На Купресу медведи упадају у кућна дворишта

Пише: Душан Марић

Ноћас је медвед, или медведи, јер само ноћ зна да ли је у питању једнина или множина ове купрешке домаће животиње, упао у двориште куће Шпире Марића на Купрешкој висоравни, једног од последњих становника засеока Ћемалић и разбацаo му кошнице са пчелама. Горопадније него што је Тајсон у најбољим данима разбацивао своје противнике.

Ово је трећи напад у последња четири дана на кућу овог домаћина, који има 88 година. Већ у првом нападу непозвани гост уништио је две последње  кошнице пчела. Последње које је Шпиро имао.

Осокољен тиме што прве ноћи није наишао на отпор, медвед је, као и сви агресори, од ових бандита из НАТО пакта до шумских звери, поновио нападе. Осладило му се да у глуво доба ноћи упада у Шпирино двориште. Посебно откад је Шпири нестао пас, који је лавежом најављивао долазак незваног посетиоца.

-Не знам шта да радим. Жао ми је да га убијемо, у овом крају је све мање не само људи, већ и дивљих звери. А и закон штити медведе.  Опет, како је навалио, бојим се да ми не провали у шталу са кравама. Или да ноћу, добрина га убила,  кад идемо да обилазимо шталу, не пресретне мене или неког од укућана.

Засеок Ћемалић, на северозападном делу Купрешке висоравни, у којем Шпиро живи, је део села Шеменовци. Дејтонским споразумом село је подељено на део који припада Федерацији БиХ и део који припада Републици Српској. После рата у засеоку је обновљено осам кућа. Нажалост, у њима сада живе само две породице. Остале помрле.

Прича о нападу медведа је, на неки начин, прича о Србима са Купреса. Тужна прича о вредним горштацима, о завичају који одумире и дивљим зверима, које захваљујући умирању људи и гашењу бројних кућних огњишта,  полако освајају животни простор.

Ако буду стрпљиви и паметни и не начине неки нагли гест у кршењу људских права, који би изазвао бес уважене господе и госпођа из Европске уније, медведи ће ускоро постати владајућа већина не само у Шеменовцима и шумама изнад тог села у подножју Великог Виторога, већ и на ширем простору између Дрвара и Рибника са једне, и Купреса, Бугојна и Горњег Вакуфа, са друге стране.

-Умро је Драгојла  Марић и његова жена Мара. Кад је наступио мир, њихов син Мирко, ратни јунак, је пуцао себи у главу. Умрли су и Митар и његова жена Стана. И они су Марићи. Овде су сви Марићи. Њихов син Славко је после рата подлегао ратним ранама. Умрли су Лазо и његова Миља, Душан и његова Цвита, Секула и његова Анђа, Јово и његов син Славко. Момак у најбољим годинама. На крају, умро је мој брат од стрица Зарија Марић и његова жена Стана. Село је све више пусто и звери су све агресивније – каже Шпиро Марић (88).

Он каже да би се лако решио белаја, није проблем узети пушку, сачекати звер и убити је али…

-Медведи су законом заштићени а и ја бих волео да не морам да под старе дане убијам баш у свом дворишту. И медвед је живо биће. Ми смо овде  навикли да живимо са медведима и вуковима. Али како је кренуло, напашће нас на кућном прагу..

Његов брат од стрица Владо Марић наводи бројне примере упада звери у село а један посебно истиче.

-Прошлог лета, у по бела дана, испод села је прошетало крдо од 24 дивље свиње. Полако, као на модној писти. Нису се обазирале на моју вику, ни на лајање мог Шарова. Понашале су се као да је село њихово. Пре две године у огради испод села, по дану, вук ми је напао овцу.

 

Медвед је на Купрешкој висоравни одувек домаћа животиња. Доброћудни комшија Брундо. Са њим никад није било већих проблема, укључујући и идеолошко-егзистенцијалне неспоразуме. Све до уочи рата када је и у медведе ђаво ушао.  Неколико њих је некако успело да побегне из Копривнице, ограђеног ловишта Јосипа Броза између Купреса и Бугојна.

Од неколико десетина медведа који су тамо узгајани и храњени, само због тога  да би највећи међед  Хрвата, Срба и муслимана могао да се иживљава убијајући их и китећи се лажним ловачким трофејима, неколико најодважнијихн гризлијевих рођака  је побегло из ограде. Међу њима и једна медведица. Коју је неко од ловаца ранио.

Борећи се са ранама, несрећница је постала масовни убица. Вероватно би се нашла на оптужници своје колегинице, хашке тужитељице Карле дел Понте али на њену срећу  Хашки трибунал још увек није био основан.

-Почела је да напада говеда. Убила је неколико крава, пре него што су њу убили . А онда је избио рат.  Људи су почели да убијају једни друге. А док смо се по купрешким шумама  и горама ми и браћа Хрвати Хрвати међусобно таманили, медведи су пострадали у минским пољима које су зараћене војске стављале испред себе.

Четири године шуме између Купреса и Бугојна одјекивале су од јаука рањених бораца и урлика рањених звери.

 

-Било је мучно слушати и једно и друго. Јаукање рањеног хрватског, српског или муслиманског борца, који је остао на међупростору између ровова, је било ужасно. Али, верујте, подједнако узнемирујуће је било и слушати крике медведа, јелена, дивљих свиња и других звери које су упале у неко од десетина минских поља на линији фронта  – каже Влајко Крндија.

После рата, Босном је завладало братство и јединство између свих народа и народности. Укључујући и медведе. И људи и медведи су поштовали Дејтонски мировни споразум. Није било већих инцидената , осим што је пре две године у Јањским долинама  медвед усмртио једну и напао више крава Милована Илића Ћире.

Претрпоставља се да га је на агресивност натерала глад.  Или је и он пре био рањен од неког искомплексираног кретена који се бави убијањем животиња из хобија, па почео да се свети својим двоножним комшијама. Мада има и мишљења  да су у питању били организовани покушаји нарушавања мира у БиХ.

Сада се медвед окомио на кућу Шпире Марића. Старине на граници од деведесет лета.

-Било је само питање кад ће напасти. Већ две године силази у село.  Свако јутро видим трагове. Поједе нам све шипке око зидина дворишта. У очекивању напада ја сам организовао озбиљну одбрану. Свако вече, пре спавања, излазио сам до кошница пчела, галамио и по десетак лупао у лонце. Да га уплашим. Медвед је очигледно укапирао да блефирам и ушао у двориште. Иза њега су остале празне кошнице. Прво темељно почишћене од меда а онда разбацане.

Додатну Шпирину љутњу на медведа изазвала су још два догађаја.

-Прво ми је ових дана нестао пас Леси. А онда су ми нестале две кокоши. Посебно ми је криво што су у питању кокоши које ми је оставио мој стричевић Зарија и које су биле добре носилице. Прошле јесени, кад је кренуо у Србију, код сина, да тамо умре,  оставио ми је две кокоши и мачка. Да их пазим. Па ми сад криво и жао и због кокошију и због Зарије – објашњава овај горштак.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *