Где год да се борави, нек` се не заборави!
Данас, 4. августа 2018. године, навршило се пуних 23 године од највећег егзодуса у новијој светској историји, злочиначке акције хрватске војске „Олуја“ у којој је убијено око 2.000 крајишких Срба, а са својих огњишта протерано чак 250.000 људи.
Напад на тадашњу Републику Српску Крајину почео је у рану зору. Око 130.000 хрватских војинка са свих страна ударило је на РСК и већ 5. августа Туђманова армада ушла је у напуштен Книн, који је 24 сата бесомучно гранатиран и у коме је до тада живело више од 80 одсто српског становништва. Отпор војске РСК, која је остављена на цедилу, сломљен је за само неколико дана. Напад је припреман дуго и систематски што није била тајна ни у светским ни у регионалним престоницама, укључујући и Београд.
Великим силама, Крајишници, као чувари границе од упада из Отоманске империје, одавно нису више били потребни. Туђман их је упорно називао „реметилачким фактором“, који стоји на путу хрватског државног сна, а Милошевићев режим им је уливао лажну наду, а на крају им окренуо леђа.
Тако је крајишким Србима, почетком августа 1995, једино остављено довољно времена да наврат-нанос покупе мало одеће, поседају у тракторе и заврше баш онако како им је раније цинично поручивао Стјепан Месић – да им од родне земље трагови остану једино на обући.
Са територије Републике Српске Крајине кренуо је талас избеглица, а на путу ка Србији и Републици Српској избегличке колоне су стално нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство. Колонама са тракторима није био дозвољен улазак у Београд – осим пролска Булеваром Арсенија Чарнојевића. У Крајини су остали само цивили, који су били изложени терору и после формалног завршетка операције „Олуја“ 7. августа.
Војна акција је изведена упркос чињеници да је та област била под заштитом УН, под називом сектори „Југ“ и „Север“, и да су представници РСК дан пре у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба.
Тадашњи командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа. Документационо-информациони центар „Веритас“ је навео да је, према њиховој евиденцији, током „Олује“ и после ње погинуо и нестао 1.861 Србин.
Већина погинулих и несталих били су цивили – 1. 211, а три четвртине њих били су старији од 60 година. Међу жртвама се налази 548 жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година.
Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 1.084 лица, док се на „Веритасовој“ евиденцији несталих води још 777 лица, од чега 588 цивила, међу којима 295 жена.
Три године после напада на Крајину хрватски председник Фрањо Туђман је, у говору на отварању Ратне школе „Бан Јосип Јелачић“ у Загребу, 14. децембра, овако објаснио резултате „Олује“:“Српско смо питање, дакле, решили, неће више бити 12 посто Срба или девет посто Југославена, као што их је било. А хоће ли их бити три или пет посто, то не значи угрожавање хрватске државе.“
Хрватске власти иначе, негирају оптужбе о етничком чишћењу и српском егзодусу, а у време Туђмановог режима су одбијале сарадњу с Међународним судом за ратне злочине у Хагу, тврдећи да је реч о легитимној војној операцији против побуњеника.
Хрватске власти су касније прихватиле сарадњу и Хашком суду су доставиле десетине обрађених случајева најтежих злочина почињених током и након војно-полицијских акција „Бљесак“ и „Олуја“. За ове злочине суђено је генералима Анти Готовини, Ивану Чермаку и Младену Маркачу.
Априла 2011, Готовина је осуђен на 24, а Младен Маркач на 18 година затвора, док је генерал Иван Чермак ослобођен кривице. У пресуди Анти Готовини, Хашки трибунал је утврдио да је операција „Олуја“ у лето 1995. била удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да протера српско становништво из Книнске Крајине, што је био навод оптужнице.
У новембру 2012, Апелационо веће Хашког трибунала ослободило је хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон српског становништва из Книнске Крајине 1995. поништивши првостепену пресуду, након чега су пуштени из притвора. Према коначној пресуди, операција „Олуја“ није била удружени злочиначки подухват у циљу протеривања Срба из Книнске Крајине.
Ослобађајућа пресуда изазвала је еуфорију у Хрватској, а хрватски градови су се утркивали у додељивању титуле почасног грађанина Анти Готовини. У Србији и српском народу широм света та пресуда изазвала шок и разочарање.
