Manastir Krka simbol pravoslavlja u Dalmaciji

Iako je crkva u Dalmaciji još od apostolskih vremena, Eparhija dalmatinska je znatno mlađeg datuma. Središte duhovnog života Dalmacije je manastir Krka sagrađen 1345. godine, trudom i ljubavlju Jelene Šubić, sestre cara Dušana. Iz 14. veka su i manastiri Krupa i Dragović.

Manastir Krka smešten je tri i po kilometra istočno od Kistanja, u kanjonu reke Krke, nazvan po reci koja pored njega protiče. Ovaj drevni manastir podigla je srpska princeza Jelena, sestra cara Dušana, udata za hrvatskog kneza Mladena II Šubića, posvetivši ga Sv. Arhanđelu Mihailu. Bilo je to 1350. godine.

Predanje kaže da su manastir na današnjem mestu osnovali monasi prispeli iz Svete zemlje i to iz manastira Sv. arhistratiga Mihaila, kojeg je tamo podigao kralj Milutin. Njih je na to nagovorio ispovednik princeze Jelene, monah Ruvim.

Manastir Krka, kao i većina pravoslavnih svetinja, bio je izložen stradanju, pokazujući time nepokolebivost istinskog puta pravoslavne crkve, saglasno rečima Hristovim, upućenih hrišćanima svih vremena: „Mene su gonili i vas će goniti“.

Odgovor na pitanje zašto je baš na tom mestu podignut ovaj pravoslavni svetoarhangelski manastir možemo potražiti i u tvrdnji starog istoričara Lucijusa koji govori o propovedima apostola Pavla Dalmatincima u prostoru oko reke Krke. Blizina rimskog vojničkog grada Burnuma i katakombe ispod samog manastira osnažuju tu tvrdnju i navode na zaključak da su osnivači Manastira znali za to pa da su upravo tu i ustanovili ovu svetinju.

Duhovni centar Srba

Pedesetak godina kasnije, 1402. godine, kako stoji u zapisu iznad ulaza, manastir je dograđen. Od vremena osnivanja pa do našeg vremena manastir Krka je bio i ostao duhovni centar pravoslavnih dalmatinskih Srba, a i šire. Isto tako nije prestao biti molitveno mesto i jednom broju katolika Hrvata. On je živo svedočanstvo o duhovnom jedinstvu Srba.

Dabrobosanski mitropoliti, kao što su Gavrilo 1578. i kasnije Aksentije i Teodor, administrirali su nad manastirom Krkom. U 17. i 18. veku to su činili i neki crnogorski arhijereji, kao npr. sv. Petar Cetinski, ili mitropolit Sava Petrović. Po blagoslovu patrijarha Pajsija Janjevca i mitropolita Dabrobosanskog Teodora, pri manastiru Krki je 1615. osnovano bogoslovsko učilište. Ono je radilo do 1647. kada su učenici i njihovi nastavnici monasi pred turskom najezdom morali pobeći najvećim delom u Zadar, a jednim delom u Sremske Karlovce. Tamo je kasnije jedan izbegli monah uvezivao knjige, ne bez umetničkog dara i iskustva, očito donesenog iz manastira Krke.

Manastirska bratija se vratila u manastir 1650. godine, a bogoslovija je ponovo otvorena tek 1964. godine.

Posle Karlovačkog mira iz 1699. namesnik Filadelfijskog episkopa, pod čijom je jurisdikcijom bila pravoslavna crkva u Dalmaciji, postao je Nikodim Busović. On je imao iskušenja sa unijom, odolio joj je pa je bio gonjen. Posle izbeglištva i boravka na Svetoj Gori i Palestini, nastanio se u manastiru Krki i tu je po upokojenju bio sahranjen 1707. godine.

Brojni krčki arhimandriti bili su namesnici nadležnih episkopa, što je manastir Krku činilo i formalnim duhovnim sedištem pravoslavnih Dalmatinaca. Da pomenemo samo neke: Nikanor Rajević, Nikanor Bogunović kojima svakako treba pribrojiti potonje nastojatelje krčkog manastira Georgija Miljevića, Makarija Krnetu, Vikentija Kneževića, Jeroteja Kovačevića, Amvrosija Kolundžića i brojne druge.

Ikonostas u manastirskom hramu potiče iz sedamnaestog veka.

Bogata manastirska riznica

Manastir Krka odavno i nadaleko je poznat po izuzetno bogatoj manastirskoj riznici, ali njeni eksponati, ili bar veći deo njih, danas su izmešteni van manastira zbog dešavanja proteklih decenija.

Manastir Krka broji duge vekove i njihovim tokom se bogatila njegova riznica, pa su u nju prispevale brojne dragocenosti neprocenjive vrednosti ne samo iz srpskih krajeva nego i iz Jerusalima, Svete Gore, Venecije i carske Rusije.

Pomenimo samo epitrahilj sv. Save i Oktoih Božidara Vukovića. Tu su i knjige Vuka Stefanovića Karadžića i Dositeja Obradovića na kojima su oni, kao autori, ispisali svoju posvetu manastiru Krki. Ovome svakako treba pribrojiti i paterik iz 1346. nazvan „bugarski“ na čijim koricama piše: „Sija Knjiga manastira Vilendara“.

U manastirskoj crkvi se čuvaju čestice nekolicine svetiteljskih moštiju kao što su sv. Trifuna, sv. Nikole, sv. Antipe, sv. Haralampija, sv. Vlasija i drugih. Brojna su imena srpskih velikana koji su posećivali manastir Krku ili bili u čvrstoj vezi s njim. Uz Dositeja Obradovića i Gerasima Zelića bili su to Simo Matavulj, Nikola Tesla, Mirko Korolija, Miloš Crnjanski, Vladan Desnica i drugi. Pri samom kraju 20. veka u manastiru je radila i likovna kolonija, gde su svoj stvaralački trag ostavili brojni srpski umetnici.

Manastir Krka stradao nekoliko puta

Manastir Krka stradao je i u poslednjem ratu. Po ko zna koji put, u istoriji Krke, ali i celokupne pravoslavne Dalmacije, nastupio je period obnove. Uporedo sa obnovom manastirskog hrama i manastirskih konaka, valjalo je obnoviti i rad Bogoslovije „Sveta Tri Jerarha“, bez koje je život manastira, u poslednja četiri veka, nezamisliv.

U toku poslednjeg rata 1991.-1995. tj. odmah iza njega, manastir je poharan, ali ne bitnije, jer su ga hrvatske vlasti zaštitile od vandalizma. Bio je zapustio od 1995. do 1998. godine. Bogoslovija koja je postojala pri njemu od 1964. premeštena je najpre na Divčibare, a potom u Srbinje, nekadašnju Foču.

Obnovljena je nastojanjem episkopa Dalmatinskog Fotija 2001. godine. Inače u zapusteli manastir Krku krajem 1998. najpre je došao mladi monah Gerasim, postrižnik ovog manastira, a potom i otac Dositej kao i otac Mihailo. Sa njima je manastir propojao i postao opet kao što je bio kroz vekove duhovno središte pravoslavnih Dalmatinaca.

Manastir Krka, u svojoj gotovo sedmovekovnoj istoriji, bio je rasadnik mnogobrojnih sveštenika, učitelja, monaha, igumana i episkopa, ali i sabiralište vernog naroda, njegov oslonac i utočište čak i u najtežim vremenima.

Manastir Krka i dalje će nastaviti svoju duhovnu misiju, svedočeći Jevanđelje Hristovo, bratsku ljubav, ali i nacionalni identitet, čuvajući svoju prebogatu istoriju. Krka je bila i ostala simbol pravoslavnih u Dalmaciji, mesto sabiranja, ali i crkvene prosvete. Sve dok bude Krke, a biće je, preostali dalmatinski Srbi imaće štit i ponos, nadu i utočište, kome da pođu i ko da ih dočeka, jer Krka je bila i ostala, mesto sveto, mesto tiho, ukras i ponos pravoslavne Dalmacije.