Изумире орао са српског грба

Орао крсташ, птица која краси српски грб, изумире у Србији. Познаваоци ове ретке царске грабљивице кажу да су преостала само два пара. До скоро се могао видети на Фрушкој гори, а данас само на северу Баната, на тромеђи Србије, Мађарске и Румуније, где један пар чува два птића.
До деведесетих година само по ободу Делиблатске пешчаре живело је чак седам парова орлова крсташа. Текуница, којима се крсташ најрадије храни, нестало је с пошумљавањем пешчаре, па је ова врста орла морала да мигрира. Два пара су отишла у суседну Румунију.
Године 1996. код села Шумарка убијен је један орао крсташ, а већ наредне године ово станиште заувек је напустила и његова партнерка. Након тога, у Делиблатској пешчари више није било орлова крсташа. Можда највећа претња за њих јесу пестициди којим пољопривредници прскају своје њиве.Орла крсташа, нажалост, данас лакше можемо видети у музеју, приватној галерији, препарираног у ресторану, него у гнезду или над војвођанском равницом. Премда су изузетно остељиви на људско присуство, закон прописује да се гнезду у коме се тренутно налазе једина два пара и нихови младунци може прићи најближе на један километар.
Ко, када и колико близу сме да приђе гнезду контролишу волонтери у оквиру пројекта за заштиту крсташа. У скровишту, надомак дрвета су свакодневно, од марта до јула, тј. док траје инкубација и птићи не ојачају. Контролишу и коришћење пестицида, сарађују са мештанима, ловцима, пољопривредницима…
Како би се њихов број повећао – Србија, Мађарска, Аустрија, Чешка и Словачка покренуле су прошле године пројекат „Панон Игл“ за заштиту орла крсташа, који финансира Европска унија. Циљ пројекта је да се у земљама учесницама број парова крсташа повећа на 250 и то до 2022. године. Осим царског орла, у Србији су угрожени и степски и сиви соко и велика дропља.
Орао крсташ или царски орао је од давнина у српском народу сматран светом, царском птицом која припада небеском царству.
Сматран је заштитником поља и летине, тако да је народ имао обичај да каже: „Сретно је село које у свом атару има крсташево гнездо“.
Орао крсташ је због губитка станишта данас најугроженија врста птица у Србији. Неретки су и случајеви тровања и убијања од стране ловаца. Живи у местима где нема много дрвећа, на висини не већој од 1000 метара, у степским, шумостепским и полупустињским пределима.

Некада је насељавао широке пределе Евроазије. Врло је сличан суром орлу, само је нешто мањи од њега. Интересантна је прича о томе како је добио име. Порекло назива орао крсташ је везано за место где су ове птице некада свијале гнезда. Наиме, ови орлови су се често гнездили на столетним храстовима – записима који су на себи имали крст и који су од стране нашег народа сматрани за светињу.
Народ са села је веровао да када се орао настани у неком крају, летина ће им те године остати у амбарима. Орао крсташ је био симбол многих монархија попут Римског и Аустроугарског царства.
Због заштитне моћи, своје снаге и лепоте, српски народ је изабрао управо орла крсташа, као симбол на свом грбу, односно двоглавог орла, што указује на дугу традицију веровања у његову заштитну моћ. Данас само деветевропских држава има орла на свом грбу: Аустрија, Чешка, Немачка, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Црна Гора и Албанија, а у свету свега 30 држава.
Најстарији приказ двоглавог орла крсташа у средњовековној Србији јесте онај на одежди кнеза Мирослава, на његовом ктиторском портрету из 14. века у Цркви светог Петра и Павла у Бијелом пољу, а који је копија портрета из 12. века.