Beogradjani u neverici dočekali krvavi pir „saveznika“
Milutin Milanković bio je svedok bombardovanja Beograda 1944. godine u kome je stradalo 4.000 ljudi, više nego u napadima Hitlerove armade 1941.
Pisanje svojih uspomena i sećanja Milutin Milanković je otpočeo četiri godine nakon savezničkog bombardovanja Beograda. Kao neposredni svedok tih dešavanja u prestonici, zabeležio je nevericu akademske zajednice, kolega-profesora i svojih komšija iz Profesorske kolonije, koji su mahom tvrdili da je tako nešto „jednostavno nemoguće“.
U autobiografskoj knjizi „Sećanja,“ Milanković ističe da je među najglasnijim „nevernim Tomama“ bio njegov komšija Bogdan Popović (1864-1944), književni kritičar, univerzitetski profesor i akademik. Bogdan je živeo u ulici Ljube Stojanovića, isto kao Milanković i njegova supruga Hristina.
Ipak, Beograd su Englezi i Amerikanaci bombardovali više puta – na Uskrs 16. i 17. aprila, 21. aprila, 24. aprila, 18. maja, 6. juna, 8. jula i na kraju 6. septembra 1944, na rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića.
Naši „saveznici“ su takođe bombardovali Leskovac i Kraljevo, a broj žrtava (poginulih i ranjenih) nikada nije tačno utvrđen. U prestonici je tokom bombardovanja od strane saveznika poginulo oko 4.000 ljudi, dvostruko više nego prilikom nemačkog bombardovanja 1941.
Milanković podseća da je na prvi dan našeg Uskrsa, u podne, 16. aprila 1944, kada su žitelji Beograda sêdali za trpeze da proslave praznik vaskrsenja, počeo saveznički krvavi pir.
Oglasile su se sirene, a angloamerikanski avioni sručili su svoje razorne bombe na unutrašnje kvartove grada i razorili ga kao da je od karata. Pobijeni stanovnici ostali su da leže po ulicama i pod ruševinama. Ti vazdušni napadi ponovili su se i idućih dana, a stanovnici prestonice počeli su da beže u okolne varoši. U napadu je učestvovalo oko 600 bombardera koji su ispuštali „tepih-bombe“.
Milanković ubrzo sa svojom porodicom odlazi u Požarevac, gde je njegov pašenog, beogradski lekar Nikola Belosavić, imao u okolini te varošice vinograd sa malom i udobnom kućicom.
U blizini Požarevca, Milankovići su proveli tri (relativno) mirna meseca. Preko njih je preletalo na stotine savezničkih aviona, nastavljajući svoj let za Bugarsku, Rumuniju ili Mađarsku.
Ali jednog dana, kako je Milanković zapisao u svoj dnevnik – pretrnuli su od straha. Bio je 18. maj kada se jedan odred aviona odvojio i pošao na zapad, pravo ka Beogradu. Ubrzo su doznali da su ovoga puta njegovi spoljni kvartovi bili meta napada, a kako su to gusto naseljeni delovi grada, taj napad je imao „veliki uspeh“ – ne samo u pogledu razaranja materijalnih dobara, već i u uništavanju ljudskih života.
Slušajući vesti, Milanković je strahovao, ali na svežem vazduhu, on je i radio. Delo koje je napisao na nemačkom, „Kroz carstvo nauka,“ prevodio je na srpski jezik. Sin jedinac Vasilije (rođen 1915. u Pešti) iz Požarevca povremeno je odlazio u Beograd da obiđe njihov dom i donese im neke dragocene, a potrebne stvari. Potom su Milutin i Hristina odlazili u centar Požarevaca i to prodavali, a od dobijenog novca kupovali namirnice na pijaci.
U isto vreme u Beograd su pohitali brojni pekari, mesari, mlekari… i naravno crnoberzijanci, a pošto je kontrola okupacionih vlasti uveliko olabavila, mogli su bez straha i smetnje dâ svoju robu prodaju po basnoslovnim cenama.
Beograđani su bili željni svega – pitali su sâmo čega ima, a ne koliko košta.
Iskustvo je pokazalo dâ se vazdušni napadi mogu očekivati od deset časova ujutru, pa do dva sata po podne. Zato su prodavci zatvarali svoje radnje već u devet sati, kada su mnogi stanovnici kretali u okolinu grada, sa spremljenim ručkom, da potraže zaklon. U gradu su ostajali samo neustrašivi i bezbrižni… Predveče bi se vraćali dâ pokupuju sve što im je potrebno za idući dan, a oni sa dubljim džepom punili su gostionice koje su crnoberzijanci bogato snabdevali, i tu bi veselo dočekivali zoru.
Polovinom jula, kada su se Milankovići vratili kući, u tom živahnom raspoloženju zatekli su Beograd i njegove stanovnike. Nemci su se povlačili, a oni koji su ostali podizali su bunkere za poslednju odbranu. Milanković pohita dâ poseti komšiju Bogdana Popovića, ali ga je zatekao telesno i duševno iznurenog, bledog i tužnog.
S’ vrata mu Bogdan reče: „Ne želim da živim u ovom izbezumljenom svetu!“ Ponavljao je: „Izbezumljen svet! Ne želim, ne tražim, ne očekujem ništa od njega! Najbolje je umreti. Umreti što pre!“ Nedugo zatim, želja mu se ispunila – umro je 7. novembra 1944, duboko razočaran u naše „saveznike“.
Naslovna fotografija: Beograd posle savezničkog bombardovanja, 1944. godine (Foto: Wikipedia Srbija)
