Не упадајте у досељеничке замке!

Фотографија корисника Goran MalbašaПИСМА ИЗ ШВЕДСКЕ (6)

Пише: Горан Малбаша

Када сам, пре нешто више од четири године, дошао у Шведску, нисам се много разликовао од мора других лица која су овамо навирала са свих крајева света. Гоњени сновима о бољем животу, неко с надом а неко са страхом, с носталгијом за домовином и авионском кратом у једном правцу, пристизали су овамо и бели и црни и жути и црвени и паметни и глупи и следбеници Библије, Курана, Торе… и представници свих могућих народа, конфесија, професија и обичаја који се уопште могу наћи под капом небеском.

Део те необичне збирке од свакојаког људског материјала постао сам и ја, неколико минута пре поноћи, тог шестог јуна 2015. године, када су точкови Norwegian-овог Airbus-a 330 додирнули писту штокхолмског аеродрома Арланда. Ушушкан благословљеним незнањем о Шведској и имиграцији уопште, био сам, попут многих, склон да јасно видим само њене добре стране. Оних других или нисам био свестан или су оне биле толико замагљене претераним оптимизмом да просто нисам желео да их видим па чак ни онда када су биле очигледне.

Реалност ме је брзо спустила на земљу. Након почетног оптимизма на ред је дошла спознаја да сам у земљи где никог не познајем, не знам језик, немам посао, не познајем систем и обичаје. То је деловало отрежњујуће. Све из почетка. Какво ресетовање! Попут већине досељеника направио сам прве кораке: уписао СФИ (шведски за досељенике), послао дипломе на вредновање у УХР и кренуо да тражим посао. За кратко време опробао сам се у скоро свим пословима резервисаним за досељенике приправнике“ – грађевина, селидбе, прање прозора, статирање за рекламе, филмове и серије…. Код наших послодаваца, углавном.

На жалост, моја искуства с њима у потпуном су складу с гласом који их прати. Поред часних изузетака (З.П. на пример) већина их је јако склона да искористи ваш статус беспомоћног досељеника и демонстрира на вама читав арсенал навика који су понели из својих балканских завичаја – од непоштовања и понижавања до безобразно малог плаћања и рада на црно. Због ниске толеранције према таквим послодавцима (и њихове још ниже толеранције према запосленима који би да раде поштено и по закону) нисам се дуго задржавао ни на једном од тих послова.

Биланс такве концепције је био да сам, након годину и по боравка у Шведској, променио више послова којима сам покривао само основне трошкове. Могућност добијања сталног запослења ми је изгледала прилично нереално, а учење шведског (СФИ), као нечег што би ми повећало шансе за тако нешто, ишло је више него траљаво. Схватио сам да ми је стратегија лоша и да морам нешто да мењам.

У новембру 2016. одбио сам посао који ми је тада нуђен (на велико чуђење многих) и посветио се учењу језика. Морам признати да ни мени самом није било свеједно – одбити посао с пуним радним временом у земљи где би многи волели да га имају, ни мало није била лака одлука. Да ли је учење језика било вредно тога? Убрзо ће се показати да јесте и да је ово била једна од најбољих одлука које сам донео.

Royal Palace, Sweden, Stockholm, Air PhotoЗа пар месеци сам завршио СФИ – курс који сам пре тога дуго развлачио и одмах уписао САС (шведски као други језик). Сви који су довде дошли знају колико је ово значајан корак. Као прво, с СФИ- јем сте савладали основе језика, а као друго стекли услов за ЦСН – студентски кредит. Овај кредит, који се састоји од повратног и неповратног дела, с каматом од око 1 одсто и роком враћања до 65. године живота, спада у ред изузетно повољних с којим можете да покријете основне месечне трошкове живота у Штокхолму. То практично значи да не морате да радите док студирате што је многима фактор од пресудног значаја за даље усавршавање.

Иако сам одредио да ту годину студија САС-а посветим учењу, десило се да већ након неколико месеци добијем понуду за посао као наставник матерњег језика (скраћеница: БСК) у Дандерyд комуни у Штокхолму. Уговором је било предвиђено 30 одсто радног времена што је мени одговарало јер сам сматрао да с пуним радним временом не бих успео да завршим САС на време. Три месеца касније сам добио још 45 посто у Ханинге комуни тако да сам сада радио већ са 75 одсто капацитета. Ово се десило пред сам крај студија САС, тако да сам ипак, уз напор, успео да га завршим у року с високом оценом Б.

Ствари су се просто слагале по неком идеалном распореду. Чим сам завршио САС почео сам да радим 100 посто. Након две и по године боравка у Шведској почео сам да радим као наставник у школи, што сматрам солидним резултатом. У почетку, нисам мислио да ће се ствари одвијати на овај начин. Попут већине, био сам спреман да прихватим било какав легалан посао који би ми обезбедио пристојну егзистенцију. Тренутак када вам неко понуди пет пута већу плату од плате коју сте имали у Србији је тренутак када размишљања о другим могућностима падају у воду. То што је посао далеко испод ваших квалификација губи смисао пред платом којом можете да подигнете кредит за стан и нов ауто, путујете, опуштено плаћате рачуне и живите животом класе која се у Србији некада звала горња средња класа. Типична филозофија већине досељеника са Балкана, којој сам и сам био склон.

И управо ту лежи оно што се зове досељеничка замка! Жељни свега што им је у домовини било ускраћено, многи наши људи прихватају прву понуду за посао и одмах „улазе у причу“. Пре него што науче језик, направе значајне контакте или науче било шта о шведском друштву. Дижу се кредити, купују станови и аутомобили и тада се замка затвара. Заробљени сте. Ок, знам да су многи принуђени на то. Али знам да многи и нису. Након годину или две, многи постају незадовољни али је сада касно за учење језика и било какво усавршавање.

Заробљени кредитима, важно је зарадити за рату а то значи радити и радити. И још радити. То значи прековремене
сате. По могућству што више. Мрзите посао који радите али се бојите да га изгубите, живот се своди на рад и спавање, једном месечно се напијете са земљацима уз печење (може и роштиљ), народњаке и жалом за родним крајем као опијатима којима се привремено залечује празнина у души. Незадовољство пројектујете на жену или мужа, децу, пријатеље, пса…. Сви вас нервирају. Смисао зивота постаје годишњи одмор и месец дана у домовини. Уместо 12 месеци, живи се само један.

Заиста, уколико је икако могуће, добро је направити припрему за живот у Шведској. Ако заиста желите да искористите све оно што ова скандинавска земља нуди, онда се та припрема зове „пут од три корака“. Први корак је језик. Други су контакти. Трећи је познавање шведског система. Језик је кључ за интеграцију, контакти су врата која тим кључем отварате, а познавање система граница до које можете да идете када већ једном откључате та врата и закорачите кроз њих.

Наравно, сви ми који смо дошли у Шведску у зрелим годинама не треба да гајимо илузију да ћемо икада причати шведски као Швеђани нити да ћемо бити сасвим улкопљени у културолошки миље ове земље попут људи који се вековима презивају Свенссон, Густавссон, Ларссон… То је нормално и то је ок. Оно у чему можемо да им парирамо, па чак и надмашимо, је наша сналажљивост, енергичност и прекаљеност којима нас је судбина частила када смо искусили, а остали колико-толико нормални – рат, бомбардовање, беспарицу, хиперинфлацију, санкције… и све друге специјалитете из богате балканске кухиње друштвено – политичких збивања последњих деценија.

Другачије, заиста, размишља онај коме је живот био вечита борба од онога коме је одувек све било потаман. Први је странац, спреман да стави главу тамо где онај други, свој на своме, не би ставио ни ногу. Одувек је то тако било па ни данашњи однос Швеђана и досељеника није ништа другачији. И међу једнима и другима има паметрних људи који поштују своје али прихватају и добре ствари из других култура.

Има и оних који раде супротно – ушанче се у сопственој нацији, вери, култури, обичајима… и непријатељски гледају на све који мисле другачије. Постоје и трећи – то су досељеници који покушавају да буду већи Швеђани од њих самих. Први личе на плодоносно калемљено воће с коренима у својој, а крошњом у другој култури. Други су попут кржљавог воћа које не жели да се мења. Трећи су попут јабуке која је умислила да је крушка. Трудим се да будем налик првима. Да задржим најбоље из културе у из које потичем али и да прихватим много тога из других. Трудим се да сваки дан научим нешто ново о овој скандинавској земљи, да је разумем и да се међусобно прихватимо, али да никада не заборављам ко сам и одакле сам и да с поносом представљам најбоље традиције свога народа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *