Moj život iz snova u polarnom krugu

Težak je život u tuđini! Znaju to svi oni koji su s kartom u jednom pravcu otišli sa rodnog praga da bi negde tamo daleko svili novo gnezdo. Pa ipak, iz Srbije je poslednju deceniju, bežeći od nemaštinje, besposlice i bezperpektivnosti, u beli svet otišlo oko 400.000 uglavnom mladih ljudi. 

Stranice portala „Tamo daleko“ otvorene su za one koji su krenulii tim putem.  Želimo sa svojim čitaocima da podelimo njihove životne priče i saznamo gde su danas, šta rade, kako žive, da li im nedostaje zavičaj i razmišljaju li možda da se vrate.

Branko Belić stasiti Beogradjanin, košarkaš, professor, koji voli da kaže da je iz Zabrežđa, kod Obrenovca, na obali Save, gde je proveo svoje detinjstvo, danas stanovnik seoceta na krajnjem severu Norveške, prvi je je otvorio 

dušu za naš portal i ispričao šta ga je nateraloda ode  iz Srbije i započne novi život o kome je, kako kaže, mogao samo da sanja. Danas donosimo treći deo njegove ispovesti.

“Možete zamisliti mene, čoveka od 39 godina, kako odlazi u totalno nepoznat svet. Znam da nisam prvi ni, nažalost, poslednji,

ali meni se ova moja avantura činila kao putovanje na Mesec. Na kraju od avanture prerasla je u život, i to kakav.

Jesam čitao i gledao na gugl mapu gde se to mesto nalazi ali biti tamo na licu mesta je nesto sasvim drugo. Uz svu ljubaznost d

omaćina (direktorke i njenog supruga) ja, iskreno, tog 05. januara 2016. godine nisam znao ¨gde se nalazim¨. To vam mo

že potvrditi i moja supruga iz nasih razgovora preko skajpa tih dana. Lice bez izraza.

Selo Vestbigd, inače u kojem sam dobio posao, i u kojem živim i dan-danas, se nalazi na najvećem ostrvu u celoj Norveskoj, Hinoja, i pripada najvećem okrugu u ovoj lepoj zemlji, Nordland filke, čiji veći deo, mislim na okrug, pripada Polarn

om krugu. To znači da je od početka decembra do polovine januara ovo mesto bez sunca, jer je ono ispod horizonta i taj period se naziva Mračni period. Od početka maja pa do početka avgusta je dan, nema praktično zalaska sunca i taj period zovu Ponoćno sunce. Da, sada to znam, tog januara 2016. apsolutno ništa od toga nisam znao.

Prvi osećaj odnosa sa ljudima je bio da su toliko obični, sa željom da ti izadju u susret i pomognu, da saslušaju, da sam u početku bio u nekom blagom čoku. Postoji li ovakvo mesto, ovakvi ljudi, razmišljao sam. Iz dana u dan za tako nešto dobijao sam potvrdu na različite načine. Ako mi je trebala neka pomoć uvk su bili tu. Bio sam zaista okružen pažnjom, dobijao poklone, dragocene savete, a odgovore na sva moja pitanja dobijao sam u najkaćem mogućem roku. Bili su tu i za pozajmicu kad god je trebala, a ako oni kojima sam se obratio u tom trenutku nisu bili u prilici uvek bi me uputili na onog ko jeste.

Svakodnevno je bilo tu i pitanje: “Uživaš li ovde u Vestbigdu, nedostaje li ti tvoja porodica. Ovo drugo je naravno mnogo više preovladavalo prvih pola godine kod mene.

Škola u selu je mala, ali skladna celina, nema puno đaka ni nastavnika, ali svi žive kao jedna porodice. Ni nalik na škole u Srbiji. Autobuski prevoz za decu apsolutno funkcioniše, jer su, iako selo broji svega 250-300 ljudi

, stanovnici istog mnogo razudjeni i rastojanja se prelaze uglavnom ili busom ili sopstvenim kolima.

Prvo pravo druženje sa ljudima iz sela je bilo sa koleginicom iz škole i njenim suprugom za moj rodjendan, kod njih u kući. Da, dobro ste čuli, svesni da sam usamljen, a da mi se bliži rodjendan, pozvali su me kod njih kući na večeru. Ta njihova pružena ruka mnogo mi je značila i gotovo uvek kad se vidimo i družimo to im i kažem.

“To je zato što smo u tebi videli čoveka koji je prihvata da se sa nama durži, odgovaraju skromno.

Zaista, bio sam zadivljen njihovom dobrotom!

Drugog dana po mom dolasku u selo, 06. januara, posle gotovo celodnevnog upoznav anja sa kolektivom škole i decom direktorka mi je pružila ključeve škole kao da sam ovde boravio mesecima pa i godinama, a ne samo jedan dan. Naravno, da takvo poverenje prema jednom strancu-neznancu nisam očekivao, I prosto sam ostao bez reči. Tih prvih dana bio sam gost upravo kod direktorke i njenog supruga.

Podelio sam te prve utiske i poverenje tih ljudi da mi daju ključeve od škole sa suprugom preko Skajpa. To veče smo pričali o svemu. Kasnije mi je rekla da sam delovao izbezumljeno, izgubljeno, kao zagledan u daljinu. Verovatno nisam bio svestan gde se nalazim”.