Мој живот од Крагујевца до Канбере

Недавно je “Српски Глас“ писао о Бонеџили, највећем и најдужем по трајању мигрантском центру у Аустралији, кроз који су прошле стотине хиљада избеглица из ратом разорене Европе. Међи њима је било и наших људи – сви са жељом да у Аустралији пронађу лепши и мирнији живот. До Бонеџиле долазили су разним путевима, са различитим судбинама у својим коферима.

Са нама је своју животну причу и судбину поделио Бранивоје Јевтовић, Крагујевчанин, који сада живи у Канбери, а прва животна станица у Аустралији му је управо била Бонеџила.

Давне 1958. године Бранивоје Јевтовић је био тек стасали младић, у својој петнаестој години живота. Већ тада је сам знао шта жели од живота и то да спроведе у дело. Бранивоје је одлучио да крадом, без знања својих родитеља, напусти Крагујевац, и промени своју судбину. Ни то није било случајно, јер иза овог храброг потеза се заправо крила љубавна прича о двоје младих који су се растали.

-У то време у Крагујевцу сам имао једну школску другарицу, да кажем моју симпатију, моју прву љубав. Њен живот је изненада промењен када су њени родитељи одлучили да оду за Америку, а тај моменат је, заправо, одредио и моју судбину. На растанку смо се договорили да се нађемо у Америци, да ћу сигурно и ја за њом отићи, тако сам јој обећао. Нас четворо, петоро мангупа смо се ишуњали из својих кућа и кренули према Словенији. Као разлог за улазак у Словенију је био неки сајам који се у то време одржавао у Крању. Ту смо се задржали кратко и онда су кренуле путешествије – прича Бранивоје о својим првим озбиљним мангупским подухватима.

Након четири дана и ноћи пешачења кроз шуме, дружина је стигла до неутралне зоне одакле су, претрчавши, ушли у Аустрију. За то време Бранивојева мајка је алармирала полицију о његовом нестанку, али је било већ касно. Бранивоје је већ био у аустријском затвору у Клагенфурту. Како је био малолетан, било је питање да ли ће га уопште Аустрија примити као избеглицу, али је срећа била на његовој страни. Даље није могао све до пунолетства, које је прославио у Салцбургу, где је пребачен из Клагенфурта као избеглица.

-Док се нису створили услови за моје даље путовање и чекајући пунолетство, некако сам се надао да ће родитељи моје пријатељице из Америке послати неку гаранцију за мене, како бих могао да им се придружим, али то се није десило, јер сам ја за њих био велики мангуп – насмејавши се, рече Бранивоје.

Бранивоје је дочекао пунолетство и тада се укрцао на воз до Ђенове а потом и на брод Фламиниа, који је водио у његов нови живот. На путу до Аустралије, брод је стао на Малти, а потом и у Александрији. Како прича Бранивоје, он је пут јако тешко поднео, све време болујући од морске болести, па није могао ни да једе, ни да излази из кабине. То је приметила једна Малтежанка, која га је буквално одржала у животу, правећи му сок од поморанџе, који му је давао снагу. Пред сам крај пута, неких седам дана пред улазак у Аустралију, Бранивоје се потукао са једним момком из Малте, па су обојица завршили у бродском затвору. Речено им је ако се буду лепо понашали да ће их пустити, а они су се спријатељили, видели касније у Мелбурну и остали пријатељи и дан данас.

Током пута, на успутним станицама, у Перту, а касније у Мелбурну, Бранивоје је видео како се људи састају са својом фамилијом или пријатељима на палуби, одлазећи заједно у нови живот.

-Дани су пролазили, гледам у палубу, а по мене нико не долази – једва задржавајући сузе, Бранивоје се сећа најтежих момената на свом мигрантском путу до Аустралије.

-Било је ту разних нација, свако долази по своје. Сам, прилично млад, осетио сам велику неизвесност, нисам ни знао у шта сам се упустио. Кад после пар дана долази прота Славко Нићетин, који је радио и за нашу имиграцију. Дао ми је неко парче папира са бројем телефона, да се јавим, ако ми је потребна нека помоћ. Дан касније по мене су дошли неки људи, сели смо у аутобус на пут до Водонге, а одатле сам возом стигао до Бонеџиле. Овде су стизали сви они који нису имали никога да их сачека – са сетом се присећа Бранивоје.

Живот у Бонеџили памти као леп. Само њих тројица су живели у једној бараци, иако може ту да стане и до 20 људи. Добијао је недељно око долар и по и од тога је у малој продавници преко пута кампа успевао да купи основне потрепштине. Мимо тога, каже, имали су једноставан живот, са неким културним садржајима, које су им нудили у баракама. Мислећи куда ће даље и шта ће бити сутра, Бранивоје је проводио дане у Бонеџили.

Раде Леовић, тадашњи тумач и преводилац за српски језик је помагао свим нашим људима у Бонеџили, па и Бранивоју.

-Прву подршку сам добио од Радета Леовића, који је био угледан човек тада а и сада је уважени члан наше заједнице, а гази већ деведесету годину. Данима сам чекао неки посао да ми понуде у Бонеџили и једног дана је дошао неки Македонац, тражећи некога да му помогне у молерском послу. Ја сам нешто о томе знао из Крагујевца и пријавим се. Одвезу мене и још неке избеглице неких 180 километара од Мелбурна у неку руралну област, где смо од бетона градили силосе по селима. Након две, три недеље рада нисмо били плаћени, што смо пријавили полицији. Они су дошли, исплатили нас и вратили назад за Бонеџилу – прича Бранивоје, гушећи емоције, док се присећа неславних догађаја по доласку у Аустралију.

Шест месеци је Бранивије био у Бонеџили, надајући се бољем животу. Други пут му се пружила шанса да нађе посао, али му је то искуство и данас у горком сећању.

-Један Хрват са којим сам, иначе, био на броду је дошао по своје сународнике у Бонеџилу. Препознао је мене и пријатељски ме питао да ли бих са њим пошао да радим. Пристао сам, јер ми је био обећан посао. Био сам у некој соби, ноћ и чујем људе у суседној просторији да сам четник и како ће ме пребити. Није ми било свеједно, одлучио сам да побегнем. Са пар мојих стварчица, скочим са прозора и одем да преноћим у оближњи парк – Бранивоје поново застаје, пред налетом суза због успомена које и данас боле.

-Поред парка је била нека говорница у којој се није плаћао позив. Узмем ону цедуљицу са бројем телефона, коју ми је прота дао, позовем и само сам викао Југослав, Југослав. Прочитам на табли поред назив улице и прота се у року од пет минута ту нашао. Одвео ме код чика Свете Савића, који ме је запослио у фабрици канапа и конаца. Чак ту сретнем и оног Малтежанина са којим сам се потукао на броду, а данас смо пријатељи – са олакшањем на души прича Бранивоје.

Коначно је нашао своју мирну луку, посао у Мелбурну и пријатеље који су му се нашли на овом необичном путу у потрази за својим местом под сунцем. У Мелбурну је Бранивоје са, сада покојном супругом Јелисаветом, основао породицу, био је истакнути члан српске заједнице и има троје деце, сина Павла и кћерке Ангелину и Браниславу. Данас живи у Канбери и даље је активан члан наше заједнице.

Поносни отац

Након дугогодишњег живота у Мелбурну, којег назива другим родним градом, са породицом се преселио у Канберу, како би се нашао од помоћи свом сину и његовој фамилији. Његов син је познат овдашњој јавности као Пол Јевтовић, који је дуги низ година радио на истакнутим позицијама у федералној полицији Аустралије. За свој рад добио је и краљичино одликовање. Данас, своју успешну каријеру је наставио у Хонг Конгу.

У Србији после 40 година

Напустивши своју родну Србију, Бранивоје Јевтовић ни слутио није да ће проћи деценије а да своје најмилије у Крагујевцу неће видети. О овој болној теми тешко му је и да говори.

-И сад бих могао да заплачем ако будем причао о томе. Из политичких разлога дуги низ година ми је био забрањен одлазак у Србију. Тек 1990. године сам се први пут вратио на моје огњиште, та емоција се не може описати. Након тога сам скоро сваке године одлазио у Крагујевац – прича Бранивоје.

Текст: Сања Мирић – Шакић/Српски Глас