Hleb na Menhetnu Dragiši od Bate

PRIČE IZ DABLINA

Слика може припадати 1 особа, храна и у затвореномPiše: Miroslav Žakula 

Evo jedne lepe istinite priče. Vikend je, taman za opuštanje. A priča bi se mogla zvati: Dragiša, Bata i hleb.

Da objasnimo! Dragiša Daničić je legenda i smeker male varoši. Iako je zašao u osmu deceniju života još uvek je izuzetno radno aktivan. Sredjivanja dvorišta, prodaja pečurki i poneka kafica sa drugarima. Dan mu je uvek kratak. Sećam ga se još kada je mladić bio. Odemo da igramo fudbal negde, Šabac, Loznica, Valjevo…

Dodjemo ranije, da malo iskuliramo i osvežimo se pre utakmice. Svi smo tu samo nema Dragiše. Kum Sveta ga je najbolje poznavao. Otišao Dragisa da vidi šta se radi u centru. Obično bi stigao pre početka utakmice, ali malo da zaviri po gradu, morao je. Da vidi šta ima.

I 2017.  kada je Dragiša otišao u posetu ćerki u Ameriku ko ga poznaje dobro znao je epilog. Voli on svoju ćeru Danku. Ne da je voli već obožava. I zeta voli, ali da bude u Montani a da ne skokne do Njujorka to bi on smatro kao da i nije bio. Imao je Dragiša i broj telefona našeg Bate koji preko dvadeset godina živi u Njujorku.

Bata sin Milke, magistra književnostj i oca doktora, pokojnog Bože Djurdjića, jednog od najvećih Ljiških boema. I od njih uze mnogo lepih osobina. Bata je bio dečko koga smo svi voleli, uvek nasmejan, pozitivan, duhovit. Bata je dugo igrao odbojku u našem Spartaku, a Dragiša jedan od funkcionera u klubu.

Dragiša je voleo Batu da vozi svojim kolima na utakmice i posle utakmice Dragiša bi sa Batom i drugima svratio do neke pekare. Voleo je hleb i morao je neki da kupi. I tako te 2017. godine zvoni Bati telefon. Bata se javi i kad je čuo Drahgiša samo što mu telefon nije isao iz ruku.

Слика може припадати храна

-Odakle zoveš?

-Sa Menhetna, čekam te na piću.

-Ne zajebavaj, tu si?

-Jesam! Branko Gajić mi dao tvoj broj.

Bata je dotrčao do starog drugara. Bio je to susret pun emocija. Sati su prolazili. Morali su da krenu, svako na svoju stranu.

-Sacekaj – reče Bata.

Otvori kola i iznese veliku kesu i pruži Dragiši. Dragiša je otvori, a u kesi tri hleba,baš onakva kakva bi Dragiša voleo da kupi kada su sa utakmica vraćali pre dvadeset i više godina. Setio se Bata. Dragiša nije baš lak na suzi, ali jedva izdrža da je ne pusti. Odneo je Dragiša hleb u Montanu i pomalo ga jeo. Skoro da izdrža taj hleb do povratka u malu varoš. Drugi nisu ni dirali taj poklon od Bate, znali su koliko to Dragiši znači.

I nije to kraj prič! Dragiša sa svojom Gocom posle dve godine opet dodje u Montanu. Posle par dana taman piju prvu kaficu kod ćerke i zeta kad zvoni zvono na kuci. Ode Danka da otvori. Postar pita i sriče nevesto ime i prezime:

-Živi li ovde Dragiša Daničić?

-Da tu je trenutno.

-Imam paket za njega, mora da potpiše.

Potpisa Dragisa po nagovoru ćerke. Njujork. Otvorise paket, a u njemu dva hleba. Ona koja Dragiša voli. Poslao Bata, sa porukom na ćirilici. Pročitajte je da ne prepičavam. Kažu da je Dragiši suza krenula.

Eto to je moja priča, zahvaljujuci Danki napisana. Reći ću samo na kraju. Dobri ljudi su svuda dobri, gde god da žive, a loši su loši ma gde da su. Bata nikada neće zaboraviti malu varoš. Zato sto je lik, bio i ostao. Neću dalje, sami nešto zaključite.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.