Neistine u spotu „Vi ste svet“ o mojoj baki Milunki

Niko iz američke ambasade nije kontaktirao sa mnom, niti me je šta pitao. Prva reklama je bila u redu, već druga me začudila, treća me je potpuno šokirala – počinje ispovest za Alo Slobodanka Grković, unuka Milunke Savić.

Nezamislivo joj je, nastavlja, da je heroina Prvog svetskog rata, prvi bombaš u svojoj četi, borbena Milunka koja je jurišala da uništi zadati cilj, povlačila vojnike sa linije.

-Već to mi se nikako nije uklapalo, a navodi iz trećeg nastavka „Vi ste svet“ nemaju mnogo veze sa istinom. Nisam u srodstvu ni sa kakvim bugarskim generalom i ne znam odakle im to. Moj otac Bebel Minkov je došao u Beograd na studije medicine. Potiče iz bogate porodice, deda je bio učitelj – ističe Slobodanka, koja je radni vek provela kao stomatolog.

Sada je penzionerka, ali i dalje radi od jutra do mraka.

-Kao i moja baka što je radila. Nju nije držalo mesto, kuća je uvek bila besprekorno čista, kuvala je, šila, plela.

Slobodankina majka je pohađala Prvu ekonomsku školu, onda Trgovačku.

-Pravo ime joj je Radmila, ali su je zbog rumenih obraza prozvali Višnja. Ona je Milunkina sestra od ujaka. Milunka je iškolovala i nju i tetke Milenu i Milku, samo tetka Zora nije završila školu. Ona je i živela sa bakom.  Sve Milunkine ćerke su bile lepo vaspitane, vredne. Baka Milunka je bila stroga, u kući je vladala disciplina. To je normalno, trebalo je svu tu decu, a zna se da je odškolovala i 30 tuđe, izvesti na pravi put – priča Slobodanka, i dok pokazuje sliku roditelja priseća se da joj je majka pričala kako se upoznala sa budućim suprugom.

-Bila je na igranci, dopali su se jedno drugom i venčali su se. Moj otac nije ni dolazio kod bake, kamoli živeo kod nje. Ona je živela na Voždovcu, a moji su stanovali u ulici Despota Đurađa 6, ispod Dušanove. Tu sam se i rodila. Pošto je tata radio na VMA, na hirurgiji, dobio je stan od vojske i preselili smo se na Čuburu.

Heroina se nikad nije povlačila: Milunka Savić

Milunka je prodala imanje u Stepanovićevu, koje je dobila kao dobrovoljac i kupila je kućicu na Voždovcu.

-Imala je lepu baštu i uživala je u njoj. Provodili smo leta kod nje, često i vikende, njena deca i nas četvoro unuka, tri dečaka i ja, jedina devojčica. Onda ničeg nije bilo okolo, samo livade i potoci. Baka je bila divna, u dvorištu je imala veliki drveni sto i klupe. Gajila je jagode i brala ih nama, imala je mnogo cveća. Ceo kraj je mirisao na njene hrizanteme.

Navikla da se o Milunki priča samo kad su jubileji, jer u udžbenicima nije bilo, a i dalje nema ni slova o ženi koja je toliko zadužila Srbiju, Slobodanka objašnjava da je njena dužnost da ukaže na pogrešne podatke u spotu.

-Zasmetalo mi je i ono o povlačenju, kamoli ovo o ocu mog supruga. Teško da bi jedna Milunka iz Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, nadaleko poznatog gvozdenog puka, glavni bombaš u četi, komandovala povlačenje. Milunka koja je jurišala bez razmišljanja na ciljeve koje je trebalo da uništi. Ratnica koja je sama na Drini zarobila i razoružala 20 austrijskih vojnika, potom u drugoj bici prvo 23, potom i 40 Bugara. Opet sama samcijata.

Francuzi su izuzetno voleli našu Milunku, a  Slobodanka pamti da joj je ona pričala kako je De Gol nosio na leđima srpske vojnike kad su se povlačili ka Krfu.

-Kad je De Gol inaugurisan za predsednika, zvao je baku, a pošto nije imala pasoš, voz je čekao tri sata dok joj nisu završili dokumenta. Francuzi su se, pričala nam je, divili našim vojnicima koji su pevali i dok su umirali. Admiral Geprat i Franš D’Epere su je obožavali. Imala je posebno mesto u njihovim srcima, muzejima, knjigama. Zvali su je srpska Jovanka Orleanka. Njih troje su se dopisivali celog života, zvali su je da se preseli u Francusku, ali ona je odbila. Ponosim se zbog toga. Da je otišla, bilo bi kao da je naplatila što je išla u rat. A to je krajnje bizarno.

Napominjući da je Milunka i dalje jedina žena na svetu nagrađena Ratnim krstom sa zlatnom palmom, dobitnica po dve francuske Legije časti i Karađorđeve zvezde, unuka kaže da kao dete nije znala čime se njena baka, „lepa starica velikih plavih očiju i divnog tena“ bavila kad je bila mlada.

-U miru je bila sušta suprotnost. Umela je da priđe nepoznatima i pomogne im. Jednom je videla ženu koja je plakala na klupi jer je imala neku kožnu bolest. Dovela ju je kući i lečila melemima. Kad je ona otišla, baka je saznala da je negovala džeparoša, ali iz njene kuće ništa nije odnela. I to je istina, baš kao i da Milunka nikad nije bila gladna. Tetke i majka su je obilazile svakog drugog dana i starale su se da joj ništa ne manjka. Kad je bila bolesna, moj otac ju je smestio  na VMA. Baka je bila srčani bolesnik i sećam se onih cevčica koje su joj išle kroz nos. Ćerke su stvarno brinule o njoj, a kad smo porasli, brigu o njoj smo preuzeli mi, Milunkini unuci.

Slobodanka je od Milunke nasledila hrabrost i jedan recept.

-Njene vanilice su svi voleli, obožava ih i moja unuka Nađa. I ja, kao Milunka, ne mogu da sedim besposlena, moram nešto da radim. Nemam vešte ruke kao ona, jer samo je Milunka mogla da uoči Vrbice šije haljine cele noći za svoje ćerke. Kuća joj je bila čista, kuvala je, spremala zimnicu. Prava domaćica. Volela je da plete, sa iglama u rukama je i umrla. Zatekao je moj brat kad je tog 5. oktobra 1973. otišao kod nje u stan u naselju Braće Jerković, u kom je živela poslednje dve godine. Sahranjena je bez velike pompe, vojnici su ispalili plotun. Četiri decenije kasnije, 10. novembra 2013. njeni posmrtni ostaci prebačeni su u Aleju velikana.

Sigurna da će spot „Vi ste svet“ sve više iritirati narod, Slobodanka kaže da je svedok dve krajnosti kad je reč o njenoj baki.

-Prva je bila totalno ignorisanje, kad nije bilo poželjno veličati herojstvo jedne Srpkinje. Bila su to vremena mog školovanja, o Milunki niko ništa nije znao. Nažalost, tako je bilo i kad je u školu išla moja ćerka Ivana. A sad svakog dana Milunku gledamo na televiziji, i da bude gore, sa podacima iz njenog života koji ne odgovaraju istini – navodi Slobodanka Grković.

Umrla je sa iglama u rukama

Volela je da plete. Sa iglama u rukama je i umrla. Zatekao ju je moj brat kada je tog 5. oktobra 1973. godine otišao kod nje u stan u naselju Braće Jerković, u kom je živela poslednje dve godine. Sahranjena je bez velike pompe, vojnici su ispalili plotun. Četiri decenije kasnije, 10. novembra 2013. njeni posmrtni ostaci prebačeni su u Aleju velikana.

Izvor: Alo

One thought on “Neistine u spotu „Vi ste svet“ o mojoj baki Milunki

  • 24. фебруара 2022. at 00:37
    Permalink

    Слободанка јесте унука, али не мора бити истина све што каже.
    Кад сам 1999. године писао књигу о Степановићеву (објављену 2000), разговарао сам са Војиславом Станковим, зетом Милункиним (био је ожењен Милункином ћерком Миленом) и од њега чуо многе појединости које сам и унео у књигу; не о рату, него о времену о коме је он могао сведочити:
    – Многе приче о Милунки „издраматизовао“ је пуковник (потоњи генерал) Милорад Прелевић, некада нека важна личност у Војном музеју, а Војислав, кад сам Пуковника поменуо, као да је једва чекао да отвори душу: „Немојте ми га помињати, Прелевић је толико штете нанео нашој породици, да вам то не могу описати… Свуда је говорио како је Милунка живела у сиротињи, а то није истина“;
    – Милунка није продала кућу у Степановићеву, оставила ју је својој сестри Славки;
    – Поред куће на Вождовцу, „имала је и кућу у близини Правног факултета“, али јој је после Другог светског рата одузета, под околностима које су Војиславу остале непознате;
    – После Другог светског рата стигао је у Београд, ради школовања, младић по имену Бебел Минков, син једног од високих команданата бугарске војске поражене у Великом рату, с очевом препоруком да се јави Милунки (коју је познавао само по причама из рата) и замоли је да му се нађе при руци, у првим данима, док не нађе стан; младић је остао да код ње станује, а нешто касније оженио се Радмилом-Вишњом;
    – Милунка је гарсоњеру у Улици браће Јерковића добила у време кад се навелико причало како живи у сиротињи, али се тамо није уселила; уселила се њена усвојеница Зорка (узета из неког сиротишта на далматинској обали за коју се убрзо установила да је прележала менингитис и да је због тога, у извесној мери, остала хендикепирана), а она, Милунка, придружила јој се тек на две-три године пред смрт.

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.