Од Кантакузине Бранковић до епископа Порфирија

Серијал о српским манастирима и другим светињама у земљама региона у оквиру пројекта који суфинасира Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије, настављамо „шетњом“ кроз Митрополију загребачко-љубљанску, која обухвата северни део Хрватске и већи део Словеније.

ZNAMENITE SRPKINjE  Katarina Branković Kantakuzin - lepa i nesrećna grofica Celjska
Лепа и несрећна Српкиња грофица цељска: Кантакузина Катарина Бранковић

Надлежни архијереј је митрополит Порфирије (Перић), а седиште митрополије је у Загребу где се налази и Саборна црква. Пре него што представимо најзначајније светиње, које кроз векове бију битку за национални идентитет и опсатнак нашег народа на овим просторима, даћемо кратак историјат Митрополије загребачко-љубљанске, која је имала бурну прошлост и која је делила судбину српског народа који је претрпео велика страдања и прогоне, а последњи током рата деведесетих година.

Први помени о српском православном свештенству на подручју данашње епархије потичу из 15. века, односно из времена Катарине Бранковић, кћерке српског деспота Ђурђа Бранковића. Године 1434. она се удала за грофа Улриха II Цељског, те је са собом повела православног свештеника из Смедерева. На њен је захтев у Вараждину 1454. преписана богослужбена књига „Апостол“ на српско-словенском језику, а чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Марчанска епархија

Након обнове Српске патријаршије 1557. године у време патријарха Макарија Соколовића, на подручју доње Славоније, која је била под турском влашћу, установљена је српска православна Пожешка епархија чији су митрополити имали седиште у манастиру Ораховици. Током читаве друге половине 16. века, између Срба у турској (доњој) Славонији и Срба у хабзбуршкој (горњој) Славонији постојале су живе везе које су биле оснажене честим пресељавањем становништва. У јесен 1595. године пожешки митрополит Василије напушта турску доњу Славонију и прелази под окриље хабзбуршке власти у горњу Славонију (Вараждински генералат). Његов долазак прихватиле су и војне власти. Тиме је постављен темељ за стварање посебне српске православне епархије на подручју Вараждинског генералата.

Претпоставља се да су управо у то време учињени и први кораци ка стварању манастира Марче. Новостворена српска православна Марчанска епархија која је касније називана и „Вретанијском“ постојала је током већег дела 17. века. Наследници владике Василија морали су да издрже тешку борбу против насилног наметања уније са Римокатоличком црквом. Владика Гаврило Мијакић је 1671. године оптужен и заточен под наводном кривицом за учешће у противдржавној завери хрватских грофова Зринског и Франкопна. Живот је завршио 1686. године, а у међувремену Срби у Вараждинском генералату нису имали свог православног епископа.

Током 17. века, уз манастир Марчу, друго главно средиште православља на овим просторима био је и манастир Лепавина. Током 1692. и 1693. године, на том подручју боравио је српски патријарх Арсеније III Црнојевић, који се најдуже задржао управо у Лепавини. Пошто државна власт у то време није дозвољавала постављање посебог српског епископа за подручје Вараждинског генералата, патријарх Арсеније је пронашао друго решење. Приликом именовања Софронија Подгоричанина за пакрачко-славонског епископа (1705), под његову надложност је поред доње Славоније (Мала Влашка) потпала и горња Славонија са Вараждинским генералатом. Међутим, чак ни ово решење није било по вољи државним властима, услед чега су пакрачко-славонски епископи наилазили на бројне потешкоће приликом остваривања своје надлежности у областима горње Славоније. Управо због тога, тамошњи православни народ је заједно са својим свештенством покренуо борбу за обнову посебне епархије на подручју Вараждинског генералата.

Манастир Лепавина, седиште Лепавинске епархије
Лепавинска епархија

Године 1734. успостављена је Лепавинска епархија са првим седиштем у манастиру Лепавина, а потом у Северину. Њен први и једини епископ био је Симеон Филиповић (1734-1743). Након његове смрти, епархија је током неколико година била администрирана. Године 1750. ова је епархија је сједињена са Костајничком епархијом, која је 1771. укинута и подељена, тако да је подручје некадашње Лепавинске епархије прикључено Славонској епархији у чијем је саставу остало све до 1931. године.

Загребачка митрополија

Године 1931. основана је Загребачка епархија у рангу митрополије, са седиштем у Загребу. Први митрополит био је Доситеј Васић. Дана 11. маја 1941. усташке су власти ухапсиле митрополита Доситеја, те га у затвору у Петрињској улици мучиле, а онда и отпремиле у Београд, где је 14. јануара 1945. и умро.

Након Другог светског рата, приликом попуњавања упражњених епархија, на првом послератном редовном заседању Светог архијерејског сабора 1947. године, изабран је Дамаскин Грданички за митрополита загребачког. После његове смрти 1969., епархија дуго није имала сопственог митрополита, него су њоме управљали епископи других епархија, све док на заседању Светог архијерејског сабора 1977. године није поверена тадашњем епископу лепавинском Јовану Павловићу, који је 1982. изабран и за митрополита загребачког. На његов предлог, следеће године митрополија је преименована у Загребачко-љубљанску.

Након што је овој митрополији 1994. поверена брига и за православне Србе у Италији, названа је „Митрополијом загребачко-љубљанском и целе Италије“. Каснијим арондацијама епархија, Италија је изузета из њене надлежности и стављена под управу Епархије средњоевропске, а потом Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу.

Митрополија од 2007. додељује орден Кантакузине Катарине Бранковић, од 2005. У Загребу постоји Српска православна општа гимназија истог имена. Васељенски патријарх Вартоломеј I је посетио митрополију у Хрватској септембра 2016. године.

Српски јерарси који су током историје имали надлежност над подручјем дањашње Митрополије загребачко-љубљанске: Максим Предојевић (1630—1642), Гаврило Предојевић (1642—1644), Василије Предојевић (1644—1648), Сава Станиславић (1648—1661) и Гаврило Мијакић (1661—1671).

Након 1705. године, епископи пакрачко-славонски.

Епископ лепавински био је Симеон Филиповић (1734—1743), а од 1743-1750 над епархијом је било администрирање. Епискоипи костајнички били су  Арсеније Теофановић (1750—1753) и Јосиф Стојановић (1754—1771). Након 1771. године, поново епископи пакрачко-славонски.

Митрополити загребачки и загребачко-љубљански
Портрет Име и презиме Време старешина Напомене
Досифей (Васич).jpg Доситеј Васић 1931-45
Арсеније Брадваревић 1945-47, администрирао митрополијом
Дамаскин Грданички 1947-69
Емилијан Мариновић 1969-77, администрирао митрополијом
Митрополит Јован Павловић.jpg Јован Павловић 1977-2014 администрирао митрополијом до 1982.
Vladika Fotije (Sladojević) crop.jpg Фотије Сладојевић 2014, администрирао митрополијом
Vladika Porfirije crop.jpg Порфирије Перић од 2014.
Саборни храм

Саборна црква Митрополије загребачко-љубљанске је Црква Преображења Господњег налази се на Цвјетном тргу или Тргу Петра Прерадовића у Загребу. Ради се о некадашњој римокатоличкој Цркви Св. Маргарете која је припадала Загребачкој бискупији, а спомиње се на овом месту од 1334. као жупна црква уз коју су се одржавали „маргаретски сајмови“ (одржавали су се од 1337). Касније је црква припала жупи Св. Марка, а 1794. продата је грчким православним трговцима који су тада као трговци и новчари боравили у Загребу. Кад Грка више није било, црква је почела служити православним Србима. Због овакве историје саборног храма, улица која пролази иза цркве и данас се зове Маргаретска, а она која пролази испред ње зове се Преображенска.

Дана 4. маја 2007. довршен је иконопис у унутрашњости цркве, а израдио га је руски иконописац Николај Александрович Мухин.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.