невјерицом сам видио да живимо у једној општини, такорекућ у комшилуку. Тетка ме је тјешила. Ја сам ћутао дубоко повријеђен па можда због тога нисам реаговао када је за наш сто, у тој кафаници, изненада сјела моја мајка Коса. Тетка нам је рекла да се поздравимо, а ми смо сједили укочено као да се између нас испријечила нека ледена, мутна а непрелазна ријека… Нико није спаљивао мостове. Моста није било.

Када бих којим случајем желио да сазнам шта се одвијало у души младог 17-то годишњака, одмах би помислио на неке пјесме гдје се спомињу вино и ракија…

-Нисам ни прије био нека цвјећка, али послије „судбоносног сусрета“ постао сам арогантан, недруштвен. Раја из Ковачића стално су питали „Шта ти је Гагарине?“ (то ми је био мирнодопски надимак, а у рату су ме звали Лав). Откуда сам ја тада знао да ми је сломљено срце. А мој добри отац је знао и послао ме у – војску. Служио сам у Београду у Титовој гарди. И ево да се опет присјетим моје „праве“ мајке Јање. То сам написао у мојој књизи „Посљедњи краљеви војници“.

-Елем сретне моја мајка Јања неку њену пријатељицу у пуном трамвају. И ријеч по ријеч пита је ова гдје ти је син, а Јања сва поносна каже да сам Београду у војсци. Онда је пријатељица пита шта служим, а Јања пуним срцем и гласом сва поносна каже: -Служи краљеву гарду! Настаде мук у социјалистичком трамвају, али срећом ништа се није десило.

Када бих био некаква гатара, па знао како да у „филџану“ разаберем шта све „пише“, вала не бих имао толико маште да младом одслуженом гардисти, ко од брда одваљеном, градском мангупу, кажем „шта је било, шта јесте и шта ће бити“ на плану његовог момачког живота

Покидане породичне нити

-Након војске уписао сам се у неке школе и ту сам видио дјевојку која ме је одмах привукла, али на један посебан начин. Била је лијепа, али у њој сам осјетио нешто много више и другачије од момачког заноса. И она је била изненађена како смо нас двоје одједном блиски. Не није то била никаква „љубав на први поглед“. Осјетили смо неко поштовање једно пред другим. Рекла ми је да се зове Мира и да има пуно млађег брата Мирослава. Али рекла је и својој мајци да је упознала једног интересантног младића Драгана. Онда је њена мајка њој казала да је тај „интересантни Драган“ њен – брат! Тако сам изгубио сестру коју сам тада први пут видио и послије никада, а помирио сам се с тим да никада нећу видјети малог брата Мирослава, јер коначно је била раскинута и она посљедња породична нит која је и мимо наше воље постојала. Збогом мајка Косо, збогом сестро Миро, збогом Мирославе, мали брате мој.

…

Када бих којим случајем могао да узмем улогу неког питача питао бих некога како је било у усташком муслиманском логору Челебићи . А ко би могао боље о томе да ми каже него Мирослав Божић, син Косин и брат Мирин и полубрат Драганов.

Три године у логору Челебићи

-Кад се од кише склониш под олук, тек онда видиш шта је вода до грла. Са својом супругом Зором која је родом из Брадине, живили смо у Сарајеву. Чим се закухало, договоримо се да одемо у њено родно мјесто, да се измакнемо „од догађаја“. И тако се ја „измакнух“ и послије мало времена упадоше у Брадину и околна мјеста усташко муслиманска наоружана алаша и отјераше нас у робље. Зглогласни логор Челебићи.

-Готово три године био сам изложен страховитим патњама, а затим сам размијењен и нашао сам се са супругом која је била избјегла у Црну Гору. Они који су били избјеглице знају шта је и како је то. Имао сам „логорашке папире“, па сам имао право да емигрирамо у Америку. Била је то судбоносна одлука, али и одлука да се у нови живот ступи „чистих рачуна и потпуне истине“.

Када бих којим случјем могао да видим унапријед, знао бих шта он подразумијева под „чистим рачунима и потпуном истином.“ А свега ми знао сам!

-Дан пред наш лет у Америку, у кући мога ујака Рајка Анђића, брата моје мајке Косе, постављам једно питање које се, посебно кроз логорашке дане, стално наметало. Био сам најмлађи у породици, предамном се није много причало, посебно о „судбоносним“ стварима. Знао сам да се нешто од мене крије. И тада, у мојој 31. години живота, питам ујака:

– Имам ли ја брата?!

Ујак дуго ћути. Видим стисло му се. Ипак преломи. Изусти само једну ријеч:

– Имаш!

Судбоносно откриће

То сазнање, то судбоносно откриће пратило ме је сљедећих неколико година. Преко ујака сам сазнао телефонски број мога брата Драгана Рађеновића. Чврсто сам одлучио да га доведем у Америку. И њега и његову супругу Митру и њихову дјецу, кћерку Ведрану и сина Владимира. У томе сам успио.

А када бих којим случајем замишљао први телефонски „сусрет“ браће Драгана и Мирослава, комотно бих могао да га препишем из књиге Драгана Рађеновића:

-Први пут у животу, 1999. године, чули смо један другоме глас преко телефона:

-Хало, је ли Драган?

-Јесте. С ким разговарам?

-Овдје Мирослав Божић, бураз!

-Два минута само су се чули уздаси и плач и са једне и са друге стране и ако смо имали, ја 45, а он 35 година старости.

Први пут, 2001. године, сусретоше се браћа по мајци Драган и Мирослав на аеродрому у Сан Франциску. Остало је историја.