Moj susret s Maradonom u Beogradu
Iz novinarske beležnice Narcisa Selimića
Autentično sećanje tada maladog beogradskog novinara na legendarnog fudbalera i neobičan novinarski zadatak koji je dobio od čuvenog urednika Mihaila Rašića
Mladi novinari uvek su dobijali „koske“. Tako sam dobio zadatak da odem u hotel InterContinental i špijuniram. Bilo šta i sve što nema veze sa fudbalom (to će starije, iskusne kolege).
Bilo je to u jesen 1982. godine, uoči utakmice Crvena Zvezda – Barselona.
„Otvori oči i uši, posmatraj, pitaj recepcionera da li imaju posebnih zahteva, pitaj konobara šta jedu, piju… snađi se. Nešto ćeš već da nanjušiš za barem jedan antrfile“, rekao je moj urednik Mihailo Rašić.
Glavne zvezde u timu Barselone bili su Diego Armando #Maradona Franko i Bernd Šuster i na njih je trebalo posebno da obratim pažnju.
Pre dolaska fudbalera u hotel, stigla je policija. U uniformi, u civilu, sa psima, sa nekim koferima… Sat kasnije stigao je autobus sa timom iz Barselone. Brzo su prošli kroz hotelski lobi i razišli se po sobama. A ja sam pažljivo osmatrao…
Oko 22.00 su sišli na večeru i brzo se vratili u sobe, a ja sam i dalje sedeo i čekao. Nisam znao šta, ali takav je bio zadatak. Od osoblja hotela nisam uspeo ništa da saznam.
I, dok sam, prilično neraspoložen zbog neobavljenog zadatka, sedeo i razmišljao o tome da li ima smisla više čekati… oko 23 časa, iz lifta je izašao – Maradona!
Bio je sam. Izašao je iz hotela i seo u taksi! Kao u filmu, i ja sam uleteo u taksi i rekao vozaču da sledi kolegu… Gde li će Maradona sad, pitao sam se i jedva savladavao uzbuđenje što sam ipak uhvatio „nešto“.
Brzo smo stigli do hotela Jugoslavija i video sam ga kako ulazi, prolazi pored recepcije, ulazi u lift, kao da tačno zna gde će…
Čekao sam dva sata u lobiju, Maradone nije bilo…
Do jutra saznao sam da je u hotelu Jugoslavija odsela njegova verenica Klaudija (kasnije supruga)… Sutra je bila utakmica. Rezultat znate. A moj tekst je bio veći i značajniji od „barem jednog antrfilea“.
