Српски генерали „пресудили“ свом народу за пола милиона фунти

Предраг Савић, адвокат и писац

Пуч од 27. марта 1941. године не може се разумети без улоге Владимира Ваухника, југословенског војног аташеа у Берлину и једног од најспособнијих обавештајаца свог времена, али ни без увида у архивску грађу коју је у новије време систематски обрадио истраживач Мирослав Свирчевић, који је управо открио нова документа из британских архива.

Управо у пресеку ова два извора — непосредног сведочанства савременика и новооткривене архивске грађе великих сила — налази се пуна истина о догађајима који су довели до слома Краљевине Југославије.

Моји телевизијски наступи и текстови посвећени овим питањима изазвали су бројне реакције у јавности. Управо због тих различитих, често супротстављених тумачења — посебно због тврдњи да су приче о британском финансирању пуча и подмићивању генерала измишљене — дужан сам да поново реагујем. Нисам ја измислио ни финансирање, ни везе, ни улогу британских структура. О томе постоје документи, сведочанства и архивска грађа. Управо због тога се ова тема мора изнова отворити, без прикривања и без идеолошког филтера.

Владимир Ваухник је из Берлина благовремено упозоравао на опасност која долази. Његове депеше, засноване на непосредним контактима са представницима немачког војног и политичког врха, садржале су податке о концентрацији трупа, плановима напада и времену почетка операција. У својој мемоарској књизи, осврћући се на пуч од 27. марта 1941. године, Ваухник је записао:

„Тај дан био је најжaлoснији дан у мом животу, још више због тога што су овај удес скривила два моја друга из војске.“

Он је јавио које ће војне формације и које ескадриле авиона без објаве рата напасти Југославију, тачно у дан и сат, као и податке о немачком „Плану Барбароса“, нападу на Совјетски Савез, који ће бити одложен због догађаја у Београду. Управо зато је саветовао да се свака нагла акција одложи, јер је време било једини ресурс који је Југославија могла да искористи.

Међутим, пучистичка влада у Београду оглушила се на ова упозорења. Генерали Душан Симовић, Бора Мирковић и други водећи актери пуча доживљавали су Ваухникове информације као фантазије. Игнорисана је и депеша Ива Андрића, који је 4. априла 1941. из Берлина потврдио исте податке. Држава је, упркос постојању прецизних обавештајних информација, ушла у рат без припреме и без стратегије.

У том контексту посебно је важно осврнути се и на улогу и каснију судбину Данила Грегорића, чија је књига „Самоубиство Југославије“ деценијама била маргинализована и жигосана. Нетачне су и поједностављене тврдње да је он „поклонио веру фашистима“ или да је био пуки пропагандиста сила Осовине. Не спорим да је Грегорић имао одређене политичке ставове који су били блиски позицијама сила Осовине, нити да је деловао у оквиру система који је у датом тренутку тражио компромис са Немачком.

Али је крајње спорно и историјски проблематично то што је након рата осуђен на чак 18 година робије, што је провео године у тешким условима казнионице и што је на крају умро у КП Сремска Митровица. Још је проблематичније што је његово дело систематски дискредитовано и избацивано из јавног и научног простора, уместо да буде критички анализирано као сведочанство човека који је био унутар самог система одлучивања. Управо због тога, његова књига данас има вредност извора, а не политичког памфлета.

Управо ту слику допуњују новооткривени архивски документи из британских фондова које је обрадио Свирчевић, а који показују да пуч није био искључиво унутрашњи догађај, већ резултат организованог и финансираног деловања. У „Историјском додатку“ Вечерњих новости објављени су документи који то недвосмислено потврђују. Британски професор Р.В. Ситон Вотсон (Seton-Watson) дословно каже:

„Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“

Ту његову теорију потврђује амерички генерал Вилијем Донован (познат „отац“ ЦИА, коју у јанура 1941. боравио са енглеским шпијунима у Београду, дословце пише:

„Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ту револуцију купили“.

Да то  рађено истемски, показују телеграми које је Черчилу ипутио Хју Далтон ( шеф операције СОЕ за Југославију):

„Јануара ове године одлучио сам да пошаљем на Балкан мајора Џона Тејлора који га веома добро познаје. Од свих његових акција најважнија је да је наставио добро уходани рад у Југославији на подстицању југословенских опозиционих странака да на Владу врше притисак у корист наше земље.“

И кључни део:

„Од како сам преузео SOE у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене саботаже“.

Када се све то повеже са Ваухниковим упозорењима и новооткривеним документима, добија се потпуна слика: Југославија није ушла у катастрофу случајно. Ваухник је знао шта долази. Свирчевић је открио документа која показују ко је деловао и које био финасијер. Грегорић је оставио сведочанство изнутра. Политика је изабрала пут који је водио у катастрофу.

 

 

Насловна фотографија: Аутор текста испред  гробнице породици Ваухник у Сподњем Јакобском Долу