Италијан рођењем, Србин срцем
Лука Крако (Luca Cracco), Италијан рођењем, али Србин срцем, бранио је дипломски рад у 6. новембра на факултету Ca Foscari у Венецији, на одсеку Антропологија, етнологија и етнолингвистика. Тема рада је „Од народа у дијаспори до модела интеграције“, а својеврсна је ода српском народу. Његово излагање испунило је поносом све присутне, а највише чланове удружења „Видовдан“ из Вићенце, јер је и сам члан тог удружења.
Комисија од седам чланова са уживањем је слушала његово излагање, а добио је највишу могућу оцену, 110 e lode (похвале) што је десетка на нашем факултету и то уз похвале.
Кад је комисија саопштила резултат и предала му диплому, чланица удружења Видовдан и песникиња Рада Рајић Ристић, уз дозволу комисије, иако то није пракса, обратила се присутнима и јавно захвалила Луки на храбрости, на хуманој идеји да на овакав начин хвали српски народ, изрази дивљење и поштовање, поготову што сви знамо како је деведестих година демонизован. Такође, песникиња се захвалила Италији, што је примила српски народ кад му је било најтеже, што је пропраћено громким аплаузом.
Огрнут српском заставом и са ловоровим венцем на глави Лука је поносно прошетао улицама Венеције. На поклон је од удружења Видовдан је добио српску заставу и шољу са текстом српске химне. Ко нађе пријатеља-нашао је благо, каже једна италијанска пословица, а Лука га је нашао међу српским народом. Овом приликом Лука је отворио срце.
„Први пут сам чуо за Србе у петом разреду основне школе, 1994. године, кад су у моју школу дошли нови ученици, брат и сестра, Милош и Марина из Лесковца. Сећам се да су били уплашени и да нису знали италијански језик. Памтим тај њихов први сусрет са школом. Временом сам на фудбалу, упознао Сашу Марјановића и тако, мало помало, почео да упознајем Србе. Ушао сам са њима у неку врсту симбиозе и јако ми је пријало њихово друштво; како сам растао тако је и моја љубав према том народу расла, чак сам имао и велику симпатију према једној девојци. Касније кад сам основао један бенд, мој гитариста је био Србин, Борис Пајић, који је нажалост, својом вољом настрадао. Тај велики бол за другом ме је први пут одвео у Србију, у Добру, код Голупца на његов гроб. Тако сам упознао земљу и народ са којим сам био у контакту преко пријатељстава у Италији“, рекао је Лука.
Лукина љубав према Србији крунисана је одлуком да дипломира на теми која се бави културом српског народа, посебно Срба у Вићенци и околини. И испунио је то обећање. Лука је 6. новембра бриљантно одбранио дипломски рад. Прошле године, у августу, обишао је Србију како би прикупио што више материјала за рад, који обухвата 330 страница.
Фото: Удружење „Видовдан“ Вићенца
