Божићни пост

Пише: Алекс Сашка

Много и јако сам викао, избезумљен од срџбе и неког охолог бијеса. Знам да нисам требао, али са сваком новом увредом као да сам се сладио и такмичио са неким злом у себи. Мој пријатељ је само ћутао, тек повремено би му преко лица прелазило руменило које се смјењивало са видљивом непријатности. У очима се простирала туга.

Окренуо се и узео џезву и љубичасту теглу обојену шареним мотивима цвијећа, и приставио кафу. Поглед на ту,њему најдражу посуду, ме је нагло зауставио у осудама. Она је била поклон његовог малог пријатеља из времена кад је добровољно остао без дома.

Подијелио је све што је имао оставивши за себе једину драгоцјеност коју је имао, чисто,спокојно срце, и кренуо у неизвјесност. Био је млад, снажан човјек када је своју имовину поклонио једној жени која је имала болесног сина. Мислио је да ће кроз живот зарадити и стећи опет стан какав је имао.Упознао сам га при једном хуманитарном, волонтерском раду у Босни. С обзиром да је патио од ниског притиска будност је често подизао укусним ароматичним напитком – кафом. Пио је много те црне текућине и лично сам сматрао да је то штетно.Но, на моје добронамјерне опаске, само би немарно слегнуо раменима и рекао

-Ах, пријатељу, није то највеће зло које човјека може задесити. Теже од тога је немати са ким попити кафу.

Данас ми те његове ријечи имају јаче значење него икад. То јутро сам сво зло излио пред недужним човјеком. Прије годину дана сам га позвао у мој дом да са мојом породицом буде дио обитељи која му је недостајала. Оженио се давно али га је супруга убрзо напустила. Сметало јој је његово широко срце и сматрала је да је будаласто бити толико добар за друге. Дјецу нису имали. Од тада се није ни трудио стећи неку имовину. Све што би зарадио као слободан умјетник кроз своје слике, дијелио је онима који немају. Себе није доживљавао тако. Увијек је сматрао да не припада сиромашним. И био је тако у праву…

На једном пропутовању док је хладна кишица сипила, и квасила његову изношену јакну, угледао је малу циганчицу шћућурену под настрешницом једне трафике. Дрхтала је од зиме чупава и умазана са босим ногама на којима су биле ципеле за два броја веће. У загрљају мршавих ручица имала је ту шарену теглу у којој су звецкала и сударала се два кликера. Из разговора са њом је сазнао да није јела два дана и да ће стрина да је избије ако не донесе кући нешто пара.

Отишао је до најближег киоска брзе хране и купио јој велику пљескавицу. Чучнуо је поред ње и уживао гледајући како сласно мљацка и гута залогаје меса. Гледала га је зажареним ,црним, као ноћ очима. Било је необично видјети тако малу дјевојчицу, која је у кратком времену збрисала толики оброк. Руком је обрисала уста и широко се осмјехнула. Имала је покварене предње зубе.

-Имаш ли који динар, избиће ме стрина ако не дам паре?

Извадио је доста новчаница и ћушнуо јој у руку.

-Немој све да јој даш, сакриј да опет сутра једеш пљескавицу.

Ћутала је. Гледала га је захвално и узела теглу са пода. Два кликера је гурнула у џеп.

-Узми ти ово да се сјетиш кад смо постали другови. Сада си мој најбољи друг.

Од тада је само у тој тегли држао кафу и у мислима са малом Далилом је испијао.

Код мене је донио малу путну торбу, једно ћебе, нешто гардеробе, кистове и боје, и ту шарену теглу, пуну кафе. Дао сам му један кутак и кревет, док нешто новца сакупи и успије платити бољи стан од оног који се није могао назвати тако. Међутим, никада није успио да сакупи још „то мало“, да би прешао у изнајмљен стан. Сваки пут кад би скупио довољну количину новца, налазио би некога „ко је био тако несрећан“да би опет све почињао испочетка и наново скупљао за свој стан.Тог јутра сам устао и угледао га како сједи на мојој фотељи и прелистава јучерашње новине.

Одједном ме је преплавила охолост која се стопила са злобом и помислио сам како је дрзак и слободан.Како угрожава моју приватност, како не плаћа ни рачуне ни струју, како моја породица трпи због њега што није способан да мисли на себе и свој опстанак. Како је незахвалан јер ми никада није рекао колико му вриједим као пријатељ. И колико не могу схватити то нашироко давање сиротињи кад и сам припада том рангу а већ годину дана је код мене.

Тог дана је отишао. Кад смо се вратили са посла осјетио сам неку неприродну тишину. Уплашио сам се да није са нама више. Попео сам се на спрат и угледао уредно сложену постељину на кревету. Ормар је био без његових ствари. На столу је оставио кратку поруку

-Отишао сам ка неким непознатим предјелима. Опрости мом немару, хвала на доброти твог дома. Требало је раније да се сјетим колико сам вам одузео мира. Заувјек ћу вам бити захвалан. Ово је тек мала и никад довољна захвалност, не љутите се. На столу је оставио свежањ новчаница.Таман довољно за годину дана подстанарског живота. Кључ смо пронашли под отирачем улазних врата. Пекла ме је та његова доброта. Тај добровољни одлазак. Тај новац који је скупио и очито имао намјеру да нас растерети свог присуства. Сигурно је тражио стан за себе, али не овако уз неповратно тешке и болне ријечи. Савјест је покушала да се умири неким оправдањима али ноћима нисам могао да спавам. Не знам ни гдје је мој пријатељ сада. Гдје спава? Нема ни топлу одећу ,а сав новац је оставио нама.

-Нека мрачна природа мене се повампирила и толико тога тешког сам изрекао. Људска пала природа ме је обузела оче, зато сам дошао да се исповједим. Сутра почиње Божићни пост. Како да чекам рођење Христа?

-Бог га сигурно чува – полако и замишљено изговори отац.

-А ти, немој сада чинити још тежи преступ. Не очајавај. У овом посту који почиње сутра, нека ти подвиг буде – смирење. Смирено срце обуздава и језик отровни. Породи у себи врлину са којом се задобија цијели свијет, док се у праскозорју зоре, буде рађао наш Младенац.

-Нека тако буде, оче. Трудићу се задобити ту врлину и молићу цијели пост за свог пријатеља. Узмите овај новац, дајте неком коме ће доброта мог пријатеља загријати срце у овим хладним зимским данима. И реците да је од њега.

Јутрос на почетку Божићног поста, док испијам кафу сам у топлом дому, чекајући супругу са посла, а дјецу из школе, чујем ријечи мог племенитог пријатеља који ми тако недостаје.

-Ах, пријатељу мој, теже од свега је, немати са ким попити кафу.

*Из збирке приповједака „Приче из старе шкриње“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *