Моја улога живота са Миленом Дравић

Дивно је кад човјека опхрвају сјећања на најљепше догађаје из младости. Посебно кад се то догађа у позним годинама. Једно такво сјећање на никад не заборављене младалачке дане зрачи са лица академског сликара Радомира Верговића, који у свом атељеу у Ужицу, пребира по фотографијама и копији филма „Врата остају отворена“ у коме је 1959. године играо главну улогу у првом филмском остварењу недавно преминуле Милене Дравић, филмске дива која је оставила дубок траг у српској, али и кинематографији бивше Југославије, а зашто не рећи и света.

СЕЋАЊЕ НА ГЛУМИЦУ: Верговићева ретроспектива

„ Док сам студирао сликарство у Београду мене и групу другова су на корзоу зауставили неки људи који су се представили да су из

„Босна филма“ из Сарајева. Рекли су да ће да снимају нови филм и да траже младе глумце. Пристао сам на пробно снимање да би убрзо стигао и позив из Сарајева да и тамо снимамо пробне кадрове. Тако сам добио да играм главну мушку улогу, а Милена Дравић главну женску“, прича Верговић у свом атељеу крцатом слиакма, бојама и кистовима.

Филм Франтишека Чапа, Чеха завидне филмске репутације, сниман је неколико мјесеци у Сарајеву, Мостару, Београду, Коњицу, Требињу, Загребу и на мору.

„То је за мене и Милену било нешто сасвим ново чак мислим да то нисмо ни озбиљно схватили у почетку али је она већ тада показала високу одговорност према новом послу и упорност да научи од старијих глумаца“, присјећа се Верговић сцена са снимања.

У ЖИЖИ ШТАМПЕ: Милена Дравић и Радомир Верговић

Он каже да је Милена била тако лијепа, необична, дражесна, са дјечијим лицем  које се зачасак претварало у озбиљну особу. Зрачила је добротом, љепотом и разумијевањем.

„Сви ми млади глумци приликом снимања филма били смо у њу заљубљени. Она је таква појава коју је немогуће не заволети“, говори овај ужички сликар.

Верговић истиче да је већ тада имала бројне обожаваоце.

„Где год се она појави била би окружена дечацима и девојчицама, који су је као омађијани гледали и упијали сваки њен покрет и поглед. Имала је дивну публику и на улици“, додаје Верговић.

Ни Радомир, деветнаестогодишњи  атлетски грађен Ужичанин , лик Петра у филму, није био непримјећен међу припадницима младе генерације посебно дјевојака.

„Из градова гдје се приказивао филм стизала су ми писма обожавалаца . Тада је било у моди сакупљање фотоса глумаца па су ми писали да им пошаљем. Док сам био у Ужицу на распусту долазили су млади на капију или звали испод прозора „Раде, Раде, изађи да те видимо“. Једном је цела екскуризја ђака дошла под мој прозор да им поделим  фотографије“, уз смешак каже Верговић.

ДРАГА УСПОМЕНА:  Плес са филмском дивом

Филм са лијепим Ером, како од миља зову Ужичане, и прелијепом Београђанком  доживио је прве овације на фестивалу у Пули, а касније и многим земљама. Верговић се, послије тога ипак вратио својој првој љубави сликарству, а Милена је постала популарна глумица. Али пријатељство између њих никада није прекидано.

„Често сам се с њом виђао у Београду, сретали смо се на улици, ишао сам јој и кући. Последњих година сам јој и писао. У време док је била болесна чешће смо комуницирали и слао сам јој моје каталоге, а мјесец дана пре него што је напустила овај свет поклонио сам јој монографију. А она је мени узвратила са њеном монографијом која је тек била  изшла из штампе.

Верговић је тешко примио вијест о Миленином одласку.

„Она је особа која се не може заборавити, она је вечита“, истиче Верговић.

Познато ужичко име из свијета сликарства улази у осамдесету а има се чим похвалити у каријери. Досад је  приедио око 40 самосталних и учествовао у 200 колективних изложби умјетничких дјела. Вјерује да ће љепота и човјечност сачувати свијет.

Радоје Тасић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *