Како је један мачор постао хрватски краљ
Пише: Јован Маркуш
Поздрављамо наше пријатеље са странице Kraljevina Hrvatska и зарад неговања „добросусједских“ односа, ми Срби, као стари краљевски и царски народ, подсетићмо љубитеље монархије у Хрвата на неколико врло непријатних чињеница из њихове не тако славне и велике „повјести“.
Просто, у свету круне, традиције, витештва, части и образа неке детаље не смемо, као добри „сусједи“ и љубитељи истине, тек тако да препустимо забораву!
Прво, од 1097. па све до 1992. нема Хрватске, прецизније нема државе тј. нема њених основних назнака.
То је тај „тисућљетњи“ сан о коме говоре многи хрватски романтичарски сањари од Анта Старчевића до Фрање Туђмана када сањају обнову хрватске државности.
Те 1097. године се догодио страшан пораз Хрвата у Бици на Гвозду (иначе парадокса ради, данас је то „Петрова Гора“ на Кордуну у историјски потпуно српском етничком крају Републике Хрватске) од стране Мађара, који од тада суверено владају Хрватском све до почетка 20. века.
У Бици на Гвозду, у спектакуларном поразу, гине и последњи етнички Хрват претендент на хрватски престо Петар Свачић, кога је до ногу потукла обласна војска једног мађарског племића Меркурија из Подравине.
Друга непријатна чињеница јесте да нема персоналне уније са Угарском, а документ који се у хрватској историографији назива „Pacta conventa“, који су наводно након Битке на Гвозду потписали угарски краљ Коломан I Арпадовић и хрватско племство о персоналној унији Хрватске и Мађарске, не постоји.
Најранији препис „Pacta conventa“ нађен је у библиотеци у Трогиру половином 19. века, када се већина Хрвата по први пут упознаје са идејом да је уопште постојала персонална унија између Мађарске и Хрватске, јер се таква могућност никада није спомињала ни у једном мађарском средњевековном извору.
Дуго се веровало да је тај документ из Трогира заправо „Pacta conventa“ из 12. века, међутим, чим су се са тим документом сусрели истраживачи са Оксфорда, утврђено је да је у питању историјски фалсификат тј. да наводни препис заправо потиче с краја 14. века и да нема никакве везе са аутентичним догађајима.
Мађарска историографија и универзитетске катедре за историју не само да не признају постојање овог документа, већ свака прича о потписаном документу „Pacta conventa“, у коме мимо сваке средњевековне логике до ногу потучено племство поставља услове краљу победнику како да он као освајач присвоји хрватску круну, наилази на подсмех. Угарског краља Коломана је толико занимала Хрватска да у њој никада није ни боравио.
Трећа непријатна чињеница јесте да ако икада одлуче да обнове монархију, Хрвати најпре морају да се обрате српском краљевском Дому Карађорђевића и Карађорђевим потомцима и да њима понуде „хрватску круну“.
О какве ли непријатности за љубитеље хрватске монархије!
Наиме, када је на таласу српске победе у Првом светском рату оформљена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, аустријска династија Хабзбург изгубила је право на своје некадашње крунске земље, које су након Првог светског рата потпале под друге признате круне. Па је тако некадашња крунска земља Хабзбуршке круне Хрватска, признањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под круном Карађорђевића од стране свих тадашњих монархија света, престала да буде део крунских земаља развлашћене династије Хабзбург. У монархијама, ниво круне и навођење крунских земаља морају да признају друге монархије да би се оне легитимно наводиле.
Није на одмет овде подсетити и да Црна Гора као некадашња краљевина у случају да зажели да обнови монархију, то може учинити најпре нудећи некакву нову црногорску круну Карађорђевићима. Јер не само да је претходно капитулацијом угашена Краљевина Црна Гора легално и легитимно постала део Краљевине Србије у новембру 1918. године, а касније и део Краљевине СХС и да је као таква била призната од стране свих монархија света, већ се и наследник круне династије Петровић-Његош, кнез Михаило Петровић-Његош, након свог пунолетвтва у марту 1927. године одриче заувек црногорске круне и њу предаје својим блиским рођацима Карађорђевићима. Иначе се ради о сјајној и изузетно значајној личности српске историје и водећем члану Крунског савета краља Петра II Карађорђевића у изгнанству, који се веома гласно противио рушењу Његошеве капеле на Ловћену и изградњи Мештровићевог маузолеја.
И четврта непријатна чињеница тиче се последњег покушаја обнове Краљевине Хрватске од стране усташа у сред окупације током Другог светског рата, али се тиче и тога где је хрватска круна данас. Ово су иначе мало познати подаци и представљају праву посластицу за сладокусце.
Наиме, када су усташе заузеле власт у својој нацифашистичкој сателитској држави, која је због хиљадугодишњих фрустрација немањем независне државе у свом званичном називу морала да садржи одредбу „Независна Држава Хрватска“ (а не „неовисна“), поглавник ове накарадне и злочиначке државе није био и шеф те такве државе.
У мају 1941. године италијански фашистички дуче Бенито Мусолини је у Риму наредио Павелићу да у новоствореној НДХ на челу мора да стоји италијански племић, који ће постати краљ Томислав II.
Наравно, велики хрватски поглавник пристаје и за краља НДХ проглашен је војвода од Аосте Аимоне, који на свечаности у Риму 18. маја 1941. године мења име у Томислав II.
Принц Аимоне припадао је споредној грани династије Савоја-Аоста, а Савоја је била владајућа породица тадашње Краљевине Италије. Краљица Краљевине Италије у време Другог светског рата била Српкиња Јелена Петровић-Његош, ћерка краља Николе и супруга последњег италијанског краља Виктора Емануела III.
Када је војвода Аимоне сазнао од свог рођака италијанског краља да му је овај наменио да постане краљ Хрватске, Аимоне се грохотом смејао мислећи да је у питању шала његовог старијег рођака, склоног збијању пошалица. У шали је и прихватио предлог, међутим, када му је рођак објаснио да је у питању озбиљна замисао, из поштовања према свом владајућем рођаку и из осећаја дужности према Италији, војвода Аимоне пристаје да постане Томислав.
С обзиром да се надао извесној суми новца за свој ангажман, која никако није стизала и с обзиром на вести о језивим масовним покољима Срба и Јевреја у његовој „краљевини“ као и јаком оружаном отпору, Томислав не само да одустаје од крунисања, које је требало да се одржи у данашњем Томиславграду односно Дувну, већ није желео ни ногом крочи на тло своје нове државе.
И тако је то остало све до 31. јула 1943. године када се у освит капитулације Италије (3. септембра 1943.) писаном абдикацијом одриче вајне „Звонимирове круне“ у Хрвата.
Но, најзанимљивији детаљ јесте коме је такав хрватски краљ Томислав II оставио своју круну?
То свакако нећете наћи у хрватским изворима, но факсимил опоруке и абдикације војводе Аимонеа је сачуван и садржи изузетно комичан детаљ. Наиме, војвода Аимоне хрватску круну оставља свом мачору, кога је сматрао најпогоднијим наследником хрватског трона.
Дакле, ако сте се питали где је хрватска круна Томислава II, она је дата једној италијанској мачки. Односно, Томислав II је абдицирао у корист мачора.
