Како су нацисти хтели да се реше северних Срба

Пише: Душан Ковачев

Агресивна нацистичка пропаганда је имала великог успеха међу Србима нарочито на територији бивше Пруске, где је њен „гвоздени режим“ српски национални идентитет од почетка ефикасно и строго затиран.  „Вендско одељење“ у Будишину је било најзначајнија полуга нацистичке власти за непосредну контролу Срба. Од доласка на власт нациста штампа отворено пише о Србима као становништву које је антинемачки настројено и подржава Пољску и Чехословачку.

Хитлеров план за Северне Србе је био да их исели у Елзас и Лотарингију, а да у њихова родна места буду насељени  Французи из Елзаса и Лотарингије. Нацистички циљ ове идеје био је у томе да се и Срби и Французи преселе у туђа насеља, физички удаље од својих корена, па ће се тако лакше асимиловати у Немце. Касније је овај план измењен ради новог, плана који је сматран ефикаснијим, па је СС фирер Хајнрих Химлер желео да Србе насели у окупиране источне провинције ради формирања СС државе и створи армије од интернираних а раскорењених Словена. Било је и пре тога присилног исељавања српских свештеника, учитеља и становништва из Лужице, а сваки односи са Чехословачком и другим словенским земљама су им забрањени или онемогућени.

Јан Циж, српски публициста и банкар, ухапшен је 1944. године од Гестапоа

У Чехословачкој су од 1933. до 1936. године одржани велики протестни скупови против агресивног немачког односа према Србима и Срби су се чак обратили Лиги народа једним мемоандумом. Тада су Немачки господари променили нову тактику рада против Срба. За српске наставнике почели су да доводе „чистокрвне Немце“ а они су у српским школама деци потпуно забранили сваку комуникацију на српском језику. Немачка штампа је Србе потпуно престала да помиње, као да их никад није било. Имена преосталих српских села су мењана у немачка, а у тим селима су Србима мењана чак и српска лична имена у немачка. У протестима против германизаије је тада велику улогу имало чешко Друштво пријатеља Лужице.

Нацисти су почели прогон „Домовине“ одмах по доласку на власт. Током 1937. године су ултимативно поднели руководству „Домовине“ статут којим је наметнут нови назив: „Савез Немаца који говоре вендски“. Статут је припремљен годину дана раније у „Вендском одељењу“. Пошто је управник „Домовине“ Павољ Недо одбио да прихвати нови статут, нацисти су укинули „Домовину“, а затим су Павољу Неду забранили јавни рад и повремено га затварали, између осталог и под оптужбом да је пољски шпијун. Оптужбу нису никад успели ни да фабрикују, јер Недо није био шпијун. Суштински је „Домовина“ силом преименована у „Друштво источних Немаца“ (Bund Deutscher Osten) под управом кадрова и организација СС. Павољ Недо је успео да се запосли у представништву једне пољске банке у Берлину, где је 1939. поново ухапшен, али је успео да у затвору 1944. г. жив дочека ослободиоце.

Нацистичке власти су забраниле све српске новине и све јавне скупове Срба, као и све јавне скупове где се говорило на српском језику. Сви српски римокатолички свештеници, 11 српских лутеранских свештеника и преосталих 25 српских учитеља су протерани из Лужице. Јан ЧижЈан Мешканк. Чиж и Мешканк су били утамничени у Дрездену, чудом су се спасли заједничким бекством током бомбародвања Дрездена.

Павољ Недо је био управник Српског друштва „Домовина“ 

Римокатолички свештеник Алојз Андрицки и комунисткиња Марија Грољмусец су хапшени и послати у концентрационе логоре.

Алојз Андрицки је страдао у Дахау пошто је 1939. године у својим проповедима јавно и жестоко критиковао нацисте. Био је изузетно пожртвован и помагао свим несрећницима у логору који су падали од глади, батина, старости и изнемолости, чиме је међу нацистички робљем стекао високи углед. Према овом храбром Србину који се одликовао безусловном љубављу према истини и честитим животом су се Нацисти у логору односили са посебном строгошћу и на крају је оболео од тифуса. Тобож у намери да  му помогну, у логору су га убили смртоносном инјекцијом. Римокатоличка црква бискупије дрезденско-мишањске га је прогласила блаженим 1998. године.

Марија Каролина Елизабета Грољмусец је била новинарка и српски комуниста. Била је ћерка српског филолога из Липсика Јана Грољмуса. Прогоњена, тешко оболела, ухапшена је и умрла у концлогору Равенсбрик.

Ослобађајући Немачку од нацизма, 25. априла 1944. године су се трупе Црнене армије и Војске САД сусреле на реци Лаби, код српског села Стрела.  Последњу офанзиву Хитлеровог Вермахта у другом светском рату смрвила је Војска Пољске у Бици код Будишина априла 1945. године.

Пољске трупе наоружане совјетским оружјем ослободиле су српски народ Лужице, април 1945. г.Живот је најбољи романописац, а често је ироничан. Судбина је дала да српски народ стекне у римокатоличкој вери свог блаженог Алојза пре хрватског народа. Грехота би било поредити блаженог Алојза Андрицког, чији светитељски живот је био неспоран, доказан мучеништвом и погибијом од нацистичке руке, са хрватским кандидатом за „блаженог“. Северни Срби су преживели Хитлерово доба стекавши нове великане којима могу да се поносе.

Срби римокатолици имају свог блаженог Алојза који се није стидео свог српског порекла, био је противник нациста и бог га је прославио мученичком смрчу, а не сарадњом с нацисима и усташама. Поред тога, био је изузетни спортиста и веома леп човек.

 

Сусрет америчких и совјетских војника на реци Лаби код српског села Стрела, 25. април 1945. г.

Преузето: Наука и култура

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *