Муслимани могу да ору хришћанска гробља
Српски писац Петар Милатовић Острошки, који живи и ради у Бечу, последњих година неуморни је истраживач, човек који „оре“ по Државном архиву Аустрије, открива нам бројне документе који сведоче о срспком народу и његовом културном благу које се чува у Бечу. Ових дана пронашао је и и једну занимљиву збирку закона из 7. века, времена турске империје која се односи на хришћане и Јевреје.
„У бечкој Државној архиви нашао сам турску „Збирку закона за рају“ коју је калиф Омар ал Катаб прописао за хришћане и Јевреје 635. године, а тај документ је објавио аустријски дипломата и орјенталиста Јосеф Хамер, рођен у Грацу 1774. , умро у Бечу 1856. године, у свом дјелу „Das Osmanischen Reiches Staatsverfassung und Staatsvervaltung, II Band, Wien 1815. p 183-186“. Превод „Збирке закона за рају“ гласи:
1. Хришћани и Јевреји не смију у покореним земљама подизати манастире, испоснице.
2. Они не смију поправљати старе цркве.
3. Они који станују у сусједству мулсимана, своје куће могу поправљати једино у случају потребе.
4. За потребе путника прошириваће капије манастира и цркавца.
5. Свим странцима – намјерницима указиваће три дана гостопримство.
6. Код себе неће примати уходе, а уколико такве прпеознају, смјеста ће их предати муслиманима.
7. Своју дјецу не смију подучавати Курану.
8. Међу собом немају право да изричу пресуде.
9. Никога из своје средине не смију спречавати да попстане муслиман.
10. Према мулиманима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно мјесто без гунђања.
11. У погледу одјеће и обуће не смију се носити као муслимани.
12. Не смију учити арапски књижевни језик.
13. Не смију јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње.
14. Не смију продавати вино нити носити дугу косу.
15. Не смију своје име утиснути у прстен с печатом.
16. Не смију носити широки појас.
17. Изван својих кућа не смију носити ни крст ни своје Свето писмо.
18. У својим кућама не смију гласно и снажно звонити звонити, већ једино умјерено.
19. У њима могу само полугласно да пјевају.
20. Смију само тихо да се моле за покојнике.
21. Муслимани могу да ору и да сију по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање.
22. Ни хришћани ни Јевреји не смију да држе робове.
23. Не смију да купе заробљене муслимане нити да завирују у куће муслимана.
24. Уколико би неки хришћанин или Јеврејин био злостаљан од муслимана, овај ће за то платити прописану казну.
_______________________________
Oмар (arap. عمر بن الخطاب; oko 580. — 7. aвгуст 644) био је други халиф (634—644) и Мухамедов таст. Он је био један од најмоћнијих и најутицајнијих муслиманских калифа у историји.
Поштовани уредници!
Да ли се објављеним чланком „Муслимани могу да ору хришћанска гробља“, шири неистина о „открићу“ Петра Милатовића из Беча, или се ради о нечем другом?
У наведеном чланку пишете: „Ових дана је пронашао и једну занимљиву збирку закона из 7. века, и времена турске империје која се односи на хришћане и Јевреје“, па вас питам: А како то знате?
Можда није лоше знати да је Политика, још у априлу 2017, као додатак штампала докторску дисертацију Иве Андрића у којој Иво Андрић наводи одредбе из „Збирке закона за рају“ Омара ал Катаба.
Те исте године, јуна месеца, Бранко Драгаш пише: Наишао сам на један, за мене, одличан текст Иве Андрића : „ Утицај друштвених и административних институција ислама оличених у турској власти на живот немуслиманског становништва“. Том приликом Драгаш преноси својим читаоцима из КАНУН-И-РАЈА, збирке закона за рају, какви су услови били за онај део босанског становништва који није прешао на ислам.
Ако изузмем то да се много објављених чланака на наведену тему може пронаћи и претраживачу Гугла, остаје нејасно по којој методологији сте утврдили да је Петар Милатовић особа која је у бечкој Државној архиви „открила“ турску „Збирку закона за рају“ Омар ал Катаба?
Какав је ваш интерес да читаоцима шаљете нетачне информације?
Поштујући научну методологијху сам Петар Милатовић Острошки је у уводу нагласио:
„У бечкој Државној архиви нашао сам турску „Збирку закона за рају“ коју је калиф Омар ал Катаб прописао за хришћане и Јевреје 635. године, а тај документ је објавио аустријски дипломата и орјенталиста Јосеф Хамер, рођен у Грацу 1774. , умро у Бечу 1856. године, у свом дјелу „Das Osmanischen Reiches Staatsverfassung und Staatsvervaltung, II Band, Wien 1815. p 183-186“. Превод „Збирке закона за рају“ гласи: ….“,
дакле Милатовић наглашава да је ре је реч о документу на немачком језику који је објављен у XIX веку, а тај документ су касније користили Андрић у XX веку, дакле 100 година касније и тако даље. На крају, узалудна је свака малициозност поред јасном научном методологијом.