Kralj Srba, Bosne i primorja sa krunom Nemanjića

„Tvrtko Kotromanić je prvo bio ban, kada je krunisan za kralja kasnije, krunisan je u Mileševi. Njegova titula, koja je na neki način bila odrednica njegovog vladarskog identiteta, je titula Bosne, Srba i primorja. Bitno je da on kao vladar u svojoj intitulaciji, nazivu titule, hoće da istakne prostore kojim on vlada i za njega kao vladara etničko tj. nacionalno određenje u srednjem veku nije bilo dominantno. Mi možemo da pretpostavimo da se on etnički deklarisao ovako ili onako, da je pripadao nekoj kulturi, ali za njega kao vladara je važno da vlada što je moguće većim prostorima“, ukazuje Drljača.

Dodaje da „u tom smislu, on jeste vladar Bosne“.

„Ali, on sa sticanjem svoje kraljevske titule, a u vremenu kad propada srpsko carstvo, kad ulazi u neku dezintegraciju, on prosto želi da uđe u tu igru u srednjem veku na kraju srpskog srednjeg veka, želi sebe da definiše i kao jednog jasnog vladara koji polaže pravo i na srpske zemlje, tim pre što on ima nemanjićko poreklo“, navodi Drljača.

Ističe da „ono što je bitno kada govorimo o tome da li je on Srbin ili bosanac ili Bošnjak, da on insistira na svom nemanjičkom poreklu i time on pokazuje svoju želju da zauzme nemanjićki presto, koji je u tom trenutku upražnjen“.

Na pitanje da li s obzirom na sve to on može da se nazove Srbinom, Drljača kaže da „to može da se identifikuje sa srpskim, ali u tom momentu to nije toliko bitno, koliko je bitno da on zauzme taj carski nemanjićki presto i da on sebe definiše kao vladara i Srba i Bosne i čitavog tog prostora“.

„Znači, tu je važna ta njegova kraljevska titula, tj. ta veza sa Nemanjićima koji su carska dinastija. To možemo da vidimo i u njegovoj tituli, gde on kaže da je on vladar Srba, Bosne i primorja, tako da on naglašava te teritorije kojima on vlada, i naglašavanjem nemanjićkog porekla on hoće da vlada prostorima kojima su vladali Nemanjići“, pojašnjava Drljača.

Dodaje da je bosansko stanovništvo tada moglo biti katoličko, pravoslavno, a mogli su pripadati i bogumilskoj sekti koja je bila veoma dominantna u srednjem veku.

Međutim, navodi da bi trebalo napraviti paralelu sa 20. odnosno 21. vekom.

„Nije problem da li je on srpski ili bosanski lider, problem je kako se on iščitava, Bosanci ga doživljavaju kao bosankog, a Srbi kao isključivo srpskog vladara, i to ima važnost u kontekstu politike 20. veka. I u tom smislu, veoma je interesantno da bosanska država danas podiže spomenik svom najznačajnijem vladaru – u 2023, njegov spomenik nije postojao pre 100 ili 150 godina, i tu imamo isti vid problematike kao što je podizanje spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Time hoće nešto da se podcrta. Ako se neka srednjevekovna tema povlači u 20/21. veku, to znači da neke političke teme nisu raščišćene i da neko želi iz političkih razloga, opravdanih ili ne, da čvrstinu svoje politike traži u srednjevekovnom dobu. Ja to tako sagledavam. Bosanska država danas, imajući u vidu da ona ima jako velike probleme u smislu integracije, dezintegracije i unutrašnje ustavne konstitucije, želi prosto da nađe čvrstinu u nekoj srednjevekovnoj zaleđini. Niko neće od Bošnjaka reći – ‘on nije naš vladar’, kao ni od Srba, nego će i jedni i drugi podcrtavati da je on samo srpski ili samo bosanski“, smatra Drljača.

Dodaje da je delikatnost situacije u tome da imamo različito čitanje Tvrtka I Kotromanića.

„Njega niko ne osporava kao vladara, ali ga jedni doživljavaju isključivo kao srpskog, drugi kao bosanskog, to je poruka iz ugla politike 20. veka“, naglašava.

Kaže i da je to pokušaj da se stvori istorijsko zaleđe da bi se ojačala današnja pozicija.

„Niko se ne dogovara o pravljenju spomenika kao da se dogovara da ide na kafu, to je planski, a taj plan se odvija u situaciji kada imate teme kao to da li je Dejtonski sporazum smislen, da li ga je pregazilo vreme, da li treba da se menja i kako. Dakle imate gomilu pitanja koji se tiču 20. veka, neko hoće da učvrsti svoju poziciju na jedan ili drugi način“, navodi Drljača.

No, spomenik Tvrtku u Sarajevu nije prvi u BiH. Prvi je podignut 2012, na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Tuzle Jasmina Imamovia, koji je tada izjavio da je to prvi spomenik Tvrtku I Kotromaniću još od njegove smrti krajem 14. veka.

Drljača se osvrnuo i na izjavu gradonačelnika Banjaluke Draška Stanivukovića koji je rekao da će napraviti spomenik i u Banjaluci i da treba da bude ispravljena greška.

„Šta je tu greška?. Tu niti je nešto greška, niti je ispravno, nego je prosto pitanje u čitanju“, naveo je.

Upitan da li je u pitanju možda i zloupotreba, kaže da je i zloupotreba i čitanje, „tu će svako kad bude Tvrtka čitao kao istorijsku ličnost da uzme ono što mu odgovara ili da propusti ono što mu ne odgovara“.

Vraća se na situaciju u srednjem veku, kada, kako kaže, nije postojao nekakav veliki jaz između katolika i pravoslavaca i da je za jednog nemanjićkog vladara najvažnije bilo da ga stanovništvo priznaje kao vladara.

„On (Tvrtko) je krunisan u pravoslavnom manastiru u Mileševi, i krunisan je krunom Nemanjića, gde on prosto podcrtava svoje nemanjićko poreklo. Kada govorimo o pitanju položaja katolika i pravoslavaca u nemanjičkoj državi, to je takođe bilo nešto što je bilo u drugom planu, nije bilo skroz skrajnuto, ali imali ste vladarke koje su bile katolkinje, nemanjićke vladarke, kao i katoličko stanovništvo u primorju, i nije postojao nekakav veliki jaz između katolika i pravoslavaca, jer je za bilo kog nemanjićkog vladara ključna stvar bila da njega stanovništvo priznaje kao vladara. Dakle, kada je u pitanju car Dušan, možemo da pretpostavimo da je on u zoni današnje Albanije imao velikaše koji su bili arbanaskog porekla. Dakle, njemu nije bilo bitno da li je on Arbanas ili ne, njemu je isključivo bilo jedino bitno da on njega priznaje kao vladara“, navodi Drljača.

Ističe, da oni koji sve to tumače u svetlu današnje regionalne, balkanske politike, „njima neće biti bitne činjenice, oni će vrlo lako da naprave trijažu činjenica – ‘aha, ovo mi odgovara, ovo mi ne odgovara’, njima je bitno da ubede one ljude za koje znaju da ih slušaju da je to tako“, ocenjuje on.

„Neko ko hoće da veruje da je on bosanski vladar, on će da kaže da je on bosanski vladar. Neko ko hoće da veruje Stanivukoviću, reći će da je on srpski vladar, i podići ćemo mu spomenik u Banjaluci i on će sigurno da ima natpis ćiriličnim pismom i imaće isti grb kao u Sarajevu, samo što će oni da kažu da to nije bosanski grb, već grb porodice Kotromanić, što jeste tačno, tako da je to stvar razlika u čitanju“, podcrtava Drljača.

Zaključuje da je poenta u prikazivanju srednjevekovne istorije za potrebe 20. odnosno 21. veka.

„Nije prvi put da se dešava zloupotreba srednjevekovne istorije, koju čitamo u kontekstu 20. veka.
Sve ove zemlje – Bosna, Crna Gora, Severna Makedonija – to su zemlje koje imaju problem da sprovedu popis stanovništva, tu se vrlo jasno vidi da je etničko pitanje problem, da tu nešto zapinje, i sve ćemo podrediti tom problemu, i ako treba, recimo, napravićemo spomenik Aleksandru Makedonskom, i reći da su današnji Makedonci u nekoj vezi sa Aleksandrom Makedonskim. Ali problem se time ne rešava, on samo u nekom datom trenutku dobija na ubrzanju“, upozorava istoričar Ivan Drljača za N1.