Kako je Nina postala ponos Srba u Australiji

Nezvanični podaci govore da u Australiji danas živi gotovo 95.000 Srba. Došli su u velikim vremenskim razmacima, neki odmah posle Drugog svetskog rata u prvom talasu imigracije, neki kao ekonomski migranti osamdesetih godina prošlog veka, a drugi najveći talas se desio devedesetih kada su se Srbi, sa prostora bivše Jugoslavije, proterani ratom odlučili na dalek i put i preseljenje na Peti kontinent.

I Nina Marković-Kaze došla je u Australiju kao devojčica, za vreme bombardovanja, iz rodnog Beograda. Ipak, Nina je postigla uspeh na kome bi joj zavideli i da ga je postigla u svojoj rodnoj zemlji, ali kada se kao 15-godišnjakinja obrela na ovom dalekom kontinentu, Nina je znala da će znanjem uspeti i da ga osvoji. I krenula je ispočetka, hrabro zakoračivši u novi svet.

U tom novom svetu Nina je magistrirala na studijama diplomatije, a potom doktorirala politikologiju. Iza nje je više od sto naučnih radova, kao i stručnih, bavi se novinarstvom, objavila je dve zbirke poezije na maternjem i engleskom jeziku, a njena doktorska disertacija se odnosila na odnose Srbije i Evropske unije što joj je, još kao studentu, omogućilo da radi i u australijskom parlamentu.

Danas ćete Ninu naći na listama najuticajnijih Srba u Australiji i to na visokom mestu.

Koliko je  teško bilo za tebe da dođeš za vreme bombardovanja, faktički kao dete, sa 15 godina u Australiju i počneš život iz početka u dalekoj zemlji? Kako su te primili? 

„Početak je bio neobičan zato što sam ja usred bombardovanja došla u Australiju, gde je već radio moj otac, inženjer iz oblasti rudarstva. Tako da je to ispalo na neki način – sudbina. Imala sam neiskorišćenu turističku vizu, počelo je bombardovanje i majka me je poslala za Australiju, samu, preko Mađarske. Tada su mostovi u Novom Sadu već bili porušeni, i dok smo putovali ka Budimpešti nismo ni znali da li ćemo uspeti da stignemo. Tamo smo se i pozdravile uz pesmu ‘A sad adio’ “ počinje svoju priču Nina i nastavlja:

„Prvih godinu dana po dolasku u Australiju živela sam u jednoj australijskoj porodici, kod očevih prijatelja, jer je on radio u udaljenom izmeštenom gradu. I krenula sam odmah u privatnu žensku školu, u koju je išla i ćerka te porodice. Za mene, dolazeći iz XV beogradske gimnazije, ta škola je bila veliko iznenađenje, sa uniformama, ekstremno strogom disciplinom. I tih 18 meseci mi je možda bilo najteže od svega, zato što je bio kulturološki šok, definitivno. Bavim se kompozicijom, to je najbolja stvar te škole. Imali su apsolutno fantastičan muzički deo, imali su orkestar, a ja počinjem da komponujem etno muziku i oni je sviraju. Tako da je to bio jako lep, pozitivan spoj naše kulture i australijske. Nakon srednje škole upisujem se na fakultet i tu počinje potpuna sloboda mišljenja, sloboda govora.Upisujem dva fakulteta, ali se na kraju odlučujem za političke nauke i italijanski jezik“.

Kako su te Australijanci primili, da li oni uopšte u tom trenutku znaju da postoji neka Srbija, da je bombardovana, da je faktički celi svet protiv nas?

„Živela sam sa Australijancima, u njihovoj porodici, ja mislim da je taj prelaz bio bitan, zato što mi je majka te porodice stalno objašnjavala kulturološke razlike. To je velika stvar kad se imigrant doseli negde, ako neko nema, a u većinama ljudi nemaju nekoga da im pojasni, jer toliko je kulturoloških razlika između nas i Australije da je zaista teško videti to u prvom mahu. Australija je zapadna zemlja, ali u načinu ponašanja, u načinu govora, u svemu su kulturološke razlike i mentalitet potpuno drugačiji. Imala sam sreće da mi je pomagala ta porodica da prebrodim te kulturološke razlike, ali potpunu slobodu integracije doživela sam na fakultetu gde se zaista susrećeš sa svim kulturama Australije“, ispričala nam je ona i dodala:

„Integracija se dešava na razne načine, kroz posao, kroz obrazovanje, kroz druge vrste koegzistencije, ali meni je pomoglo interesovanje kroz interesne klubove na fakultetu. Integracija traje dugo. Integracija se ne dešava preko noći, integracija je mentalna, emotivna i fizička, upravo zbog toga što sam došla iz zemlje koju je bio loš glas u celom svetu, tada. Niko nije znao ko je Nikola Tesla, na primer, dok se nije društvo u Pertu osnovalo pod imenom Nikola Tesla. Ja sam bila deo srpske zajednice od samog dolaska ovamo i to dosta pomaže.“

„Zanimljivo je što Australija te podele ima još od samih pedesetih godina prošlog veka, još tada, za vreme Jugoslavije, klubovi iseljenika su bili podeljeni. Čak priča se da je UDBA bila vrlo, vrlo aktivna na prostoru Australije, upravo zbog tih podela koje su bile na nacionalnoj osnovi. Takođe, zanimljivo je i da je u zvaničnoj istoriji terorizma Australije, prvi teroristički napad se desio kada je bombardovan konzulat Jugoslavije. Tako da te podele postoje. Zatim, državna radio i televizija Australia SBS imala je upravo zbog tih podela u zajednici programe na tim različitim jezicima još iz 1980-ih godina. Dakle, u Australiji se ta podela desila dobrih desetak godina pre nego što se sama Jugoslavija raspala. Tako da je balkanska dijaspora podeljena već dugi niz godina u Australiji, na nacionalnoj osnovi.“

Uskostručna oblast kojom se baviš su odnosi Australije i Evropske unije. Doktorska disertacija se bavila odnosima Srbije i EU. Gde je tu sad odnos Australije i Srbije, da li su ti odnosi daleki koliko smo i kilometara daleki? 

„U isto vreme kad sam studirala, ja sam radila u punom radnom odnosu u parlamentu Australije kao visoki stručnjak za Evropu i Bliski Istok, a doktorat sam radila u isto vreme kad i posao. Dakle, na poslu sam bila specijalista, jedini u Australijskom parlamentu, za odnose Australije i EU, a na fakultetu posle posla sam se bavila odnosima Jugoslavije, kasnije i Srbije sa EU.  Australija se osetila kao ostavljeno dete kada se EU proširila 1973. godine i pihvatila Veliku Britaniju. Novi Zeland je uspeo mnogo bolji dogovor da napravi sa tadašnjom evropskom zajednicom, ekonomski dogovor, dok Australija je bila i osećala se kao ostavljeno dete. Australija se onda okrenula azijskim zemjama, preokrenuvši čitavu svoju ekonomsku strategiju koja je, ulaskom Velike Britanije u EU, usmerila ka Aziji, ka Japanu, kasnije i prema Kini. Tako da je Australija EU posmatrala pojedinačno prema zemljama, i to prema onim zemljama iz koje joj većinom dolazi imigracija i sa tim zemljama razvijala odnose“, ističe i dodaje:

„Što se naše zemlje tiče, u ovom trenutku Australija i Srbija imaju međusobno ambasadore i smatram da su nam odnosi sada u najboljoj fazi. Oba ambasadora, i srpski u Australiji, i australijski u Srbiji, su zaista visokog kalibra, sa obojicom sam imala prilike više puta da razgovaram i radim intervjue. I ovo je zaista povoljan, jedan, da kažemo, istorijski moment i upravo se zato ostvarila dugo očekivana saradnja u domenu socijalne politike“.

A onda se desio Australijan Open i u jeku najrigoroznijih mera na svetu, kakve je Australija imala sa svojim skoro dvogodišnjim lokdaunom, a onda i skandal sa Novakom Đokovićem. Nekako u isto to vreme dešava se popis stanovništa u Australiji i tada osnivaš i srpsko udruženje, kako bi se podigla svest kod srpske zajednice da se izjasne na tom popisu kao Srbi. Kakva je sada situacija u srpskoj zajednici?

„Deo sam grupe koja je osnovala krovnu organizaciju Srba u Australiji koja se zove SCOFA (Serbian Council of Australia) odnosno Srpsko veće Australije, zvanično smo registrovani, ali ideja je potekla upravo za vreme krize unutar srpske zajednice oko te situacije, oko našeg tenisera Novaka Đokovića, jer smo svi osetili kolika je to nepravda i koliko je to licemerno od tadašnje australijske vlade da koristi jedan takav slučaj za svoje političke poene i to je bilo vrlo očigledno.

„Politika Australije je tada bila u potpunom rasulu na domaćem nivou, zbog lokdauna Australija je podsećala na Srbiju 1990-ih u kojoj sam odrasla, nije bilo dosta proizvoda u prodavnicama zbog problema sa prevoznicima hrane. Mi smo se organizovali i širili, da tako kažem, jednako i poruku mira i poruku razuma u australijskoj zajednici. Naša srpska zajednica se našla u nezavidnoj poziciji, bilo je čak i pretnji članovima srpske zajednice zbog svega što se dešavalo oko Novaka, a mi smo bili tu, glasovi koji apeluju na mir. Čak su i deca u školama imala probleme, jer su učitelji davali komentare o Novakovom stavu oko nevakcinacije pred srpskom decom. Tada je SCOFA sprovela jedno veliko istraživanje u srpskoj zajednici, istraživanje javnog mnjenja, koje je obuhvatilo više od hiljadu ispitanika. Taj izveštaj je pokazao da postoji trend povratka Srba iz svih bivših država Jugoslavije nazad u Evropu, odnosno u Srbiju i Republiku Srpsku iz Australije, upravo zbog takvog stava australijske prema srpskoj zajednici. Odjednom su se traume koje su bile potisnute iz ratova u 1990-ih povratile. Mnoge porodice nisu očekivale da će tu vrstu traume doživeti ponovo u Australiji. U isto vreme Australija je sprovodila kampanju za popis koji se ovde sprovodi svakih pet godina. Zbog kovida, tada se sprovodio uz velike restrikcije. I mi smo tada krenuli u medijsku kampanju, jer se mnogi Srbi u Australiji do tada nisu izjašnjavali kao Srbi“, ističe politikološkinja i dodaje:

„Od prethodnog popisa, iz neke 2015. godine, broj ljudi koji se izjašnjavao kao Srbi opao je za nekih 30.000. Uz našu kampanju, uz podizanje svesti da ako se ne izjasnite kao Srbin naše srpske organizacije gube podršku države, gubimo našu zastupljenost u televizijskom i radijskom programu, ipak smo uspeli da povratimo taj broj Srba na popisu. Ipak, kod naše zajednice postoji ta jedna transgeneracijska trauma, ljudi se plaše da se izjasne kao Srbi, jer to sa sobom povlači ponekad i neugodne situacije, poput ovih koje su se dešavale kada se desio skandal sa Đokovićem. Ali mi i dalje radimo na tome, smatramo da postoji još uvek određen broj Srba koji se plaši da se izjasne u Australiji kao Srbi i nadamo se da ćemo na sledećem cenzusu uspeti i njih da pridobijemo da se izjasne.“

Novak i ove godine igra na Australijan Open-u. Šta misliš uz pomoć srpske publike i uz pomoć njegovog inata, talenta i snage, kakva bi bila tvoja prognoza za ovu godinu? I da li se Australija pokajala nakon skandala?

„Veoma veliki broj Australijanaca podržava Novaka Đokovića, baš zato što je ono što je jeste i što je ono što je uvek bio, nikada se nije pretvarao da je drugačiji od onog kakav jeste. Tako da, taj incident koji se desio oko njegovog zatvaranja je doprineo i da ga veliki broj Australijanaca baš zbog toga još više voli, ali se te priče najmanje, naravno, plasiraju u medijima. Srpska zajednica je uz Novaka Đokovića, mi svi odlazimo u Melburn krajem januara ili tokom januara i bodrimo ga i podržavamo kroz ceo Australijan Open. Australijski mediji uvek dočekaju porodicu Đoković sa velikim znakom pitanja i na negativan način, ne baš svi mediji, ali dosta njih. Tako da uvek Novak Đoković mora biti oprezan i treba da ima fantastičan medijski tim i medijsku strategiju za Australiju. Mislim da je ove godine zbog najavljenog učešća na Hopman Cup u Pertu, da će to probiti led, zato što su se mnogi jako obradovali zbog toga. Tako da i dalje je on heroj mnogih, ne samo srpske zajednice iz Australije. Svi očekujemo njegov uspeh, međutim njemu sigurno neće biti lako, kao što mu nikad i nije bilo lako u Australiji. Jelena Dokić ima jako lepu ulogu u svemu tome. Ona je komentator australijskih vodećih sportskih kanala za tenis i ona ima lepu komunikaciju sa njim, tako da to pomaže“, kaže Nina i dodaje:

„Sve zavisi ko će mu mu biti protivnik. Mi očekujemo pobedu. Mi očekujemo da neće biti lako, ali kao srpska zajednica u Australiji odlazićemo tamo svi u velikom broju da ga podržimo.“

Kad se pogledaju spiskovi najuticajnijih Srba u Australiji, uvek se na visokom mestu nalazi tvoje ime. Imala si priliku, da budeš i deo australijskog parlamenta, novinarka si, objavila si zbirke poezije, napisala knjigu o alergijama. Majka si, supruga, kako sve uspevaš? 

„Uz pomoć i veliku podršku pre svega supruga, zatim moje majke koja često dolazi, ali i prijatelja. Srpske majke su se nekako organizovale u Australiji više nego ikad ranije. Imamo onlajn suport grupe, imamo zaista neku neformalnu mrežu. Nakon kovida su ljudi shvatili, naši bar u Australiji, koliko nisu povezani fizički, koliko su distance ogromne, da nam ipak trebaju drugačiji vidovi povezivanja. Najvažnija stvar u svemu je biti uporan i istrajan u ono što veruješ. Nije lako, mi smo uvek imigranti koji smo na čardaku između neba i zemlje. Nismo više tamo gde smo bili, a nismo ni potpuno tamo gde jesmo, trudeći se da održimo ono što jesmo. Tako da to je neprestana borba i balansiranje između nekoliko aspekata života. Jako puno uticajnih Srba iz Australije nedostaje toj listi. Na primer, Jelena Dokić, ona je upravo izdala svoju drugu knjigu kako je postala od žene, devojčice, koja je bila potpuno uništena psihološki, do heroja i vrlo poznatog novinara Australije. Tako da imamo mnogo heroja koji nisu na toj listi. Nadam se da će se to promeniti u budućnosti. Mnogo moramo više da učinimo, po meni, na povezivanju dijaspore i matice“.

Tvoj suprug je ekspert za imigrantska pitanja i ekonomista. Da li je Australija i dalje ona zemlja u koju su ljudi hrlili?

„Australija je zemlja sa više od 200.000 priliva novih imigranata godišnje. Veliki broj njih, najveći 90 odsto žele da žive u Melburnu i Sidneju. Tako da su se ta dva grada najviše promenila. Mi živimo u jednom delu Sidneja, ali nikada ne idemo dalje nego što moramo. Zato što je u Sidneju ogroman problem sa saobraćajem, 10 kilometara se prelazi duže od sat vremena. Veliki priliv ljudi na godišnjem nivou znači mnogo veću gustinu saobraćaja, mnogo skuplje kirije, mnogo skuplje cene svega. Tako da Australija je potpuno drugačija zemlja od one u koju su dolazili naši preci. Visoko kvalifikovana radna snaga se traži kao i radna snaga koja se specijalizuje za određena zanimanja tipa, zanatlije. Australija zahteva mlađu imigraciju, od tridesetak godina, u određenim zanimanjama i strukama i ta lista se često menja. Menja se svake godine. Nešto se dodaje, nešto se oduzima. Studenska imigracija je naravno jedna od najvećih grana. Posle završetka fakulteta, što se tiče međunarodnih studenta, studenti moraju naći posao. Nije lako naći posao, ali moj muž je već 15 godina u ovom polju. On je advokat za imigraciju, a pre toga njegov prvi fakultet bio je ekonomija, tako da se on bavi ekonomskom imigracijom najviše. Jako puno Brazilaca sada dolazi, to je sad najnoviji trend iz Brazila i generalno iz Južne Amerike, kao i stalni priliv naravno iz Velike Britanije, iz Evrope.

Kakva je Australija kao zemlja za život?

„Nije lako naći posao i Australija je jako skupa zemlja. Ali, ko nađe stalan posao, vrlo je moguće imati lep život i treba naravno raditi pametnije, ne samo teže. To je možda promena. Upravo zbog novih tehnologija, zbog veštačke inteligencije i njene upotrebe u svim sferama života mnogo je sada potrebno biti u toku sa svim tim, što nije lako malim biznisima, ali nije ni nemoguće. Imamo i dalje tradicionalne biznise, srpsko-australijske, na primer pekare, gde se i dalje pite razvlače na tradicionalni način već 50 godina. A imamo i biotehnološke i tehnološke kompanije gde se uvode i sprovode najnovije metode rada sa veštačkom inteligencijom. Tako da sve zavisi od toga o kom se poslu radi i na koji način. Nije lako doći do Australije, nije lako živeti u Australiji finansijski, ali ko uspe, zaista je moguće i pomagati svoje u Srbiji.“

Izvor: Una/Fotografije: Privatna arhiva, Nina Marković-Kaze