Mladenova borba za slavne pretke

MOJ POGLED IZ DABLINA

Piše: Miroslav Žakula

Nedelja, jutro. Navikao sam vas da za vikend napišem nešto nežno, drago i neopterećujuće. Danas vam pričam o nekome ko je iako mladji od mene skoro 15 godina, a uspeo je da njegovo ime i prezime izgovaram sa postovanjem  – Mladen Draškić, policajac, kadino lučko dete.

Lep i stasit momak, sada već u zrelim godinama. Nekako kada se setim njega obuzme me i tuga i seta. Bude i ljutnje! Ljutnja je upućena prema svima onima koji su na Mladenov san oživljavanja starih herojskih vremena ostali ravnodušni, a mogli su da pomognu.

Sećate se da ja često pričam o svetoj Srpskoj zemlji, često pominjem Živojina Mišića, Kolubarsku bitku. Mladen potomak slavnih srpskih ratnika od malih nogu je obuzet herojskim vremenom. Šetajuci livadama i proplancima iznad Kadine Luke slušao je priče od starijih da su se baš na tim livadama vodile najkrvavije borbe u Prvom svetskom ratu. Priča o još nažalost bezimenom mladom naredniku koji je sa svojih stotinak vojnika opkoljen od Auostrugara sa svih strana naredio:

-Juriš!

I ništa to ne bi bilo čudno da ti mladi ljudi, Srbi više nisu imali ni jedan metak. Sve su bili ispucali. U juriš su krenuli neko sa nožem ili praznom puškom i svi su izginuli. Dali su živote za našu Srbiju, za slobodu. Mladen je čvrsto rešio da na jednom uzvišenju iznad Kadine Luke pokuša da napravi crkvu-spomen kosturnicu koja će podsećati na slavna vremena naše istorije.

Prvi put kada sam ga upoznao satima mi je pričao o njegovom snu. Pokucao je Mladen na mnoga vrata raznih ministarstava i uticajnih ljudi. Vojislav Koštunica i crkveni veredostojnici prihvatiše njegovu priču. Napravi se put do Čardaka, poče da se gradi i crkva. Nisam u Srbiji već šest godina, ali čujem da su radovi zastali.

Neki novi ljudi vode Srbiju. Mladen se i dalje ne predaje, boriće se do kraja. Družio sam se sa njim, snimao televizijske emisije, davao mu podršku koliko sam mogao. Zagotivio sam tog momka. Retko sam sretao čoveka koji daje celog sebe bez ičeg ličnog želeo da pokloni u slavu starih herojsjkih vremena.

Imao sam početkom dvehiljaditih kratko udruženje „Raj na dlanu „. Odenuli bi Mladena u odelo srpskog oficira iz tog vremena i sablju smo mu nabavili od pokojnog Nela Bašanina. Kada bi je Mladen podigao u nebo i kada bi počeo nadahnuto i sa ljubavlju da priča o slavnim danima srpske istorije svi bi se pretvorili u uvo. I kada bi završio više minutna ćutnja a onda odjednom salve oduševljenja.

Mladen je biser našeg kraja. U mojim snovima video sam ga kao čoveka koji će sa turistima svakodnevno obilazili te divne prostore naše svete Srpske zemlje. Nažalost nemam tv materijal koji smo snimili. Verovatno mi je kući u Ljigu. Naivno sam verovao da će oni koji su vodili nasu opštinu prepoznati u Mladenu nešto što je blaženopočivpim vladikom Milutinom potrebno maloj varoši. Da će ga poštovati, dati mu podršku, pomoći da zaokruži priču. I ono malo novca što ima nesebično je podario istoriji i prošlim vremenima. Ni dinar nije uzeo za sebe. Ako niste znali postoje i takvi.

Mladen je častan, pošten i bez obzira na sve vedar lik. Ponosan sam što sam sa njim sanjao san o jednoj drugoj Srbiji. Srbiji koja bi bila dostojna prošlih slavnih vremena. Mladen nije izmšljen lik. Ne treba da tražite u knjigama kako su izgledali ljudi koji su nesebično davali sebe za voljenu Otadžbinu. Svratite do Kadine Luke. Pronadjite Mladena, pošetajte Čardakom i Gradjenikom. Siguran sam da će te se posle toga vraćati na te prostore.

Pozdravite mi Mladena, recite mu da ga se često setim. Recite mu da i ja dalje sanjam naš zajednički san i  recite mu da mi je žao sto nisam pomogao više. E moj Mladene dobri i časni čoveče živiš u pogresno vreme. Često pomislim da bi nam bolje i časnije bilo da smo učestovali u poslednjem jurišu sa mladim narednikom i ostalom braćom. Eto.

Naslovna fotografija: Mladen Draškić sa blaženopočivšim vladikom Milutinom na Građeniku (Foto: Miroslava Kojić)