Њино прође, а ми претекосмо

Ово је прича о Војиславу Миловановићу коју је потписнику ових редова испричала његова сестра монахиња Јулија 

Пише: Немања Девић, историчар

Запиши и ти или запамти, идеш по тим архивама, па можда негде нађеш и његово име, прича ми сестра о свом брату, упокојеном 1945.

Сада има година толико да би му, онда када је настрадао, могла бити бака. Монахиња Јулија, рођена 1936, најстарија је у манастирском естринству.

“Године су многе а леђа нејака“, али је урођена бистрина непомућена, уз сву мудрост стечену за безмало 70 година живота у манастиру.

“Ја нисам учила школу“, говори уз осмех, свесна да је њена писменост неупоредиво већа у односу на нашу потврђену дипломама у кожним свитцима.

Дуго се знамо, али ову породичну причу прича ми први пут, о Васкрсу. Можда случајно, а можда и зато јер су породице “народних непријатеља“ научене да о својим трагедијама ћуте, да не призову још веће невоље. И тако је трајало деценијама. Њен брат се звао Војислав Миловановић и потицао је из једног села код Осечине. Породица је била бројна, чини ми се да је у њој потекло бар шесторо деце. Био је млад у ратно време, али су 1944. његови другови дошли да га упозоре да би можда требало да се склони пред комунистима.

Гладовао да би постио

“А он је био верник, био је хришћанин, кад је пошао рекли су ми да је правио неке крстиће од дрвета и понео их је са собом. Отишли су некуд у Босну, пред комунистима. Он је тешко ходао, имао је проблема са ногама. И кажу они што су били са њиме да је слабо јео, чак су га и нудили кад би било неког меса, а он није хтео да једе.“

Зато што је био пост?

“Па зато што је био пост, дабоме. До краја је остао такав.

Покојни отац је ишао те га је нашао у једном месту тамо у Босни и казао му је да бежи, али он му је казао:

‘Тата, ја то не могу’. Ја се њега слабо сећам јер сам била мала кад је отишао, али брат ми је причао да је он био миран и да је био најбољи од све деце. И такав је он и погинуо. Није могао он много кроз те босанске планине. А знали су да им је поуздан и да он неће да изневери, па су му дали да носи један кофер са архивом. Ех, како ли се намучио док није издахнуо“, и сад уздише старица у црној ризи.

Брат се дуго водио као нестао. Никад није дошла вест о времену и месту његове погибије. Као ни за 15.000 других Чичиних војника, који су нестали у Босанској голготи – од борби са партизанима и усташама, од изнемоглости и тифуса, до масовне погибије и стрељања по заробљавању на Зеленгори у мају 1945. Дуго су их у завичају породице чекале да се појаве на капији, и да загрле мајке које за њима никад нису обукле црнину. Удба је, супротно, пуштала приче да су они избегли у иностранство, да су виђени или у Трсту или у Лондону или у Америци, и да за своје више не маре.

У породици Миловановић исто тако се првих година веровало да је млади Војислав можда преживео рат, али је нада с временом почела да се гаси. Мајка је прва почела да наговара оца да покојном сину треба да спреме даћу. Отац је дуго одбијао, али је на крају и он пристао. И пошто су му први пут одслужили парастос и запалили свећу за душу, млади Војислав се исте ноћи појавио мајци у сну, и само јој, пре него што ће опет ишчезнути, казао:

Мајци се јавио у сну

“Јао, мама!“

Од завршетка Другог светског рата пролази осам деценија и готово да више нема сведока који су, бар из друге руке, проживели и чули понешто о ратним догађајима. То оствара простор за разне интерпретације, а у овом случају за негирање или релативизовање жртава комунизма. Ретко ће се у литератури наћи слика о младићу који умире од глади али не крши правила поста, или који пут голготе одлази са дрвеним крстићима, које успут дели саборцима, а потом вероватно мноштво њих задржава у руци и у моментима издахнућа…

Њихове ближње нико није снимао, ретко ко је о њима и писао, или чак питао. Али зато нам остаје обавеза да забележимо бар покоју цртицу о хиљадама и хиљадама незнаних јунака.

Мати Јулија за крај прича о томе како се ситуација променила у њеном крају.

“Оне старе комуњаре су изумрле, а њихова деца сад долазе код нас у цркву. Има деце добре, која нам декламују за Светог Саву, а њихови дедови нису хтели да чују за Светог Саву. Слава Богу“, говори смирено и са осмехом који се не скида са усана.

Подсети ме то на причу Недића из Лелића, такође многострадалне породице под комунистичким режимом. Дуго су нам домаћини, у посети пре неколико година, говорили о страдању њихових очева, стричева и дедова. А онда је један од њих, док му се брк насмејао у лево, изговорио реченицу која би могла да буде наслов документарног филма:

“Њино прође, а ми претекосмо.“

Текст преузет са Фејсбујка

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *