Измишљно убиство на Чукур-чесми

Емисија „Азбучник идентитета“, која се емитује на БН телевизији и на више десетина локалних ТВ станица на Балкану, доноси још једну занимљиву причу из историје српског народа, коју нам је званична историја приказала на погрешан начин. То има донекле упориште само почетком шесдесетих година 19. века, када је Србија била одлучујућу битку за ослобођење од Турака. Реч је о чувеном инциденту на Чукур-чесми у Београду, на који се после век и по баца ново светло.

 

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

 

Лажирана  убиства и  спиновање прича о њима попут оне о убиству руског новинара у Украјини, нису новијег датума већ су редовна историјска појава. Ефекат тих измишљених прича је  сасвим различит и  неке од њих доносили  добробит целим  народима.

Свако, најпознатији  је мит да су бахати Турци убили  српског дечака Саву Петковића на Чукур-чесми  у Београду је 15. јуна 1862. године (по старом календару 3. јуна),  после чега је уследило  коначно ослобођење Србије од Турске.

ЗАПИСИ СТАРОГ БЕОГРАЂАНИНА: Коста Христић

У полицијским и судским архимава остали су докази да је у обрачуну у Београду Сава Петковић био је тешко повређен, али Србија је искористила лажну вест о његовој смрти да отера турске посаде из градова. О правој истини на Чукур чесми писали су многи а, међу њима и : Никола Христић, Коста Н..Христић,   Јован Ристић и у новије време Михајло Поповић.

По свом другом доласку на власт 1860. године, кнез Михаило поставио је за свој први и основни задатак припрему Србије, тада аутономне кнежевине у саставу Османског царства, за рат до ослобођења. Односи са Турском се заоштравају. Цариградска штампа оптужује Михаила за сукобе дуж границе Србије и Босне, а „Новине сербске“ износе податке о турским злочинима – убиствима и пљачкама на територији Србије.

Петнаести јун по новом, односно трећи по старом календару 1862. био је недеља. Најприближнији описи кажу да је било „између четири и шест сати“ кад је на Чукур-чесми у данашњој Добрачиној улици, у турском делу вароши, дошло до сукоба Срба и турских војника у реду за воду.

Главни учесник са српске стране би је дечак Сава Петковић, који је из забитог Лукова код Куршумлије дошао у Јајинце код рођака, а они га дали у Београд да буде шегрт код некаквог бакалина Алексе, чије име није прецизно утврђено.

Београд је био без водовода, хигијенски врло запуштен,  а на јавним бунарима и чесмама вазда су били редови. Осиони Турци те недеље, према једној верзији, нису хтели да чекају, а у кошкању и свађи Сава је случајно оборио и разбио њихов крчаг. Према другој, тражили су да пију воде из Савине тестије, али им овај то није дозволио. У трећој, склонили су Савин крчаг и под чесму подметнули свој… Све се, у тадашњој званичној верзији догађаја, завршавају исто: „Турци земљаним крчагом убијају дечака“, а њу је према исторски доказаним  чињеницама, зарад придобијања европског јавног мнења на српску страну, измислио Јован Ристић, српски изасланик у Цариграду.

Посебно интересантан запис Коста Н. Христића, правника и дипломате,  и неко време и министра правде. Коста је у време догађаја на Чукур чесми имао је десет година. О њима у својим мемоарима „Записи старог Београђанина“ пише на основу казивања и архиве свог оца Николе Христића, који је у тренутку сукоба на Чукур-чесми био министар унутрашњих дела. И он, Коста Н. Христић, изричито каже да је „Сава Петковић био само тешко повређен“.

Али истина се морала заташкати јер су непосредно после догађаја на Чукур-чесми почели сукоби с Турцима, који су окончани њиховим повлачењем из српских градова, а Србија се знатно приближила независности.   Тако су Срби као ретко кад у својој историји уз помоћ пропаганде и дипломатије  остварили добит.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *