На данашњи дан је отишао велики Данило Киш

На данашњи дан, пре 31. годину, умро је један од највећих српских писаца свих времена Данило Киш. Био је српски и jугословенски романописац, есејиста, преводилац и дописни члан Српске академије наука и уметности. Сматра се једним од најзначајнијих српских књижевника 20. века и по многима заслужио је Нобелову награду за књижевност.

Данило Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке. Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон али је отац мађаризовао своје презиме тј. променио га у Киш.

До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран на Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања.

На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност.

Умро је у Паризу где је живео од 1979. године, а  сахрањен у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. У свом кратком тестаменту, написаном у Паризу 17. септембра 1989. године, не­пу­них ме­сец дана пре него што је пре­ми­нуо написао је:

Шест месеци пре смрти снимио је серију „Голи Живот“ у Израелу у сарадњи са Александром Мандићем. Серија је емитована шест месеци после његове смрти.

Марк Томпсон је написао књигу „Извод из књиге рођених: Прича о Данилу Кишу” и за њу добио награду „Лора Шенон за савремене европске студије” 2016. године. Миливоје Павловић је 2016. године објавио монографску студију „Венац од трња за Данила Киша”.

Своје прве радове је објавио 1953. године и то су: Опроштај с мајком,  Сјутра, Одјек из дјетињства ,Сусрет с мајком у јесен и и Црвени бик. Као студент, објављивао је песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима у чијем је уредништву био од октобра 1957. године до априла 1960. године.

Његов први роман, „Псалм 44“, настао је 1955. године, а потом и Мансарда, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда.

Роман „Башта, пепео“ је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Ендре Адија. Књига прича Рани јади, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног циклуса.

За роман Пешчаник објављен је 1972. године добио је НИН-ову награду коју је неколико година касније Киш вратио. Исте године је објавио збирку есеја По-етика. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године када је изашла друга књига збирке По-етика (интервјуи). Гробницу за Бориса Давидовича чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу, наводно због плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш је написао Час анатомије.

Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добио је награду Иван Горан Ковачић. Есејистичко-полемички спис Час анатомије објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice.

Сабрана дела Данила Киша објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку приповедака Енциклопедија мртвих Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду.

Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio letterario Tevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године је добио и Авнојеву награду. Амерички ПЕН доделио му је 1989. године награду Bruno Schulz Prize.