Косову и Метохијуи у походе: Ћераћемо се још!

Пише: Душан Марић

У среду и четвртак, заједно са свештеником у великоплањанској цркви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве Радомиром Јанковићем и монахом Харитоном Јоцићем, посетио сам Косово и Метохију. Пут привремено окупиране српске покрајине са нама је кренуо и Дејан Писаревић Писко, одборник у Скупштини општине али њему приштинске власти нису дозволиле улазак на окупирану територију, па смо од Мердара пут наставили без њега.

Прво смо посетили манастир Будисавци код Клине (на слици изнад), где смо игуманији Макрони и њеним монахињама, једним од ретких преосталих чувара српске духовности у некадашњем метоху Српске православне цркве, који је по томе и добио име Метохија, уручили хуманитарну помоћ. Већина те помоћи је дар плањанског предузетника Радована Димића.

Затим смо отишли у Пећ и  Пећку патријаршију, у којој су нас дочекали величанствени призор српског средњовековног градитељског умећа и Руговска клисура, чији планински врхови се беле од раскошног снежног покривача. У манастиру мајстори, у току су радови на рестаурацији унутрашњости и фресака.

Пут нас је, игром судбине, поново одвео у клински крај, па смо по дуги пут прошли кроз Ступ, Јагоду, Бидисавце и Видање, српска села у којима више нема Срба. Уместо њих, о њиховом постојању сведоче још само запуштена гробља и зидине разваљених кућа. Оних које Албанци још увек нису откупили.

Иако је у питању споредни пут који повезује Клину и Пећ, саобраћајница је у одличном стању. Више подсећа на магистрални него на сеоски пут. У сваком селу мања или већа гробља припадника терористичке ОВК, изнад којих се вијори албанска застава. Свиђало се то неком или не, леп начин одавања почасти онима који су се борили да Косово отму од Србије.

Једна од најзначајнијих светиња и споменика српске прошлости: Пећка патријаршија

Размишљам, шта би Албанци рекли, шта би помислили, посебно млађе генерације и родбина погинулих, када би знали да им се над гробовима палих припадника ОВК вијори – српски симбол. Наиме, црни орао на албанској застави је знак туге због пораза српске војске у Боју на Косову 1389. године. У то време на Косову и Метохији није било Албанаца, а Срби су били огромна већина становништва и у северној Албанији.

Али ето, векови и несрећне историјске околности су учинили своје, бивши Срби су се одродили и однародили, променили веру и нацију, многи од њих постали српски душмани али су на застави задржали свој српски печат. Уосталом, да не идемо у далеку прошлост, највећи лидер косовских Албанаца Хашим Тачи је праунук православног свештеника Радослава Даниловића.

Из манастира Будисавци се поново враћамо у Пећ, где на улазу у град скрећемо лево у правцу Дечана. Кад слушате и читате београдске медије, на Косову и Метохији влада беда. По великој гужви на путевима, где поред нас промичу колоне углавном добрих аутомобила, то се не би могло закључити.

Православно гробље у Пећи разорено. Већина споменика порушена, велика бетонска ограда око гробља накривљена. Неће проћи много година док не подлегне зубу времена и сруши се. Хоће ли градске власти после тога подићи нову и тако сакрити своју срамоту?

Обележавање почетка агресије НАТО на Србију обележено је и у Грачаници

Уз пут наилазимо на врло честе патроле полиције, које радаром мере брзину саобраћаја. Заустављају и нас, набрајају нам више тешких прекршаја, за које следе високе новчане казне и одузимање докумената до њиховог плаћања али један телефонски позив све решева и пролазимо са минималном новчаном казном. Не би ни ње било али морали су нешто да напишу.

Од некадашње касабе Дечани су израсли у модеран градић. На половини споредног пута ка манастиру Високи Дечани пункт НАТО пакта, на којем дежура оклопно возило. Игноришемо их и пролазимо без заустављања. Пред самим манастиром велики контејнер у којем припадници окупационих снага дежурају и чувају српску светињу. Највише је Хрвата. Један од њих, млад и врло пријатан момак, пита ко је са Купреса. Кад чује одговор,  пита да ли знам где је Растичево.

Делегација општине Велика Плана положила је венац на спомен-крст у Грачаници

Како да не знам, био у њему пре двадесетак дана. Каже да је његов отац пореклом из Растичева. Презива се Николић. Сусрет два земљака. Уз дозволу његовог старешине правимо неколико заједничких фотографија. Накратко га одвајам у страну, показујем фотографије Растичева и држим кратак курс из историје.

Објашњавам да су Николићи, које зову Рајановићи, пореклом Срби. Као и већина Хрвата са Купрешке висоравни. И да то треба да му буде додатни подстицај да своју дужност чувара Високих Дечана обави на што бољи и часнији начин. Каже да је њему и осталим хрватским војницима част што брину о овако лепој и значајној хришћанској светињи.

Испред клетве кнеза Лазара: Делегација општине Велика Плана на Газиместану

Јеромонах Петар, кустос манастира, нам чини велику част и отвара ковчег са моштима Светог Стефана Дечанског. Касније, док Раде и Харитон, обилазе манастирско здање, ја на веранди манастирског конака пишем и на објављивање шаљем текст о посети манастиру Будисавци.

Под утиском сетног размишљања о Србима који су протерани са ових простора, посебно о онима који су пре 23 године погинули бранећи отаџбину, мада не бих занемарио ни утицај добре манастирске ракије, текст завршавам стиховима из песме Изета Сарајлића: На зборном месту љубави, сад чекају као гробови. Мала велика моја, вечерас ћемо за њих вољети.

Слава јунацима који дадоше своје животе за свето српско Косово: Споменик на Газиместану

Из Дечана пут нас води преко Ђаковице у царски Призрен. Жалимо што због времена, јер дан се примиче крају, не можемо да остваримо свој план да посетимо Јуник, познато упорише ОВК, које је у јуну 1998. године посетио Ричар Холбрук и у њему се сликао са припадницима ОВК, које је до тог дана званична америчка администрација држала за терористе. Од тог дана и сликања у Јунику убице и терористи су напрасно преименовани у борце за слободу и савезнике.

Јер, по логици бандита који креирају америчку политику, онај ко убија за њихове интересе не може бити терориста.

Душанов град и тврђава изнад њега нас дочекују окупани зрацима сунца у заласку. У бистрој и разиграној Бистрици се прелива чудесан спектар боја. Градом промичу веома лепе и згодне девојке. Љубазне су и насмејане али не разумеју српски језик. Није ни чудо. Кад су оне рођене, од десетак хиљада предратних Срба у Призрену остало је још само двадесетак. Парадоксално, али највећи чувари српског језика у овом граду сада су Турци, Горанци и муслимани који се изјашњавају као Бошњаци.

Душан Марић са хрватским војником, родом из Купреса, чуваром манастира Високи Дечани

Наш домаћин, свештеник у Храму светог Ђорђа Јован Радић, син познате новинарке Оливере Радић из Ораховца, нас прво води у посету Богородици Љевишки. Светиња ограђена бодљикавом жицом, заогрнута сумраком и гарежи од великог пожара који су Албанци потпалили 24. марта 2004. године. У том мраку светле само њена славна историја и чудесне фреске, које су одолеле вековима, мржњи и пожарима. Најлепша и најчувенија је она на којој је насликана Богородица Љевишка.

За разлику од Љевишке, коју су шиптарски вандали 24. марта 2004. године „само“ запалили, убацујући у њу велику количину аутомобилских гума,  Храм светог Ђорђа је пре 18 година не само запаљен, већ и миниран и срушен. Након обнове изгледа још лепше. Док, након краће молитве и паљења свећа, свештеници раговарају о заједничким темама и познаницима, а Харитон је службовао у манастиру Зочиште па познаје много свештеника у овом делу Србије,  ја користим прилику да одем у један од кафића преко пута, где свратим сваки пут кад дођем у Призрен и попијем Пећко пиво.

Испред кафића, на улици, група младића гласно разговара на српском. Муслимани. Љубазно ми објашњавају како из центра града, кроз уске и замршене улице, најлакше могу изаћи на пут према Сувој Реци и Великој Хочи.

Један од њих поздравља Србе и Србију. Каже, за три дана жена му има тешку операцију у Акушерској клиници у Вишеградској. Дирнут је бригом и љубазношћу лекара.

Пола сата касније, док се благим падинама некадашњег највећег српског виногорја пењемо ка Ораховцу, лево од нас, у долини, виде се светла Студенчана, Самодраже, Оптеруше и Зочишта. У њима више нема Срба.

Пред Црквом Светог Стефана у Великој Хочи дочекује нас нови свештеник Милан Стојковић. Од њега сазнајем да је мој ранији домаћин отац Миленко Драгићевић у међувремену пензионисан, па је одселио у родну Лозницу. Предајемо скромну хуманитарну помоћ, молимо се богу у цркви а затим у парохијском дому, након „причешћа“ ракијом добродошлице, испробавамо метохијска вина.

Светињу чувају припадници међународних снага, највише Хрвати: Високи Дечани

Ускоро нам се придружују и два позната хочанска винара, Златко Накаламић и Срђан Петровић. Обојица праве одлична вина. Сваки пут кад дођем у Хочу од Златка купим бар 50-60 литара. Нешто сам попијем, нешто однесем свом оцу на Купрес, нешто поделим пријатељима…И увек кад се вратим у Велику Плану жалим што нисам купио више.

Сутрадан, 24. марта,  рано ујутро, положили смо цвеће на спомен-обележје које је на излазу из Хоче према Ораховцу подигнуто у знак сећања на 84 страдала Србина из Ораховца, Хоче, Ретимља, Оптеруше и Зочишта. Већину њих су киднаповали и убили шиптарски терористи, мањи број је погинуо у борбама против ОВК и НАТО пакта. Међу њима је четрнаест Костића, четворица Божанића, двојица Бурџића…Немања Божанић је имао 16 година, Цветко Николић и Небојша Костић по 17. Њихову младост бездушни бандити су изрешетали пушчаним мецима. Већини њих посмртни остаци још нису пронађени и достојно сахрањени.

Свратили смо и до манастира Зочиште али капије светиње су биле затворене а на телефон се нико није јављао. Вероватно је у току била јутарња служба. Полицајац који дежура каже да су капије манастира отворене од 14 до 17 часова. А ми не можемо да чекамо, журимо ка Газиместану и Грачаници.

На Газиместану се пењемо на споменик  кнезу Лазару и његовим витезовима. Дан леп, на небу нема ни једног облака. Па се пред нама пружа јасан видик на поље на којем су Бошко Југовић, Вук Бранковић, Павле Орловић, Милош Обилић, Иван Косанчић, Милан Топлица и остали команданти српске војске нагонили Турке на буљуке.

Светиња чува светитеља: Мошти светог Стефана Дечанаског у манастиру Високи Дечани

Унутрашњост споменика запуштена, на газиштима степеништа, које је украшено мермерним плочама на којима су уклесани стихови из песме Бој на Косову, има смећа. Жалимо што немамо метлу да то пометемо.

Када сам последњи пут био на Газиместану, на Видовдан прошле године, у жбуњу крај ограде којом је овај спомен-комплекс ограђен  оставио сам дрвено копље. Да ми при изласку, кад виде копље, албански специјалци, који су тог дана били прилично агресивни и одузимали српска знамења, не би одузели и заставу. Копље проналазим тамо где сам га и оставио. Очувано, као да није кисло и напољу зиму презимило.

Стављамо заставу на копље и развијамо је на врху споменика. Полицајци вичу и рукама показују да то не чинимо. Ми не би да нисмо дошли због тога. По силаску са споменика, кажу нам да морају да нас задрже. Стигло наређење. Чека се одлука старешина у Приштини. Тражим да разговарам телефоном са њиховим старешином. Пристају. Овај ми објашњава да од њега ништа не зависи, ствар је дигнута на виши ниво.

Претпостављам, ако нас ухапсе, да ће у најбољем случају по нас тражити да обришемо снимке из телефона и одузети ми заставу. Покушавам да пре тога бар неколико фотографија пошаљем преко вибера али, као и обично, нема интернета. Није ни чудо, кад су ови у Општини за службене телефоне купили некакве килаве пакете, који не вреде ни пет пара.

Размишљам шта ћу са заставом. Вијорила се на Кајмакчалану, Динари, Мачковом камену, Чврсници, Цинцару, Карпатима, Зебрњаку, Зејтинлику и бројним другим планинама и знаменитим местима из српске историје.

Повуци-потегни, да не откривам све детаље преговора и име високог полицијског службеника који нам је помогао, после неког времена полицајци нам враћају документа и кажу да смо слободни. Види се да су и они задовољни како се све завршило. У знак захвалности, уручујемо им скромне поклоне.

У Грачаницу стижемо у десет сати. Баш на време да посетимо манастир Грачаницу и присуствујемо церемонији обележавања годишњице почетка бомбардовања СР Југославије од НАТО пакта. Сусрећем начелника Косовског управног округа Срђана Поповића, дописника РТС Андрију Игића, песника и новинара Живојина Ракочевића, старог знанца Момчила Трајковића. Мог саборца из „догађања народа“ деведесетих година.

Охрабрени доласком на власт Слободана Милошевића и националном политиком коју је водио, Срби са Косова, предвођени Трајковићем, Мирославом Шолевићем, Бошком Будимировићем и Богданом Кецманом, су често масовно долазили у Београд и правили протесте. А ја, заједно са другарима, неколико пута био њихов домаћин и, мобилишући студенте из Студентског града, помагао да ти протести буду што масовнији.

Са поносом закључујемо да смо једина делегација која је на ову манифестацију дошла изван Косова и Метохије. А још смо били поноснији што су Раде и Харитон, са свештеником из Грачанице, служили парастос косовским мученицима. Како због улоге коју сам имао није било могуће а ни прикладно да неко од нас тројице снима и фотографише обележавање тужне годишњице, то је за нас учинила Александра Ничић, еколошки инспектор из Грачанице.

Празник за очи: Предиван поглед на Проклетије из аутомобила наше репортера

Ништа није случајно. Испоставило се да је Александра крајишка снајка. Удала се за мог земљака из Костајнице Горана Бланушу. Имају једно дете. Нажалост, муж јој се разболео, њена плата није довољна за живот трочлане породице па је ова лепа и вредна жена принуђена да ради додатне послове. Кад успе да их нађе. Што није лако. За разлику од не малог броја Срба у Грачаници и на Косову и Метохији који су „запослени“ на измишљена радна места, примају добру плату а ништа не раде.

На венцу који смо положили на спомен-крст исписали смо текст:

-Нашој браћи, жртвама терора НАТО и ОВК – народ Велике Плане.

Пре поласка ка Подујеву и Нишу,  на улици и у кафићу преко пута манастира разговарамо са људима. Забринути су и огорчени. Шиптарске власти су им забраниле да учествују на изборима. Хвале Вучића и не сумњају у његову убедљиву победу. За забрану да гласају не криве Куртија, он је ионако само пион, већ Вашингтон, Лондон, Брисел и Берлин. Који на тај начин хоће да Вучићу и СНС отму неколико десетина хиљада гласова.

Више од исхода избора брине их могућност да Србија уведе санкције Русији и тако се ухвати у коло са са бандитима који су нам Косово отели и децу убијали. Срби са КиМ мисле да би то било равно самоубиству из нехата.

-Ми Срби са Косова и Метохије се уздамо у Вучића и Путина. Помагала би нама Србија и да Вучић није на власти, Русија би помагала Србији и да Путин није на власти али богами док су њих двојица ту много је сигурније – каже старина, којег смо срели испред манастира.

Из Грачанице, од споменика Милошу Обилићу, крећемо уз песму Миломира Миљанића „Гледај орле са висине Грачаницу са Приштине… гледај орле како сија Душанова Пећ чаршија, светилиште древно ово мора остат Србиново“.

Нису прилике  да ће тако и да буде али – још ћемо се ћерати.

Насловна фотографија: Свештеник Радомир Јанковић и монах Харитоном Јоцићем са тробојком иза које се пружа поглед на руговску клисуру

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.