Како смо 1999. одбранили бастион српства у Гњилану

Пише: Бранко Димовић Димески, писац и продуцент

Крај  НАТО агресије на СР Југославију постигнут је споразумом у Куманову, али крај агоније није постигнут за нас који смо остали на својим огњиштима у Гњилану.

После повлачења српске војске и полиције, шиптарски терористи наставили су са својим злоделима. У Гњилану су гореле српске куће, убијајни су српски домаћини, жене и деца. Терористи су сроводили масовна хапшења недужних Срба. Гњиланци су били принуђени да напусте своја огњишта, како би сачували своје животе.

Сећам се, био сам врло забринут за себе и своју породицу, те сам тог суморног јутра кренуо до преосталих српских породица како бих дознао шта нам ваља чинити. Све институције заузели су припадници терористичке ОВК. Били су распоређени по читавом граду.

Некако једва непримећен, стигао сам до дома породице Серафимовић.  Добродошлицу ми је пожелео Драган Серафимовић, угледни домаћин у Гњилану. Ушао сам у дневни боравак где затичем Сашу Стојановића, глумца Народног позоришта у Гњилану, али и мог колегу из спорта. Заједно смо провели више година на струњачама док смо тренирали џудо.

После краћег разговора кренусмо Саша, Небојша и ја до цркве како бисмо са свештеником договорили шта нам ваља чинити. Ми, преостали Срби, у том тренутку нисмо имали представнике јер је црквени одбор изабран тек који месец касније, на Видовдан. У порти цркве затекли смо свештеника Живка, видно узнемиреног.

На питање шта се дешава, одговорио је да су Шиптари заузели Ћилимару која се налази уз саму цркву. Према неким сазнањима, припадници ОВК планирали су  да ту буде један од њихових штабова, у црквеном дворишту, односно светом језгру сабирања Срба и њиховог опстанка. Свештеник је понео тапију и кренули смо ка Ћилимари.

Успут су нам униформисани ОВК припадници претили, али  нас нису поколебали да истрајемо у одбрани наше светиње. На самом улазу затекли смо Американце, који су посредовали у разговорима. После пар сати успели смо да докажемо да је Ћилимара у власништву цркве Светог Николе у Гњилану.

Тиме  је Шиптарима онемогућено заузимање овог објекта. Данас после 22 године, српска деца похађају наставу на српском језику и црква Светог Николе је и даље свето место окупљања и опстанка српског народа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.