Крајина Хајдук Вељка, Мокрањца и рујног вина

Пише: Душан Марић

Пет сати ујутро. Буди ме звоњава телефона. Мој пријатељ, познати новинар, власник недељника „Афера“, Градиша Катић.

-Да ли си могао да позовеш раније? Где гори?

-За пола сата крећем за мој Неготин. Па се сетих, ако си расположен да пођеш са мном. Знам да би ови моји волели да дођеш. Идем сам.

-За јуначку Крајину увек расположен. Могу  ли са нама ова два моја стална сапутника?

-То би било одлично.

Зовем Дејана Павковића и Дејана Писаревића. Спремни за путовање.

Полазимо у седам испред општине Велика Плана. У старту одушевљен крајишком музиком, јединим музичким жанром који нас тројица слушамо на својим путовањима, Градиша предлаже да наздравимо али, за инат, овај пут смо заборавили ракију.  Као да су наслутили наше муке, ускоро зову Градишини пријатељи, питају да ли смо кренули и кажу да нас у пола десет чека доручак у винарији „Матаљ“, неколико километара пре Неготина, па одустајемо од куповине ракије.

Винарија „Матаљ“ се налази на последњем брду пре него што пут почне да се спушта у велику равницу у којој се налази Неготин. Који је јутрос окупан сунцем. Прелеп видик. У даљини, преко Неготинске низије, беласају се воде моћног Дунава. На небу ту и тамо бели облаци. Беле лађе плове небом, беле лађе плове Дунавом. Из шуме неколико стотина метара ниже од винарије оглашавају се звона манастира Буково.

Сачекали су нас наш данашњи домаћин Драгослав Богдановић, власник локалне телевизије, његова супруга Анита Дурлић и њихов пријатељ Денис Павличић, који има туристичку агенцију. Анита у шали примећује да ће дан провести у друштву са петорицом мушкараца чије име почиње са словом Д.

Дејан Павковић објашњава:

-Наша стандардна постава је 3Д, у неколико наврата били смо 4Д а данас смо квинтет 5Д. Градиша је вишак.

Млади власник винарије Никола Младеновић нас поносно води кроз своје виногорје. Објашњава нам да је Неготин једно од најбољих места за узгајање вина на Балкану.  Има рекордан број сунчаних дана а на околним висовима, можда због близине Дунава,  увек дува благ ветар, што помаже просушивању винограда и опрашивању лозе. Највише се поноси великим засадом багрине, аутохтоне неготинске сорте грожђа. Од њега први пут чујем да је багрина, скоро заборављена сорта, била главна „звезда“ популарне домаће телевизијске серије „Тајна винове лозе“.

Серију нисам гледао а вино ћу ускоро пробати. Вероватно су добри и једно и друго, јер је у време и након емитовања серије у овој винарији продаја вина вишеструко порасла.

Лево од нас, на суседном имању, које припада манастиру Буково (на слици горе), у току је велика моба. Свештеници и верници саде нови манастирски виноград.

Потом силазимо у подрум са стотинама буради вина. Док нам власник објашњава технологију а лепа Влајна, уз помоћ аутомата, пуни и печати стаклене флаше ја размишљам како је ово Богом дано место за писање. У тишини седиш и пишеш. Око тебе десетине хиљада литара вина. Кад понестане инспирације на теби је само да одабереш у којој сорти вина ћеш да је пронађеш.

После доручка спуштамо се до манастира Буково. Смештен на падини окренутој према Неготину и Дунаву, окружен шумом. Испред манастира извор воде. По једном предању, светиња је задужбина краља Милутина из 13. века, коју је он подигао у славу победе над бугарским царем Шишманом. По другом, задужбинар је Свети Никодим Тисмански, који је богу и народу служио у овим крајевима. А по трећем предању, које се најмања уклапа у епску традицију СПЦ и јуначке Неготинске крајине, Буково је подигао непознати крајишки властелин „тек у 15. веку“.

Где год поглед падне, свуда склад и лепота. Посебно импресивно делују „акропољски“ низови стубова с једне и друге стране стазе која води од улаза у манастирски комплекс до врата Цркве светог оца Николаја Чудотворца. А по порти, зеленој ливади, шири се опојан мирис цвећа и цвркут птица. Поздрављају нас и радују се сунчаном дану.

Недалеко од манастира је пољопривредна школа, у којој је један од ученика био и Добрица Ћосић, чувени књижевник и председник Југославије. Захваљујући калемарском занату који је овде испекао, неколико деценија касније ће, у чудним околностима, садити виноград манастира Хиландар. Једини виноград на Светој Гори који је засадио комуниста. Непуну годину дана касније испод маслине под којом је данима калемио лозу избио је извор воде.

Иначе, у овом крају је једно време, као државни службеник, живео и Вук Караџић.

Настаљвљамо према граду. Денис не престаје да прича и објашњава нам куд пролазимо, на којем су брду логоровали Римљани, где је вођена која битка, куда се 1944. повлачила која немачка јединица….

Овај прича више од мене. А зна много. И не обраћа пажњу на моје задиркивање. Створен за туристичког водича. Због презимена, питам га одакле је пореклом. Отац Хрват из Кутине, мајка Неготинка, многострука мешавина српске и влашке крви. Ако уопшште има разлике.

Центар Неготина сређен као апотека. Изгледа лепо и одише господством. Традицијом. А у питању је младо место. Први пут се помиње у 16. веку а значај добија тек у 18. веку, кад постаје војно утврђење.

У средини пространи трг, са цвећем и фонтанама, којим доминирају споменик Хајдук Вељка на коњу и Саборна црква, посвећена Светој Тројици. Иако је релативно млада, освећена је 1876. године, одише снагом вере и векова. А богами, много је и коштала. Педантни општински службеници су забележили да је за њену изградњу потрошено 978.000 гроша, по тадашњем курсу 930.000 француских франака. Носилац посла је био извесни грађевински предузимач Штајнехлер а мајстори су доведени из Италије.

Осим по симетрији и складној архитектури црква је надалеко чувена и по својој акустичности, па се у њој одржава и део програма Мокрањчевих дана.

Неколико стотина метара од цркве и споменика Хајдук Вељку је Музеј Крајине (на слици изнад). Музеј каквог се не би постидели ни европски велегради. Петнаест хиљада предмета, од мезолита и неолита до данас, разврстаних  у археолошку, етнолошку, историјску и уметничку збирку. Све педантно сложено, обележено и разврстано на два спрата, у једној од најлепших зграда у Неготину.

На нас су најачи утисак оставили експонати који су сачувани из бројних ратова, посебно они што сведоче о ратном путу јуначке Тимочке дивизије Војске Краљевине Србије првог и Тимочке дивизије другог позива. Која су се прославиле биткама и страдањима у два балканска и Првом светском рату.

Размишљам шта бих дао да Велика Плана има овакав музеј. Онда би заиста била велика.

Пут нас даље води у родну кућу Стевана Стојановића Мокрањца, највећег српског композитора. Чудесног уметника, масона, члана београдске ложе „Побратим“, који је свом народу оставио прву музичку школу и  богато музичко наслеђе а онда, делећи његову трагичну судбину, умро као избеглица у Скопљу, на почетку Првог светског рата. И тако затворио кратки али изузетним стваралаштвом обасут породични круг. Наиме, његови преци су баш из Македоније доселили у неготинско село Мокрање.

Горњи спрат куће претворен је у музеј. У једној просторији Мокрањчев радни сто, са сребрном мастионицом и пером, столица са наслоном, сточић са прибором за пушење, клавир, који је припадао првој Српској музичкој школи, дрвена резбарена столица коју је израдила Марија Мокрањац. Још само да се маестро однекуд појави, замоли своју прелепу супругу Марију, братаницу Уроша Предића, да му придржи капут и шешир, седне за клавир и почне да свира Руковети или Небеску литургију.

Стотинак метара даље је Стара црква свете Богородице, саграђена 1803. На месту некадашње цркве брвнаре. У народу је позната као Хајдук Вељкова црква. Због захтева Турака да не сме да пређе одређену висину, црква је, као и многе друге хришћанске светиње, делимично укопана у земљу.

Исту ноћ кад је Хајдук Вељко погинуо, његов брат Милутин га је тајно сахранио поред ове светиње. На њеном зиду се данас налазе две истоветне спомен плоче, са текстом који подсећа на двојицу браће Петровића.

У порти светиње налази се више десетина чудних али лепих надгробних споменика, знаменитим Неготинцима из 19. века. Сви споменици у основи имају облик крста, али каменоресци као да су се такмичили ко ће више дати машти на вољу и чији ће крст бити необичнији, разигранији.  Ово је једино гробље које сам посетио а које због шароликих и некако „распеваних“ споменика више изгледа као галерија или камени парк него као гробље.

Своју посету Неготину завршили смо код споменика који је подигнут на месту где се налазио један од пет шанаца одбране Неготина у Првом српском устанку, на месту Хајдук Вељкове погибије. Док је обилазио шанац, турски тобџија сигурног ока га је приметио, добро нанишанио и директним поготком сахранио и последњу наду храбрих Крајишника да ће одолети вишеструко надмоћнијем непријатељу.

На споменику у облику пирамиде, са квадратним постољем, исписан је завет великог јунака „главу дајем, Крајину не дајем“. На предњој страни је посвета: Хајдук Вељку Петровићу, српском вођи рођеном у Леновцу 1780. године, а славно погинулом на овом месту 13. јула 1813. године. Благородно Српство 1892.

Денис не престаје да објашњава а два Дејана и ја не престајемо да исказујемо усхићење свим оним што смо данас видели.

Након краткотрајног предаха у кафићу у пешачкој зони, уз хладно пиво, крећемо према манастиру Вратна (слика горе). Удаљен је 37 километара од Неготина и налази се на улазу у кањон Вратна, који је пробила истоимена речица. Светињу је почетком 14. века саградио архиепископ Никодим.

Испред цркве посвећене Вазнесењу Господњем нас сачекује монахиња Мартина, професор музике, до пре три године директор музичке школе у Књажевцу. Од мог прошлог доласка, сестринство женског манастира је са три спало на две монахиње.

Црква на овом месту је више пута рушена и обнављана. Рушили су је Турци а обнављали вредни верници из три околна села: Вратна, Јабуковац и Удовица. Садашња црква подигнута је 1936. године.  Скромна грађевина на каменим темељима. Последњи пут цркву су у јесен 1941. Оскрнавили партизани. Комунистички бандити су однели чак и реликвије из олтара.

Последњих година црква је значајно обновљена, а захваљујући прилозима, углавном верника из наведених села, њена унутрашњост је добила потпуно нови живопис, па делује као живописна разгледница.

На високим стенама изнад цркве налази се велики метални крст. Право место за завршетак овог лепог путовања. Драгослав и Анита ће нас сачекати поред воде, два Дејана и Денис ће се до крста попети утабаном стазом, заобилазним путем а ја сам се одлучио да због повреде ноге, коју сам зарадио пре 10 дана, пењујући се на планину Цинцер (2006), идем право уз стене. Тежим али краћим путем. Рачунам, мање ћу морати да пешачим. Срећом, нисам погрешио. Ногу пред ногу, уживајући у жубору воде и цвркуту птица, брзо сам се попео до крста, одакле се пружа поглед на долину у подножју стена. Која припада манастирском имању. У средини је пространа ливада а около велика шума.

Већ у првим вечерњим часовима на ливаду слободно излазе срне, јелени и друге животиње. Навикле на манастир и монахиње. Приликом претходних долазака овде, чуо сам да се на ливади зна окупити и стадо од десетак срна а да овде живи чак 57 врста птица, десетак врста слепих мишева, муфлони, зечеви, лисице, степски творови, видре, јазавци и куне. Животињски рај.

Потом смо се спустили у кањон Вратне, испод два природна камена моста која спајају две стране кањона. Трећи је око два километра узводно. Ово су највиши природни камени мостови у Европи. Права атракција. Замислите око вас стотину метара високе стене, изнад вас свод од стена, крај којег се назире небеско плаветнило  а кроз камењар на дну кањона весело пенуша бистра вода.

Наилазимо и на једну девојку. Богу хвала да ни овај успон не прође без највеће природне лепоте. Стоји на дрвеном мосту на дну кањона, у таласе баца свеже убране цветове и прати почетак њихове пловидбе.  Питам одакле је. Каже, из Шимановаца. Објашњавам јој да недостаје још само једно слово па да будемо из истог места. Моје родно село зове се Шеменовци.

У повратку пролазимо кроз Јабуковац. Велико село широј јавности познато по два масовна убиства која су се у њему догодила. Шта све новинари о њему нису писали, које гадости нису измишљали. А село је стварно велико. Не само по броју становника. О његовој величини најбоље сведочи огроман споменик у центру Јабуковца, преко пута православне цркве, подигнут мештанима који су погинули за слободу Србије. На споменику стотине имена…Стотине нечијих синова, очева, браће…Највише њих је погинуло у редовима Војске Краљевине Србије али су Јабуковчани за слободу гинули и у Другом светском рату и у биткама у којима су се стварале РСК и РС а Србија бранила од агресије фашиста из НАТО.

Дан завршавамо на вечери у селу Штубик. Кафана пуна. Једемо јагњетину и пијемо Матаљеву „душицу“. А осим „душице“ са нама су за столом и три Аните.