На Десанкином дану истина о њеном супругу
Врњачка Бања по 16. пут обежила дан највеће српске песникиње, а на овом скупу књижевник Предраг Савић исправио је нетачне податке о Сергеју Сластикову и њиховој вечној кући
Супруг највеће српске песникиње Десанке Максимовић, врхунски преводилац, писац, интелектуалац и ерудита Сергије Сластиков заслужио је да се о њему пишу романи и снимају филмови. Нажалост, у нашој јавности и данас се често објављују нетачни подаци о његовом животу, рођењу и смрти“, истакао је књижевник и адвокат Предраг Савић на традиционалној манифестацији „На Десанкин дан“, која је ове године по шеснаести пут одржана у Врњачкој Бањи.Манифестација је првобитно била заказана за 16. мај, али је због невремена одложена и одржана на чувеном Мосту љубави, који многи називају и Десанкиним мостом, јер су на њему уклесани стихови Десанке Максимовић из песме „Молитва за љубав“:
„Заклопи душу моју сад ко златну
скрињу, начини је љубави храм.“
Говорећи о животу и делу Сергија Сластикова, Савић је нагласио да се у бројним публикацијама и медијским објавама и данас понављају нетачни подаци о његовој биографији. Према речима Савића, Сергије Сластиков није рођен у Москви, како се често наводи, већ у Калуги 1896.године. Указао је да је Сластиков преминуо у Београду 1970. године, а не 1976. године, како су објављивали поједини угледни медији и јавни сервиси.
Савић је заинтересованој публици показао и вест коју је дневни лист „Политика“ објавио 11. јуна 1970. године у београдском издању под насловом „Умро књижевник Сергије Сластиков“. Навео је да је, колико је до сада познато, то једина вест у дневној штампи која је забележила смрт човека који је српској култури подарио десетине преведених књига и значајан књижевни опус. Вест је имала свега 106 речи и приближно 23 реда текста.
Посебну пажњу присутних привукло је подсећање на животни пут младог руског кадета који је после револуције и грађанског рата напустио отаџбину.
„Као и многи млади кадети и припадници Белог покрета“, навео је Савић, „и Сергије Сластиков био је принуђен да напусти Русију и живот настави у избеглиштву, да би касније у Србији пронашао нови дом, породицу и животни позив.“
Савић је публици пренео и сведочење Бране Милакаре, сестрића Десанке Максимовић, који је демантовао бројне написе да је Сергије сам тражио да на његовом гробу буде постављена макета руског православног храма.
„Не, Сергије није бринуо о својој смрти, нити је ишта сугерисао, већ је имао једну лакирану кутијицу са интарзијом цркве из Москве, која је дала Десанки идеју да и на тај начин повеже њега са старим завичајем.“
Брана Милакара је, како је пренео Савић, подсетио и на стихове које је Десанка посветила свом супругу:
„Хвала ти што си и на нашу земљу пристао…“
У наставку излагања Савић је публици пренео и објашњење Бране Милакаре о томе како је дошло до тога да Сергије Сластиков данас почива у Бранковини, иако је преминуо много пре Десанке Максимовић и првобитно био сахрањен на Новом гробљу у Београду.
„Када је било речи, за Десанкиног живота, где ће бити сахрањена, она је одбијала сваку помисао о Алеји великана или слично. Говорила је: ‘Ја имам своје место, које је крај мога супруга и бићу уз њега.’ Она није сањала да ће бити сахрањена у Бранковини.
Савић је прочитао и следеће Милaкарине речи:
„Знајући њену везаност целога века за Бранковину, схватио сам да би јој био дар и да вечност проведе у Бранковини. Одлучио сам својевољно да јој то подарим и да истовремено не изневерим њену жељу да лежи са својим Сергијем. Организовао сам да се Сергије пренесе са Новог гробља из Београда у Бранковину, са све надгробном плочом и креацијом над њом, коју је Десанка замислила и реализовала. Показало се као да је Десанка ‘са неба’ сав овај подухват аминовала, толико је то сад природно и утиче на многе сегменте духовног живота тога краја, на шира културна дешавања од посебног значаја.“
Учесници традиционалног скупа посвећеног Десанки Максимовић и Сергију Сластикову са великом пажњом пратили су излагање о човеку који је више од четири деценије био животни сапутник једне од највећих српских песникиња, а чији живот и дело, како је наглашено на скупу, тек чекају пуну културну и историјску валоризацију, јер Сластиков је своју богату преводилачку и књижевну заоставштину са око хиљаду библиографских прилига и дрла заврштао Народној библиотеци Србије.
