Меморијални парк на темељима библиотеке

Борис Подрека коначно може да одахне. Према аутентичном идејном решењу овог аустријског архитекте биће сређен простор Народне библиотеке Србије уништене у шестоаприлском бомбардовању Београда 1941. године. Оно што је Подрека осмислио за темеље тог храма писане ријечи, још прије три године, најзад улази у финиш реализације.

Градска Комисија за плановедала зелено свјетло за измјене Плана детаљне регулације за просторну цјелину Косанчићев венац блок између улица Карађорђева, Велике степенице и Косанчићев венац којем припада и локација на којој је уништено српско национално благо. Тај документ иде на јавни увид чим се оконча ванредно стање уведено због ковида 19.

-Градња би требало да крене почетком следеће године – каже Марко Стојчић, главни градски урбаниста.

То значи да би страшна рупа на Косанчићу 2021. године, када се буде обиљежавало 80 година од стравичног злочина над Београдом, могла да буде уређена.

Плански документ се мијења да бисмо Подрекине идеје спровели у дело, а Градски завод за заштиту споменика културе урадио је пројектну документацију. Постојећи план прописао је обавезу да се за ту локацију распише архитектонски конкурс, али он није организован јер Подрекино решење не предвиђа градњу новог објекта него практично нуди партерно уређење. У измјенама плана нисмо укинули конкурс и он може да се спроведе ако град или држава некада буду жељели да на том месту подигну нови објекат јавне намјене – истиче Марко Стојчић, главни градски урбаниста.

Баш то је била једна од бројних замјерки на Подрекин ангажман у Београду. Он је, осим за Народну библиотеку, понудио и решења за Студентски трг, Карађорђеву са Савским кејом и Топличин венац, односно Парк војводе Вука. Стручна јавност годинама је приговарала да Подрека, архитекта европског гласа, никако да се упише у архитектонску историју Београда, а када му је то омогућио Милутин Фолић, бивши градски урбаниста, критике су пљуштале са свих страна. Најприје је засметало то што за тако важне градске локације није било конкурса, а критичари су му замјерили и то што је споменик Зорану Ђинђићу смјестио на Студентски трг, као и пренебрегавање чињенице да се археолошки остаци налазе на месту где ће бити подземна гаража. Негодовало се и због тога што Подрекини пројекти предвиђају сувише бетона, а спочитавало му се да послове добија само зато што је „Фолићев гуру”. Како било, Подрека овдашњој чаршији на такве прозивке није јавно одговарао, али сви ти његови пројекти су на крају мање-више или потпуно мијењани.

Изгледа да ће такву судбину засад избјећи Косанчићев венац.

Темељи Народне библиотеке, према Подрекином идејном решењу, у целости ће бити очувани и уклопљени у будући меморијал оивичен улицама Косанчићев венац и Сребреничка. Његова замисао није била да реконструише прошлост јер, наглашавао је, историја се мора интерпретирати, а не копирати. Зато он „посјетиоцима нуди нови простор у духу данашњице”.

Растурена цигла и камен стално ће бити присутни и са сваким кораком који направимо та трагедија која се овде десила бошће нам очи. Сјећање тако постаје физички присутно и ми га можемо додирнути – на те преостале зидине можемо сјести, пољубити их… Не желим да људи овде плачу него да памте тај културни злочин и покушај да се затре памет једног народа – говорио је Подрека својевремено за „Политику”.

У спомен-парк улазиће се из Улице Косанчићев венац. Са десне стране биће мала трибина, предвиђена за предах ученичких екскурзија и туристичких тура које ће овде од водича моћи да сазнају историјат Народне библиотеке. На нивоу изнад трибине биће црни бетонски монолити од разбацаних књига – гробље знања и симбол смрти, видљив и онима који простор буду посматрали изван комплекса, кроз хоризонтални отвор на зиду од грубог бетона. Они ће погледом досезати и до супротног краја меморијала – цветног врта, који је за Подреку обиљежје животне радости. Шетачи ће се, од црних књига до расцвјетале оазе, спуштати рампом. Кад поглед освјеже раскошним шаренилом, степеницама ће моћи да се врате на вишу етажу, гдје је смјештен мали трг. То је пјацета, како је архитекта објашњавао, између живота и смрти, и има такву конструкцију да изгледа као да лебди, иако ће бити ослоњена на носаче.

Тај, како га је Подрека назвао, „друштвени дио” меморијала садржаће клупе, минијатурну фонтану, а у близини ће бити и алуминијумска информативна табла са изливеним фотографијама.

Највећа ломача књига

Народна библиотека Србије била је смјештена у бившу фабрику за производњу папира и картона Милана Вапе, чувеног индустријалца и једног од највећих српских добротвора. Он је то здање на Косанчићевом венцу 1921. године продао Краљевини СХС. Тада је то била неусловна зграда која је све до 1925. адаптирана и исте године отворена за кориснике, каже Дејан Ристић, историчар и бивши управник Народне библиотеке Србије.

−Иницијативу да Министарство просвете од Вапе откупи зграду на Косанчићевом венцу упутио је 6. априла 1921. тадашњи управник Народне библиотеке Србије академик др Јован Н. Томић, историчар и личност која је најдуже била на челу те националне институције, од 1903. до 1927. Двадесет година касније, 6. априла 1941, нацисти су на том мјесту направили највећу ломачу књига – истиче Ристић.

Историјски буквар

Као простор најстаријег српског насеља у Београду, интензивнији развој Косанчићевог венца започет је после стицања државне самосталности добијене Хатишерифом 1830. године. Убрзо су подигнути Конак кнегиње Љубице, хотел „Старо здање” и кафана „Знак питања”.

Калдрмисање улица завршено је крајем 19. вијека, а тада је Емилијан Јосимовић урадио први план просторне регулације тог дијела Београда. Почетком 20. вијека изграђена је нова зграда Патријаршије на мјесту старе Митрополије и репрезентативно здање француске амбасаде. У том периоду појачана је електрична расвјета и проширена мрежа трамвајског саобраћаја. Турску калдрму замијенила је гранитна коцка, а касније асфалт.

За економски развој и градитељско обликовање Косанчићевог венца од посебног значаја била је близина пристаништа на Сави преко које се некада обављао највећи дио међународне трговине. Дио према царинарници формиран је као простран плато са отвореним складиштима. Уз Ђумрукану подигнути су хотели, конаци, трговачке радње, занатске радионице…

У току Другог свјетског рата трајно су нестале Народна библиотека са фондом вриједних књига и рукописа, Ђумрукана, хотел „Крагујевац” и тек изграђена конструкција ланчаног моста „Краљ Александар Први”.

Овај дио Београда назив је добио 1872. године по Ивану Косанчићу, витезу који је према предању погинуо у Косовском боју.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.