Како сам кошарку заменио за Библију

Као дечак маштао је да постане познат кошаркаш, да буде звезда, да се о њему прича и пише. И заиста у основној и средњој школи све је изгледало да му под обручевима неће бити равног и да ће једног дана стићи до НБА. Ипак, глас Бога, како каже, одвео га је духовну НБА. Данас је Стефан Ђорић парох у Српској цкрви Свети Никола у Монровилу у америчкој држави Пенсилванија. Ево његове приче: 

„Мој родни Чачак има веома богату црквену традицију али је поред тога изнедрио и многе кошаркашке легенде Србије. У данима мог раног детињства, овај други део ми се допао више од било чега другог. Сама помисао да сам познат, да ме људи препознају где год да одем, да будем „кул“ у очима других, била је све што сам могао да замислим. С тим у вези, када сам имао око седам година и био потпуно уверен да ћу бити месија кошарке, пришао сам родитељима да их замолим да ме пусте да играм. Породица је одмах одговорила са одлучним „Да“!

Ово одобрење није прошло без неких захтева мог оца. Рекао ми је да, ако желим да постанем велика легенда кошарке, жели да имам највиши морал и дисциплину. Он је додао и да ниједан кошаркаш никада не остаје будан, не пије алкохол, не пије кафу, нити је тром када је време за тренинг. Ове речи су ме толико погодиле да су постале моја лична етика. Од тог тренутка многе ствари су се промениле, али једна ствар није: ја и даље више волим чај него кафу!

У основној школи сам био скоро легенда. Сви су познавали леворуког бека Стефана Ђорића који је био немилосрдан према противницима. Добар момак, рекли би, али кад се игра напољу, пази и бежи! Био сам веома поносан на ово! Све је указивало на то да је преда мном блистава кошаркашка каријера, али никада нисам престао да будем одлучан да будем најбоља верзија себе. То је подразумевало да сам за разлику од многих клинаца који се баве спортом и због тога добијају стипендије и друге погодности, одлучио да и ја будем један од најбољих ученика у свом одељењу. Ипак, једна ствар ми је стала на путу… математика! Нисам волео бројеве нити су ме они икада волели. Уместо тога, заинтересовала су ме поезија, и читање и писање, и филозофија.

У мојим средњошколским годинама мој тим је имао много кошаркашких утакмица од великог значаја за наш град. Морам признати да сам се уплашио велике одговорности која је са њима дошла. Одлучио сам да не тражим помоћ ни од кога другог осим од Бога. Боже, зашто? Па он би једини не би ишао около да је моћни Стефан Ђорић замолио некога да му помогне. Тако сам почео усрдно да се молим пре сваке утакмице! Читао бих акатисте као да идем на литургију. И ја сам био! Кошарка је била моја литургија и ја сам био њен првосвештеник. Схватио сам да поред себе имам великог савезника а то је Бог. Кад год сам му се молио, увек сам постигао много поена. Па сам помислио, ако наставим да га користим, Он ће ме одвести тамо где желим да будем.

Ниоткуда сам осетио жељу да читам духовне књиге и похађам часове православне духовности. Одлучио сам се на то само зато што су та одељења била веома мала и пуна небитних људи који нису могли да ме исмеју што их похађам. У сваком случају, био сам врло отворен, гласан и гутао сам књиге. Мој професор је то приметио и почео је све више да ради са мном. Мислио сам у себи да ћу учинити све што је потребно за мог великог савезника Бога ако ме одведе у НБА. Наставио сам да учим и похађам црквене службе, а да моја породица није знала ништа о томе.

Када је дошло време да се пријавим за факултет, одлучио сам да студирам лингвистику и да играм кошарку. Међутим, овај мој велики савезник, односно Бог, почео је да ми показује своје право лице. Почео је да ми открива своје лице у дубини душе толико да нисам могао да замислим себе са кошаркашком лоптом. Ја бих му у агонији рекао: „Шта то радиш!!? Требало би да ми помогнете да стигнем у НБА да не уништите моју жељу за кошарком. Кад год сам то рекао, владала је велика тишина у којој ми је говорило, не желим те овде! Тамо ме није желео ни мој професор православне духовности. Једном смо присуствовали божанственој литургији и на крају ње он ми је ниоткуда рекао: „Бићеш велики свештеник!“ Скоро сам се увредио! Била сам превише кул да носим те смешне црне сукње! Не долази у обзир!!

После много дана молитве, било ми је кристално јасно да Бог жели да будем у НБА, али духовној НБА! Као дете рекао сам Богу: „Помогао си ми много у многим тешким играма и за то желим да постанем један од твојих свештеника да ти се вратим”.

Моја ревност да будем следећи Мајкл Џордан у кошарци пренела се на Православље и Бога. Међутим, постојао је само један проблем. Морао сам то рећи својој породици. Када су чули вест били су шокирани јер је ово за њих долазило ниоткуда. За мене је, међутим, ово настајало у мени од тренутка када сам почео да тражим од Бога да ми помогне у игрицама. Видевши моју жељу да студирам теологију, родитељи су ме благословили.

Моји дани на факултету били су веома духовно узбудљиви. Био сам довољно дисциплинован да учим и радим посао који ми је потребан, да не пијем нити да радим било шта недолично. Зашто је то тако? То је зато што сам познавао Божји закон… делимично истинит. Истина је да су речи мог оца да не пијем, да не остајем до касно, да никад не будем лењ да тренирам још увек биле у мени да ме воде кроз колеџ.

На мојој четвртој години факултета, један од епископа ми је рекао да би желео да ме пошаље у Америку да студирам, што је и учинио. Провео сам три године у Богословији Светог Владимира, где сам упознао своју љупку жену, замонашио и провео неке од најлепших година свог живота. За време мог студија на Светом Влади многе новине су писале о мени у мом родном граду. У новинама је била моја велика слика и наслов који је гласио „Кошарка је замјена за Библију“.

Ово је изазвало свакакве реакције и коментаре људи. Једно је било сигурно, тачно сам знао да сам тамо где је Бог желео да будем и знао сам да све што сам радио у животу, па и кошарка, служи сврси да будем слуга Божији. Првобитно „партнерство“ са Богом, спустило ме је директно испред олтарске трпезе, обучен у свештеничку одежду и испуњен захвалношћу за оно што је Бог учинио са мном у мом животу. После нешто више од годину дана служења у Стеубенвилеу као парох храма Светог Васкрсења, пребачен сам у нашу дивну цркву Светог Николе, а остало је историја. 

Поред тога што сам парох и имам љупку супругу попадију Марину и нашу ћерку Савету, такође сам и докторант на Универзитету у Минстеру, Немачка. Жеља да се усавршавам никада ме није напуштала и сада, више него икад, желим да умножавам своје таленте зарад људи који су ми дати као моја духовна деца да их духовно „тренирам“ и припремам за Небеску дворану славе која је место где Бог на крају жели да сви будемо“.

(Преузето са веб странице Српске цркве Свети Никола из Монровила у Пенсилванији)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.