Ћирилицу убијају десет векова!

У покушају да се српскоме народу одсеку историјски корени и да се он уклони са светске сцене народа, ћирилица је увек била прва на удару. Многи освајачи и окупатори су у различитим епохама покушавали да забране употребу ћирилице.

Законску одредбу против ћирилице још у Аустроугарској прво је донела Марија Терезија. Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Одмах после ње и цар Јозеф Други је донео сличну наредбу, али ју је повукао због жестоких протеста Срба.

За време Првог светског рата, од 1915. године, ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и Србији од стране аустроурских власти. Но, Хрватима је било дуго чекати до 1915. Па су у више наврата 1895, 1899, и 1902. забрањивали употребу ћирилице. Хрватски сабор је већ 13. Октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода против ћирилице 1915. године тадашњи Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у БиХ. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада.“ Како тада тако и сада.

У Другом светском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона које је донео усташки режим. Тако је у Загребу, 21. Априла 1941. године, објављена „Законска одредба о забрани ћирилице“, потписана од стране усташког поглавника Анте Павелића. По завршетку другог светског рата комунистичка власт у тадашњој Југославији наставила је, под паролом „братства и јединства“, посао затирања ћирилице.

Срски и хрватски лингвисти и културни радници донели су 1954. године „Новосадски књижевни договор у коме је стајало да су латиница и ћирилица равноправне“. У пракси су само Срби „равноправно“ користили оба писма, док су Хрвати и муслимани користили само латиницу. Десетак година касније на дело су ступиле последице Новосадског договора, па су декретом Комунистичке партије све ћириличне писаће машине замењене латиничним.

Уследило је потисквање ћирилице и она је у службеној употреби замењивана латиницом. Имуни су остали само надгробни споменици на православним гробљима (Не свагде! Гробље села Брекиње код Кнежице нпр. – прим. приређ) и Срска православна црква. Колика је „равноправност“ писама била у СФРЈ сетиће се они који памте ознаке ПТТ, ЈНА, ЈАТ, аутомобилске регистарске ознаке… све је од шездесетих година било на латиници. Било је то време равноправности у којем се за употребу ћирилице добијала етикета великосрпског националисте…

Под паролом „свеједно је“, Срби посташе уз Курде једини народ на кугли земаљској који има два писма. Да ли и Србе чека судбина Курда који су, осакаћени милионским геноцидом, данас постали народ без државе? Ако и даље верујемо да је свеједно онда смо засигурно на добром путу да то и ми постанемо.

Идући даље у историју, увидећемо да борба против ћирилице траје од једанаестог века, заправо почиње убрзо после отпадије римокатолика од хришћанске цркве. Изворни носилац те борбе јесте Ватикан, јер он сматра да је ћирилица „кинески зид“ за ширење римокатолицизма на исток и да у свом никад завршеном „крсташком рату“ прво мора да уништи ћирилицу, па затим српски језик и православну веру.

Латиница је кукавичје јаје у српском гнезду. А прича о двоазбучности срског језика је чиста лаж, и прва фаза која води одбацивању ћирилице и постепеном али трајном и коначном успостављању латинице. Када би двоазбучност била привилегија, и културно богатство, баш би поред Америке допала нама Србима… Узели би је и други себи, да је то за кићење и хвалу нације.

Само је ћирилица српско национално писмо, темељ српске националне културе и духовности. Ћирилица је више од знаковног израза, она у себи носи сву мекоту, топлину и љубав охристовљене и оправослављене словенске душе, па се зато с правом може назвати и светом ћирилицом. А света је јер су је створили светитељи, свети Ћирило и Методије, освећена употребом у литургијском животу цркве, у мученичком страдању Светог Петра Зимоњића, митрополита Дабробосанског којег убише усташе јер је одбио да промени ћириличне печате.

Данас и поред одмаклог процеса латинизације, за ћирилицу се везују сви они који су свесни своје српске припадности, свог порекла, свог отачаства. Не може се бити Србином, а користити писмо које се зове латиница. Латиница је одраз западне, римокатоличко-протестантске културе хладног материјализма усмереног само ка освајању и владању над другима, ка материјалном и формалном, за разлику од ћирилице која је оживотворена веза наше прошлости, садашњости и будућности у свим областима битисања српског народа.

Житије Светог Петра, митрополита Дабробосанског

Митрополит Петар син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије.

По избијању Другог светског рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту.”

Доследно је бранио православну веру и српско писмо пред немачким Гестапоом. У том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, Митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере. Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру.

Србине, не веруј им, није свеједно!

Писање латиницом представља одступање од српске националне самосвести, одрицање од светог предачког предања и православне вере, а као последицу има губитак идентитета, колективну амнезију и расцеп у души српског човека и народа. Једном речју суноврат у провалију.

Просудите сами колико је реална следећа ситуација: Родиш се као Србин, научиш од своје матере српски језик, српске обичаје, читаш српску историју и српске јунаке у српским народним песмама. Бориш се за српску државу, дижеш српско позориште, академију и школе, живиш и умиреш за Српство. Васпитаваш своју децу у српском духу, одупиреш се свакој напасти туђина и насилника, трпиш гоњења, сиротињу, глад и сваку беду јер хоћеш да останеш Србин. Радиш тако свој посао и једног дана се пробудиш, и имаш шта видети – више ниси Србин, него си постао Босанац са великим Б. Неко је преко ноћи рекао да је све твоје, некад српско, од данас босанско. И ти се чудиш, буниш, ал џаба, касно, готов си, Босанац и то ти је.

Е, то нас чека, ако им будемо веровали да је свеједно.

Извор: Хронограф

Насловна фотографија: Слава храма Светог Петра у Саставцима (фото:СПЦ)