Како су Енглези подмитили пучисте и гурнули нас у руке џелата?

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Пуч од 27. марта 1941. године не може се разумети ако се посматра искључиво као израз народног отпора или као последица једне политичке одлуке. Он је био резултат укрштања два процеса: унутрашњег сукоба интересних група унутар југословенске државе и спољног деловања великих сила, пре свега Велике Британије. Управо у том укрштању лежи његова стварна природа.

Ових дана објављене су десетине текстова у којима се тврди да није било страног мешања у извођењу пуча, и у којима се чак именују десетине актера као искључиво патриотски организатори преврата. Посебно је индикативан текст објављен на порталу „Стање ствари“ под насловом:

„Историја Срба: Нико није платио српске официре, СПЦ и српски народ за 27. март 1941.“

Такав став, међутим, стоји у очигледној супротности са архивском грађом и историографским истраживањима. Ниједан озбиљан извор не тврди да су „плаћени српски народ“ или „СПЦ“ као институција. Али то није ни суштина питања. Суштина је у томе да ли је постојало систематско деловање британских служби, укључујући финансирање пропаганде, контакте са војним круговима и подстицање политичких процеса. А управо то потврђују британски, амерички и делом немачки извори.

Једна од често понављаних теза у тим текстовима јесте и да су наводи о британском финансирању пуча „накнадне измишљотине“, које се приписују љотићевској пропаганди, па чак и да су их наводно „измислили појединци попут извесног Косића још 1951. године“. Такав аргумент не стоји пред чињеницама.

Наводи о улози британске службе SOE и финансијском утицају не потичу из идеолошких памфлета, већ из британских ратних докумената, дневника министара и дипломатских извештаја, који су објављени деценијама касније у оквиру научних публикација и архивских издања. Другим речима, није реч о накнадној конструкцији, већ о документованој историјској чињеници, која је постала доступна тек након отварања архива.

Управо зато је од посебне важности материјал објављен у историјском додатку дневног листа „Вечерње новости“, чија насловна глава гласи:

историјски додатак

осамдесет и пет година од мартовског преврата 1941. године

традиција отпора неправди и злу

У истом додатку објављени су и следећи дословни цитати:

„Шеф операција SOE у Југославији Хју Далтон, дан после пуча јавља Винстону Черчилу: ‘Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац!’“

„Мотив Британаца да режирају 27. март најбоље илуструје војни историчар Лидл Харт: ‘Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе’“

Ови наводи, објављени у историјском додатку, представљају снажан документарни материјал који се поклапа са британском архивском грађом и потврђује њене закључке.

Управо ту линију тумачења, али изнутра, као непосредни учесник и сведок, допуњује Данило Грегорић у делу „Самоубиство Југославије — последњи чин југословенске трагедије“. За разлику од каснијих интерпретација, он јасно наглашава да политика Југославије у марту 1941. године није била идеолошка већ егзистенцијална, усмерена на један основни циљ — да се „избегне рат у датом тренутку и добије време“.

Грегорић изричито указује да се држава нашла у ситуацији да бира „између непосредног уништења и привременог прилагођавања“, што представља једну од најпрецизнијих формулација реалног положаја Југославије у том тренутку. Тај избор, по њему, није био израз слабости, већ покушај да се избегне катастрофа у условима када је Европа већ била, како пише, „сломљена под снагом немачког оружја“.

Посебно је значајна његова оцена да је пуч од 27. марта представљао прекид те политике и улазак у сукоб без припреме, што он описује као „нагли и непромишљени преокрет који је државу изложио непосредној катастрофи“. У том смислу, Грегорићев закључак није идеолошки, већ аналитички: држава је напустила стратегију одлагања рата и ушла у сукоб у најнеповољнијем могућем тренутку.

Унутрашња димензија тог сукоба најјасније се види у анализама које указују да је државни врх био дубоко подељен око контроле над економским и војним ресурсима. Како истиче Бане Гајић, пуч је у значајној мери био последица махнитог унутрашњег обрачуна интересних група око лукративних „комбинација“, пре свега војних набавки, експлоатације рудних богатстава и извозних послова. Више од 85 одсто извоза Краљевине Југославије од 1939. године било је усмерено ка Трећем рајху, што показује дубину економске повезаности и интереса који су стајали иза политичких одлука.

Међутим, та унутрашња динамика сама по себи не објашњава брзину, облик и последице пуча. Она постаје разумљива тек када се повеже са спољним фактором, односно са деловањем британске службе SOE.

Историчар David A. T. Stafford (Дејвид А. Т. Стафорд) на основу британских докумената наводи да је Winston Churchill (Винстон Черчил) пуч оценио као:

“one tangible result of our desperate efforts”

„један опипљив резултат наших очајничких напора“

Док Hugh Dalton (Хју Далтон) бележи:

“I am very glad about the Yugoslav revolution. It shows that our work is bearing fruit.”

„Веома сам задовољан југословенском револуцијом. То показује да наш рад даје резултате.“

Ови наводи се директно надовезују на већ цитирани документ из историјског додатка о „доброј противвредности за уложени новац“, што показује да је постојала јасна веза између финансирања и политичког исхода.

Да је финансијска компонента била кључна, показују и извори:

“the British side started to invest several times greater amount of money in the creation of public opinion in Yugoslavia”

„британска страна је започела да улаже вишеструко већа средства у формирање јавног мњења у Југославији“

Амерички извори додају:

“maintained close contact with Yugoslav military circles opposed to the Pact”

„одржавали блиске контакте са југословенским војним круговима који су били против пакта“

А у документима SOE стоји:

“considerable potential was seen in contacts with elements prepared to resist Axis alignment”

„значајан потенцијал је виђен у контактима са елементима спремним да се супротставе приступању Осовини“

Све ово показује да пуч није био изоловани догађај, већ резултат комбинације унутрашњих интереса и спољне интервенције — управо онај „последњи чин“ о коме говори Грегорић.

Коначно, немачка реакција:

“Yugoslavia must be destroyed as a military unit and as a national entity”

„Југославија мора бити уништена као војна јединица и као државна целина“

показује размере последица.

Пуч од 27. марта није био само политички чин — био је увод у катастрофу: у бомбардовање Београда 6. априла 1941. године са хиљадама цивилних жртава, у муњевит војни слом и распад државе, у стварање Независне Државе Хрватске већ 10. априла и почетак системског геноцида над српским народом, у логоре смрти попут Јасеновца и масовне покоље широм територије, у немачке одмазде и стрељања у Крагујевцу и Краљеву, у отварање простора за грађански рат који је додатно увећао број жртава, у милионске губитке српског народа и дугорочне демографске и историјске последице које се осећају до данас.

Насловна фотографија: Српски генерали пучисти – Милан Симовић, извршилац и Бора Мирковић, организатор