Коме је требала Југославија 1918?

25. мај 2021. Zdravko Elez 860 Views 0 Comments

Пише: Никола Милованчев

У жељи да, посебно млади читаоци, сазнају истину о тим данима, одлучио сам се да преведем са словеначког изводе из чланка објављеног осам месеци после настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Реч је о два наставка чланка „Корошец нас је продао Србима“ („Корошец нас је продал Србом…“), која су објављена у мариборском католичком политичком листу „Стража“ 18. и 22. августа 1919. Дакле, не ради се о просрпском и пројугословенском гласилу тадашњих словеначких „либералаца“, већ о њиховим противницима, тврдим присталицама католичког свештеника Корошца, окупљеним око „Словенске људске (народне – нап. Н. М.) странке“, који су 1914. били поборници рата са Србијом.

Повод за чланак су очито била трвења унутар словеначких клерикалаца, односно одбрана Антона Корошца од оптужби да је Словенце „продао Србима“.

У првом наставку од 18. 8. 1919, непотписани аутор (очито члан уредништва листа) каже: „Код расула Аустрије имали смо Словенци само две могућности: да се наслонимо на Србију или да нас разделе између себе Немци и Италијани (употребљена је реч „Лахи“ – нап. Н. М.). У том другом случају би Италијани сигурно заузели до Зиданог Моста, са рудницима у Трбовљу и Храснику. Корушку и Штајерску би доделили Немачкој Аустрији. Само би хрватска краљевина добила неку врсту самосталности под италијанским надзором и можда би томе додали од крањске покрајине такозвану Белу Крајину. Сулуда је свака прича, да би ми могли да прогласимо своју републику или нешто тако“ (о томе које би биле границе те „хрватске краљевине“ под италијанским протекторатом ћемо видети у другом наставку чланка – нап. Н. М.).

Следећи број листа Стража је изашао 22. августа 1919. а у њему је донесена трећа глава чланка, која има наслов „Наше једино спасење Србија“. Ево тог поглавља:

„Властиту републику дакле нисмо могли да прогласимо. Морали смо или да се наслонимо на Србију, која је члан Антанте и има у њој велики углед, или да трпимо, да ради Антанта са нама као са својим непријатељима. У том случају би морали чак да вратимо Србији сву штету коју су направили наши војници, или робом, или новцем, или радом. У том случају би на пример Срби моигли да захтевају, да Штајерска да Србији толико и толико одеће, намештаја, живине итд. Мариборско окружно поглаварство би морало да пошаље толико и толико хиљада људи у Србију, да тамо бесплатно поправљају штету коју је направила Аустрија. У тврде главе наших аустрофила (у оригиналу је употребљен словеначки израз „немшкутари“ – нап. Н. М.), које су осим тога задимљене вином и ракијом, ни сада не иде у главу, да смо ми поражени и потпуно зависни од Антанте.

У расулу Аустрије није било питање да ли се Србије некоме свиђа или не, морали смо к њој да спасемо, шта се може спасити, ми нисмо могли да постављамо никакве услове. Срби су били ти који су имали реч и морамо казати да су нас примили као несрећну браћу, иако су могли да нас приме као издајнике југословенског народа, јер смо се борили са Аустријом против Србије.

Ми смо требали Србе а не они нас. Срби су могли да се поставе на искључиво српско становиште и кажу: узимамо само покрајине, где живи српско становништво: Босну и Херцеговину, јужну Далмацију, Банат и Бачку, део Славоније и од Хрватске: Лику, остали Хрвати и Словенци нек раде шта хоће. У том случају би Срби могли да живе у пријатељству са Италијанима и Немцима и добили би лепу ратну одштету. Овако су истина добили нешто света и нека три милиона становника више, али зато најмање 25 милијарди аустријског дуга, никакву ратну одштету и непријатељство Италијана и Немаца. Касније историчари ће писати да су при овом уједињењу пуно више добили Словенци него Срби.

Дакле, Корошец није продао ништа, јер није имало шта да се прода…“.

Када се чита после 100 година, овај чланак из словеначке католичке Страже из 1919. делује и јако искрено, и луцидно: аутор је претпостављао ко ће у Југославији горе проћи, што се 72 године касније и обистинило. Краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и други главни политичари Краљевине Србије су хтели Југославију.

А могли су да Србији прикључе Босну и Херцеговину, Далмацију до Сплита (што отприлике и јесте била српска етничка граница некад, у време византијског цара Константина Порфирогенета у 10. веку), Банат, Бачку, део Славоније са Сремом, Лику са Кордуном и Банијом, и да тиме заокруже пуно хомгенију и стабилнију државу. Уместо што су Србији навукли аустријске дугове, могли су да добију ратну одштету, које су се одрекли.

Уза све то, српски политичари су већ 1918, узимањем под окриље словеначких и хрватских крајева, произвели непријатељство Италије и Немачке – уместо да се са њима договоре и имају их за савезнике.

Против овакве српске политичке „мудрости“ је био најумнији српски политичар тога доба, црногорски краљ Никола Петровић, али је он и сам завршио живот у емиграцији.

Почетни разлози посртања у, за Србе поражавајућем 20. веку, леже у погрешним одлукама из децембра 1918.