Млечани отровали Висариона, српског владику цетињског?

Пише: Никола Милованчев

Владика Висарион Бориловић Бајица ступио је на трон цетињских митрополита Српске цркве (Пећке патријаршије) после смрти Рувима Бољевића 1685. године. Било је то у време Седмог турско-млетачког рата (познатог и као Морејски рат, 1684-1699), када су се сукоби две моћне државе преламали и на просторима Црне Горе и Боке.

Митрополит Висарион је родом био из братства Бориловића, из племена Бајица, са Цетињског поља. Пре њега, српска историја бележи једног великаша Бориловића, Градислава Бориловића, који је октобра 1352. водио српску војску у сукобу са Турцима код града Димотике, близу реке Марице; гроб казнаца Градислава Бориловића налази се у манастиру Свете Богородице у селу Трескавец код Прилепа, у некадашњем јужном делу српске државе а данашњој Северној Македонији.

Владика Висарион живео је у тешко време: борбе са Турцима су биле честе а Венеција је читав 17. век настојала да Србе не само веже уз интересе млетачке државе, већ су активно помагана и настојања Ватикана да се Срби Далмације и пограничних области преведу на унију односно у католицизам. Одатле и претпоставке да је митрополит Рувим III Бољевић био отрован јануара 1685. и то од Млечана, којима је био близак, само зато јер није попустио под притисцима за унијаћење.

У новије време, о митрополиту Висариону Бориловићу је писао др Срђа Мартиновић, сада најмлађи професор Универзитета у Подгорици. У „Историјским записима“, он је 2017. записао: „Претпоставља се да је, прије хиротонисања 1682. године, дао да се изгради цистијерна за воду за манастир Хиландар, о чему је на њој сачуван запис“. Тај запис који се налази у Хиландару С. Мартиновић у чланку није навео, па цитирам извадак, у преводу на савремени српски језик: „…цистерну сагради протосинђел српске патријаршије кир Висарион за своју душу“. Мислим да није потребан коментар записа митрополита Бориловића, који сведочи како је српски народ именовао Пећку патријаршију.

Много већи недостатак чланка др. С. Мартиновића из 2017. је међутим изостављање спомињања документа који је 21. октобра 1688. у Ватикан послао которски бискуп Марин Драго. Извештај упућен из Котора, а који се налази у Тајном ватиканском архиву, у преводу гласи: „Јуче се овде нашао код мене Висарион, владика Цетиња у Црној Гори, српског обреда, и донео ми тајно писмо Арсенија Патријарха Пећког…“ (за папу – нап. Н. М.). У оригиналу (Марко Јачов, Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века, САНУ, Београд 1983, стр. 152): „Hieri capitò qui da me Vissarione Vescovo di Cetigne nel Monte Nero di rito Serviano, e mi porto l’oclusa lettera da parte di Arsenio Patriarca di Pech …“. Претпостављам да је 1688. године образовани и добро обавештени бискуп Марин Драго знао ко му је у резиденцији био и чијој цркви је припадао. Католички бискупи тога доба добро су знали и који народ живи у тим крајевима, и којим језиком говори. О томе нам сведочи и извештај скопског надбискупа Ватикану из 1685. о стању у Србији и Албанији, који обухваћа подручје до Херцег Новог, јер је Херцег Нови тада сматран делом Србије. Надбискуп скопски пише за Херцег Нови 1685. да се ту служе српским језиком: „CASTEL NOVO…Si serve della lingua Serviana…« (Марко Јачов, исто, стр. 142).

Митрополит Висарион преминуо је у лето 1692. Иако је на трон цетињских митрополита дошао по предлогу упућеном патријарху Арсенију од стране власти из Венеције, а затим седам година здушно помагао напоре Млечана у рату са Турцима, неки историчари сматрају да је отрован од стране тих истих Млечана. Ове наводе у свом чланку коректно спомиње Срђа Мартиновић али их не коментарише. Зато мислим да треба потсетити на чланак Радослава Јагоша Вешовића „Улога црквених поглавара у народном животу и историји Црне Горе“, објављен 1925. у „Ловћенском одјеку“ (бр. 2-3, фебруар-март, стр. 102-103); овог аутора и овај чланак наиме С. Мартиновић не спомиње. Радослав Вешовић (синовац генерала Радомира Вешовића, министра војног Црне Горе 1913-1915) је записао: „И митрополит Висарион, као и Рувим Бољевић, послије заједничке борбе с Млецима против Турака, јавља се као њихов противник због отпора католичкој пропаганди, бранећи од латинских смјерова народ своје земље. Тиме се објашњава предање и писање љетописа о млетачком тровању овог истакнутог владике и оданог старешине, који је увијек смјело, по примјеру својих претходника, реаговао на све, што је угрожавало опстанак народнога имена и вјере. Ово предање и писање не изгледа сасвим без основа као што мисле неки историчари.

Слични покушаји и начини Млечића и папских пропагатора у односима с Црном Гором (Зетом) познати су и прије Црнојевића, као и доцније. Црнојевић Иван је, с почетка, био у тако рђавим односима с Млечићима, да су ови у априлу 1465. расписали велику награду за онога, ко га буде убио (К. Јиречек: Историја Срба, св. II. стр. 189). Агенти католицизма служили су се, изгледа, отровом против наших свештеника чак и за вријеме митрополита Петра I. Оправдану сумњу на ово даје писмо Светог Петра одбору Цркве Св. Луке у Котору, поводом смрти отрованог протопопа Андрије Петровића године 1803. (в. VII писмо „Старих писама“ у овом броју „Ловћенског одјека“)“.

Цитирани навод Р. Вешовића свакако заслужује и пажњу и коментар млађих историчара.