Medicinski prosvetitelj srpskog naroda

Srpska istorija bogata je ličnostima, velikim i umnim ljudima koji su stvarali njenu kulturnu baštinu, a onda ih je kulturni sunovrat gurnuo u zaborav pa danas o njima malo i gotovo ništa ne znamo. Stranica na Fejsbuku pod nazivom „Srpski underground“, jedna je od retkih na ovoj društvenoj mreži čiji je plemeniti cilj da probudi interesovanje srpske javnosti za našu prošlost, istoriju i otrgne od zaborava te ljude koji su svojim delima zadužili srpski narod.

Uz dopuštenje urednika i autora ove stranice portal “Tamo daleko”, prenosiće njihove priče, a prva medju njima posvećena je dr Milanu Jovanoviću Batutu.

M j batut.jpg
OSNIVAČ MEDICINSKOG FAKULTETA U BEOGRADU: MIlan Jovanović Batut

“Ne mora čovek imati krila genija da se popne nebu pod oblake. I smišljenim i istrajnim korakom može se popeti na te visine. Upamtimo tu njegovu misao, njegovo nepokolebljivu veru u vrednost borbe za život.“
Doktor Milan Jovanović Batut (10.10.1847 — 11.09.1940) ) je srpski lekar, univeritetski profesor i utemeljivač i prvi dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Rođen je u Sremskoj Mitrovici 1847, a umro u Beogradu 1940. godine. Do mature, Batut se školovao u Vojvodini, a 1867. maturirao je u Osijeku. Studije medicine, koje je zbog besparice morao privremeno da prekine, završio je u Beču 1878. Za vreme studija, javila mu se tuberkuloza, bolest od koje su ranije bolovali neki članovi njegove familije.

Po povratku iz Beča otišao je na oporavak u Opatiju. Na stan se usudio da ga primi samo jedan beogradski pekar, jer je Batut odavao utisak čoveka koji će živeti vrlo kratko. Posle nekoliko meseci ipak se oporavio i dolazi u Sombor. Radio je u Somboru, pa na Cetinju , kao glavni lekar i načelnik sanitetskog odeljenja u Crnoj Gori , potom u Beogradu, Novom Sadu i zatim ponovo dugi niz godina u Beogradu. List „Zdravlje“ čiji je bio izdavač, urednik i pisac tekstova počeo je da izlazi 15. januara 1880. po starom kalendaru u Somboru sa podnaslovom „List za lekarsku pouku narodu“. Moto lista, štampan u zaglavlju, glasio je: Zdravlje je sreća i snaga, a bolest najamnik propasti. Nastavio je da ga izdaje na Cetinju dok je službovao u Crnoj Gori. Tokom boravka u Crnoj Gori za Batuta počinje da se interesuje Beograd i on kao stipendista srpske vlade, uz zalaganje dr Vladana Đorđevića odlazi na usavršavanje u inostranstvo od 1882 do 1885. Boravio je u Nemačkoj (Berlin, Minhen), Francuskoj( Pariz) i Engleskoj (London) gde je posebno proučavao probleme higijene i bakteriologije. Učio je kod Max Joseph von Pettenkofera, Robert Kocha, Francis Galtona, Louis Pasteura.
Kao mlad lekar odoleo je primamljivoj ponudi, šefovskom mestu na bakteriologiji na Karlovom univerzitetu u Pragu, koje bi mu obezbedilo profesorsku karijeru i ugodan život. Umesto toga, on je krenuo u višedecenijsku borbu za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Borio se protiv mnogih oprečnih mišljenja nevelikog lekarskog staleža, a realizaciju ideje i pozitivnu odluku prekinuli su ratovi (1912-1918). Osnovan 1919. godine beogradski Medicinski fakultet je počeo sa radom 1920. Prvi dekan je bio prof. higijene dr Milan Jovanović-Batut, a prvi prodekan prof. hirurgije dr Vojislav Subotić. Osnivanje beogradskog Medicinskog fakulteta smatra se jednom od najvećih Batutovih zasluga.

Počeo je profesorsku karijeru kao predavač higijene i sudske medicine na beogradskoj Velikoj školi , preteči Univerziteta u Beogradu (izabran 1887). Godine 1892. prima dužnost rektora Velike škole, a 1905. uspeo je da u Zakonu o Univerzitetu koji je upravo on napisao, bude pomenut i Medicinski fakultet. Bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, podržao je osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja, bio predsednik i član Glavnog sanitetskog saveta, član Centralnog statističkog odbora, član Književno- umetničkog odbora Narodnog pozorišta, predsednik komisije za polaganje profesorskog ispita, jedan od osnivača Srpske književne zadruge (1892) i Društva za plamiranje (kremiranje) „Oganj“ (1904), jedan od najstarijih i najuglednijih saradnika lista „Politika“, sarađivao je u Matici srpskoj, bio urednik Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo 1895. godine.

Radom je obuhvatio široku lepezu aktivnosti javnog, lekarskog, praktičnog, naučnog i društvenog rada . Bio je sjajan govornik, inicijator, organizator, propagator medicinskog znanja i nauke, pisac stručnih medicinskih dela, zdravstveni zakonodavac i zdravstveni etnolog. Prvi je pristupio prikupljanju i obradi naše narodne medicinske terminologije koja se smatra njegovim životnim delom. Odličan pedagog i psiholog, poučavao je i proučavao narod i pronikao u dušu srpskog naroda da bi govorom i pisanom reči jednostavnim i razumljivim jezikom mogao da objasni svako pa i najsloženije medicinsko pitanje.

U Batutovu kuću zalazio je veliki broj viđenih ljudi od nauke i pera, političari, umetnici: Jovan Cvijić, Jovan Skerlić, Slobodan Jovanović, Laza Kostić, Uroš Predić, Jovan Jovanović Zmaj, Sima Matavulj, Laza Paču, patrijarsi Georgije i Dimitrije. Zamašne veze imao je i sa inostranstvom. Poznavao je Koha, Pastera, Petenkofera, Galtona, Mečnikova, Rua, Gafkiju, Gertnera.
Batut je posedovao nesumnjiv književni dar i sa ogromnom ljubavlju pisao je knjige za narod. Bio je naš najuporniji i najplodonosniji zdravstveni prosvetitelj napisavši 57 knjiga i brošura, članaka na stotine. Često je putovao van zemlje na stručne skupove, na neke kao predstavnik države. Tokom života stekao je najviša domaća odlikovanja, a bio je i nosilac francuskog oficirskog krsta Legije časti i češkog ordena Belog lava. Nadživeo je mnoge savremenike ali je dobročinstvom i iskrenom ljubavlju za ceo narod, iznova uspevao da okupi oko sebe ugledne ličnosti i da zajedno sa njima nastavi rad.
Poslednje svoje godine živeo je povučeno u svojoj kući u Beogradu, vredno pišući na dvorišnoj terasi, gotovo sve do svoje smrti 11. septembra 1940.

Fotografija sa stranice „Srspki underground“:

Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović; Drugi red: Slobodan Jovanović i Milorad Mitrović; Treći red: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.