Матија опјевао и литије
Управо објављена збирка изабраних пјесама Матије Бећковића „Црна Гора, име једне вере“, јединствен је поетски зборник посвећен „каменој колијевки и престолу његовог пјесништва“. У њој је једна нова песма – о литијама.
Шест поглавља („Све је стигло куд је кренуло“, „Е је Црна Гора сва изједна“, „Не остављај нас и не дај нас“, „Чији си ти мали?“, „Србин сам јер сам Црногорац“, „Љубиша, Његош, Миљанов“) свједоче како је и колико – певајући о Вељем Дубоком, Острогу и Морачи, Везировом и Зиданом мосту, Костићима и кукавицама, Његошу и Лубарди, Лалићу и Пекићу, Бећковић стварао свој узвишени споменик Црној Гори.
Бећковићева колајна, иако нанизана од старих стихова, сачињена је на нов и актуелан начин: уводне риме песме „Ко смо, да смо“ добијају своје ново, дубље значење у завршним стиховима пјесме „Литије“, написане 10. фебруара ове године:
„Рече ми један чоек
Да је сањао
Светозара Вукмановића Темпа
Како иде на челу једне литије
И носи икону свог брата
Свештеномученика Луке
Да је жив то не би била лаж“„
Матија Бећковић веома воли Црну Гору! Овјековјечио ју је. Бди над њом. Даноноћно. Црна Гора, она званична, не воли Матију Бећковића. Својевремено га је почастила Његошевом наградом, а данас му забрањује улазак у Црну Гору“, подсјећа, у предговору књиге, у тексту „Није ово земља него небо“, њен уредник и издавач Мањо Вукотић.
