Ни Вук није знао: Први српски буквар из 1597.
„Први српски буквар” инока Саве, јеромонаха у манастиру Дечани, штампан је 1597. у штампарији „Ђулијано Рампацети”, у Венецији. О иноку Сави не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и да је био јеромонах манастира Дечани. Бурна времена, брзо су буквар бацила у заборав, па за њега није знао ни Вук Караџић.
А за буквар се случајно сазнало. Најприје је 1893. руски конзул у Скадру Крилов прво издање, штампано у Венецији 20. маја 1597, поклонио новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, а касније је, 1921, друго издање, штампано 25. маја 1597. у Дубровнику, где је био на пропутовању, купио инжењер Милорад Димитријевић, из Београда.
Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић, писац једног од првих српсих ћириличних бувара, све док га током 1903. године, Љуба Стојадиновић није пронашао приређујући „Каталог Народне библиотеке Србије” и унио га као „Први српски буквар” инока Саве међу дела српске писмености.
Судећи по Бувару, инок Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође инок Сава је данашњим филололозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима.
Шира српска јавност са Букваром је упозната тек након репринт издања насталих у 21. веку, када су дневни лист „Политика” и 20 година касније Завод за уџбенике Србије поновним штампањем „Првог српског буквара” одлучили да се коначно скине вео тајни над овим капиталним делом писмености на српским просторима.
