Ко је и зашто уништио покрет Срба римокатолика?
Пише: Адвокат Предраг Савић
Многи аутори бавили су узроцима настанка и нестанка покрета Срба римокатолика у Дубровнику. Овом приликом навешћемо неке од њих на основу тесктова из књиге „Госпар Мато Грацић – настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику“, у издању „Народне просвете“. Аутори поменуте књиге у чијем писању је коршћено чак 1500 различитих извора, су потписник ових редоава и историчар Саша Недељковић.
Хрватски историчар др Никола Тоља анализира узроке појаве и пропасти покрета Срба римокатолика. Он у свом обимном делу „Дубровачки Срби католици“, заснованом углавном на историјским чињеницама, код извођења закључака, ипак, колико год покушава да буде објективан, признаје да то није правдајући то дневнополитичким потребама и чињеницом да су свежи последњи ратни „ожиљци“. Да није тих политичких излета др Тоље, ово дело би било можда и најкомплетнија студија о Србима римокатолицима.
-Рим и Византија су свој међусобни антагонизам пренели на Србе и Хрвате и та супротност верска се претвара у народни антагонизам – сматра др Милорад Вукановић. – Народ се идентификује са својом вероисповешћу. У односу према другим народима ми смо Срби народ, али не служи нам на част да Србе католике сматрамо само католицима. Да бисмо разумели услове настанка покрета Срба римокатолика, морамо разумети и знати следеће историјске чињенице. Старе патрицијске породице до 12. века се губе и уместо њих појављују се друге настале из већином словенских породица које су се досељавале у Дубровник од 11. века, већином из Захумља, Зете и из Котора. Богатије породице улазе у ред патриција, а оне сиромашне су у селима око Дубровника. Најстарије насеље данашњег Дубровника обухватало је простор између хриди Св. Марије, сада улица Од домина до улице Побијена. То је најприје утврдио Константин Порфирогенет.
Вукановић даље наводи да су око тога насеља изграђене и најстарије зидине и да се то градско насеље у 13. веку шири према истоку и западу.
-Дубровчани су, захваљујући српским владарима, ширили своју територију: добили су Стон и Пељешац 1333, а 1399. простор од села Курила (близу данашњег Побрежја) до Стона, почетком 15. века добили су и Мљет, а 1419. један дио Конавла и 1427. и други део Конавла, па се у другој половини 15. века Дубровачка република простирала од Суторине до Клека. Дубровник је до 1205. у саставу византијског господства, од 1205. до 1358. дубровачки кнез је Млечанин, од 1358. до 1526. над Дубровником је протекторат Угарске, а од 1358. до 1806. под заштитом је Турака. Французи 1806. освајају Дубровник и 31. јануара 1808. укинули су дубровачку државност. Уз помоћ Енглеза Дубровник је 1813. постао независан, али већ 1814. уђе у Дубровник је ушла аустријска војска где је остала све до 29. октобра 1918. Аустрија влада Дубровником, а од тада је у саставу Југославије, од 1929. у Зетској бановини и од 1939. у Хрватској бановини – овјашњава професор Милорад Вукановић.
Црквена тумачења вероисповести, по његовом мишљењу, стављају на прво место и изједначавају на јужнославенским просторима нацију и вероисповест, уз захтев да су сви Хрвати католици, а сви Срби православни. Да није било Срба католика у Далмацији и Дубровнику ми би данас, сигурно, били без културне прошлости Срба на овим просторима.
Евидентно је да су др Мато Грацић и остали Срби римоктолици изабрали најтежи пут, пут српства иако су могли да имају све само да су се изјаснили као Хрвати. Своје животе су провели по планинама, затворима, мучилиштима, презрени и прогоњени, али часни, поносни и одани свом роду.
Политичко-историјску расправу „Католички Срби“ проф. др Лазо М. Костић објавио је 1964.године у Торонту, у издању канадског огранка Српског културног клуба „Свети Сава“. Она представља искрено и сентиментално исказивање поштовања према свим српским патриотима католичке вероисповести, који су презрели све примамљиве понуде, превасходно аустроугарских власти да на основу свог религиозног опредељења и евентуалног одрицања од сопствених националних корена постигну највише државне и друштвене привилегије. Многи су били кажњени, затварани, гоњени, али се од српства нису хтели одвајати, нити га негирати.
„Ја сам им се као дете дивио. У њима сам гледао апостоле, патријархе, трибуне. Сваки ми је изгледао бескрајно велики, недостижан. И срећан сам што ми се на крају живота пружила прилика да им се у име српства мало одужим. Да их споменем, да их отргнем из заборава, да им изразим постхумну захвалност“ – написао је професор Костић.
Тек је Дубровник био оаза српства. Још од Ивана Гундулића који је певао о српском јунаштву, великог научника Руђера Бошковића, Анселма Бандурија, Матије Бана по којем се данас зове Баново Брдо, Лука Зоре аутор књиге „Дубровчани су Срби“, Антона Фабриса утамниченог због српства, дум Ивана Стојановића, др Влаха Матијевића, др Матеја Шарића, дубровачког градоначелника Франа Гундулића, задњег потомка великог песника…
Светозар Борак у свом делу „Најпознатији Срби католици“ , издатом у Новом Саду 1998.године, простудирао је дела др Луја Бакотића, и остале историјске записе истакнутих Срба риомокатолика из Дубровника. Др Лујо Бакотић и сам истакнути Србин католик, родом из угледне каштеланске породице, први је после Ловре Павловића писао нешто опширније о Србима католичке вере. Тако др Бакотић истиче:
„Једна особита далматинска појава су Срби католичке вере. Било је и има и дан-данас покоји Србин католнк и у Босни и у Херцеговини, али су ретки. Код нас у Далмацији су у доста великом броју. Већином су интелектуалци, али међу њима има и радника и сељака. Има их свуда по Далмацији, у Книну, у Сињу, у Имотском, у Макарској, у Шибенику, у Сплиту, у Каштелима, на острвима, али их највише има у Дубровнику и околини дубровничкој“.
Лујо Бакотић је у већ помињаном раду написао да је у Далмацији почетком 20. века било од 20-25.000 Срба католика, а уредник правашке „Црвене Хрватске“ Франо Супило у свом листу 1894. тврдио је како у Дубровнику тада има још само од 70-80 Срба католичке вере. Пет их је или шест у Ријеци Дубровачкој или Жупи Дубровачкој, а један само у Стону и то Антон Пуљези, вођа Српске странке на приморју. Србин католичке вере Стјемо Стражичић је писао у свом листу „Радник“ да 1887. у Дубровнику и Далмацији на сваких 100 Срба има 78 који исповедају католичку веру. Никола Тоља у поменутом раду каже да ћe истина бити негде на средини између Супилове и Стражичићеве. Знатна је могућност међутим, да је у Стражичићевим подацима нешто занемарено, а то је: кога је он све сматрао етничким Србином, а у католичкој вери? Ако су међу Стражичићевим Србима и они далматински католици који говоре у основи, српским језиком, који још увек носе нека етничка обележја карактеристична за Србе и за које се зна да имају корене у српском етносу, премда то строго крију и жестоко одричу, можда се његов број може и прихватити као тачан.
Срби католици у Дубровнику, и целој Далмацији. који су били национално свесни и организовани нису били културни, привредни и политичкн маргиналци. Напротив, све што је обележавало једну културну епоху у једном времену на том делу Јадрана било је у знаку Срба католика…
Набројићемо нека знана имена Срба католика: Медо Пуцић, Нико Велики Пуцић, Матија Бан, Никша Гради, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Влахо Буковац, Целестин Медовић, Луко Зоре, Иван Ђаја, Нико Лепет, Марко Цар, Марко Мурат, Стјепан Кастрапели, Кристо Доминковић, Лујо Војновић, Иво Војновић, Јосип Берса, Вице Адамовић, Лујо Адамовић, Људевит Вуличевић, Антун Фабрис, Антоније Вучетић, Милан Решетар, Вид Вулетић-Вукасовић, Стијепо Кобасица, Игњат Бакотић, Лујо Бакотић, Влахо Матијевић, Рудолф Сарделић, Ловро Павловић, Антун Пуљези, Мароје Кабога, Јозо Бона, Никола Бона, Ђуро Вукотић, Стијепо Кнежевић, Иво Ћипико, Петар Касандрић, Франо Кулишић, Мато Грацић, Антун Пасарић, Мато Жарић, Стјепан Сражичић, Јаков Групковић, Антун Вршић, Јово Метличић, Викентије Бутијер, Мирко Трипало, Ловро Монти, Нико Бартуловић, Драгутин Франасовић…
Међу Србима католицима који су се бавили књижевним, културним, научним и јавним радом није било ниједног који није говорио најмање један од страних језика, а већина њих су били праве полиглоте. Тако је дум Иван Стојановић (1829-1900) знао латински, грчки, хебрејски, старословенски, италијански и француски језик. Перо Будмани (1835-1914) знао је 19 језика: грчки, латински, талијански, француски, енглески, руски, немачки, пољски, санскрит, свахили, персијски, арапски, шпански, португалски, норвешки, мађарски, турски, фински и кинески. Срби католици нису, дакле, били од оног соја људи који би за комадић проје или најнижег звања у државној служби приступили некој националној групи. Они су неговали своје српство из широких европских и светских видика, свесни своје етничке припадности. Није претерано ако се каже да је управо тај део Срба најпотпуније носио своју српску националну свест и да јој је најдоследније остајао веран све до тријумфа југословенства код Срба и псеудојугословенства код Хрвата.
Набрајајући имена знаменитих Срба католика споменули смо и католичког свештеника Перу Франасовића. „Политика“ од 3. марта 1994. године објавила је чланак Николе Милованчева о још једном угледном Србину католичке вере Драгутину Франасовићу.
„Овај стари, углађени војник и дипломата“, пише Милованчев цитирајући Божидара С. Николајевића из његовог дела ’из минулих дана’, „није био Хрват, већ Србин католичке вере. Д. Франасовић је био министар у пет влада Краљевине Србнје – три пута министар војни и два пута министар иностраних дела“.
Замена династија у Србији 1903. год. допринела је бржем паду у заборав генерала Франасовића и Хорватовића. После II светског рата један од ретких, који их се сетио био је проф. др Лазо М. Костић у свом делу „Католички Срби“ (Торонто, 1963). На дум Пера Франасовића подсетио је пре неколико година Никола Тоља у својој докторској дисертацији о дубровачким Србима католицима коју је одбранио на Филозофском факултету у Задру. У сваком случају, ова два лика из историје и културе српског народа не смеју изостати из Азбучника српског биографског речника који припрема Матица српска .
Зашто су данас Срби римокатолици избрисани са лица земље покушао је да одговори Виктор Новак у свом чувеном делу „Magnum Crimen“.
Проф. др Виктор Новак, као некадашњи научни сарадник Ватиканског архива, зналац неколико светских језика, историчар, свакако је један од највећих јужнословенских, а посебно хрватских интелектуалаца, одраслих у оквиру католичке цркве, сматрао је да су Срби католици нестали и због активности и интервенција Ватикана. Новак је до тог закључка дошао анализирајући појаве клерофашизма, конзервативизам у католичкој идеологији, као и анализом деловања реакционарног дела католичке цркве. Да није било таквих елемената, католичка црква у Југославији, по његовом мишљењу, могла би више да послужи правим интересима народа, да буде кохезиона сила у повезивању народа на Балкану, а не духовни вођа у стварању католичке државе Хрватске, дезинтеграциона сила југословенске заједнице и творац геноцида над другим народима. У раније, за време комунистичког Брозовог режима, цензурисаним деловима Новаковог дела“ Magnum Crimen” разотркриване су језуитске и усташке идеје, које су биле упориште за истребљење Срба римокатолика. Срби римокатолици су били трн у оку готово свим властима. У великом рату су их хапсили и убијали Аустроугари.
Са стварањем прво Краљевине Југославије, власт из Београда је форсирала југословенство и „притискала“ је Србе католике да се изјашњавају као Југословени. Припајање Дубровника новоформираној Хрватској бановини 1939. године био је сигнал хрватским екстремистима за прогоне Срба и посебно Срба католика. На основу споразума Цветковића и Стојадиновића са Мачеком, Дубровник је постао предмет политичке трговине. Одузета су му значајна админстративна овлашћења. Припојен је новоформараној хрватској бановини и „одсечен“ од свог залеђа. Вероисповест је приликом расправа о првом спорузуму Цветковић – Мачек, па потом Стојадиновић – Мачек у Скупштини Југославије означена као први критеријум за националну припадност.
У Другом светском рату, оно што су започели после формирања Бановине Мачекови екстремисти, настављале су Павелићеве усташе. Србе из Дубровника су хапсили, прогањали, мучили, клали, бацали у јаме, одводили у логоре… И Немци, Италијани и усташе, сви они су забрањивали рад удржења и организација Срба католика.
Пошто су Срби католици били искрено уз Југословенску војску у отаџбини, одмах по завршетку Другог светског рата постали су жртве „револуционарне правде“. Посао на“истребљењу“ Срба католика који су започеле усташе, довршиле су нове Брозове комунистичке власти које су тим удружењима и организацијама конфисковале сву имовину! Комунистичка идеологија је форсирала југословенство.
Тућманова хрватска власт је само довршила процес истребљења Срба римокатолика. Унук др Мата Грацића, чувени дубровачки адвоакт Миљенко Рељић, је хапшен као један од последњих Срба католичке вере. Спас је пронашао у далекој Аустралији где он и његова супруга имају политички азил.
Имајући у виду све то, како политику Ватикана, али и појединаца из редова Српске православне цркве у односу на Србе католике, јасно да је та велика и сјајна идеја коју су искристалисали Медо Пуцић и Матија Бан, а потом неговали многи интелектуалци и патриоте из Дубровника, морала бити угушена.
.
Насловна Фотографија: Срби у Дубровнику 1937. године
