Српска варош у којој више нема Срба

Пише: Ново Томић

У Секешфехервару или Стоном Београду, тако се име овог града у средишној Мађарској преводи на српски, живело је 1990. године још само осам Срба. Данас можда ни толико, не рачунајући понеког спортисту, пре свега фудбалера или тренера, који с успехом привремено бране боје овдашњег МОЛ Фехервара, ранијне Видеотона. 

Фотографија корисника Novo Tomić
Српска црква испред које се виде тезге Музеја на улици

Гугловим чезама труцкам се калдрмом уске Рацке, то јест Српске улице, у којој је и српска црква, посвећена Рођењу Св. Јована Претече. И са леве и са десне стране приземне куће, понека још с кровом од трске, као оне некадашње, ужом страном, са два или три прозора, ка улици и улазом из дворишта. Између кућа су ниске ограде, а иза њих мање окућнице, углавном зелена дворишта, а надаље савремене градске вишеспратне куће. Некад је ова српска варош, како је и данс називају, била предгађе, а сада и није нешто нарочито удаљена од центра, јер је некадашњи мали Секешфехервар, омиљени мотив бакрописних ведута, нарастао до величине деветог града у Мађарској.

Волео бих да ми друштво прави Ласло Шандоровић, председник Српске народне самоуправе и Српске православне жупе, што значи да Срби у овом граду још дају знаке живота. Он би могао да ми прича и о прошлости и о садашњости Стоног Београда и Спске вароши, о српској цркви и српском гробљу, о ученим и начитаним српским трговцима из Секешфехервара, о Катарини Ивановић, великој српској сликарки, која је овде дуго живела и овде се упокојила, мада од 1967. њени посмртни остаци почивају у Београду. Но ни фејсбук ми не помаже да Ласла пронађем. Не јавља се.

Зато ћу Гуглове чезе и два белца чаробним штапићем да претворим у дрон и да цркву видим из ваздуха, са свих страна. Кад се у њу добро загледам лако видим да је у праву Динко Давидов који пише („Споменици Будимске епархије”) да је она „веома складна једнобродна барокна грађевина уобичајених конструктивних и декоративних архитектонских облика, са полукружном апсидом на источној страни и високим звоником на западној”. Необично је, међутим, да су градитељи достигли такав склад, јер је овај храм, као мало који, а можда ниједан српски, зидан и дозиђиван више пута, грађен и надограђиван, продужаван, прошириван, повисиван…

Фотографија корисника Novo Tomić
Бакропис старог Секешферевара или Стоног Београда

Једном му је невреме оборило капу с торња, после чега је направљена још лепша, једна од најлепших на српским црквама у овом делу Европе, али је, због свега овог, црква свој коначни облик добила 1823. или 1824. године, када је нови позлаћени крст на врху торња стављен на јабуку, као тачка на крају реченице, а првобитна мала црква, на коју ова више није била ни налик, саграђена је још 1733.

Зна се, међутим, да су Срби и пре тога имали овде своју богомиљу, највероватније дрвену, јер, присетимо се, један турски дефтер из 1543. године, кад су Турци господарили Секешферваром, сведочи да је у њиховој посади у овом граду било 459 мартолога, задужених за одржавање реда, а заповедник им је био неки Радован Марко. А онда се наводе и имена више других заповедника, што значи да је српска заједница била бројна, па је, највероватније, имала макар и најскромнију богомољу.

Фотографија корисника Novo Tomić
Alba Regalis, латински назив Белог двора, Стоног Београда

Тако је било у најстаријим временима, алу су у истој мери занимљи су и неки овдашњи Срби из XVIII и XIX века, чија су нам имена данас позната зато што су били читаоци: Лазар Јовановић, Теодор Ацковић, Георгије Стојановић, Михаил Ивановић, Петар Марковић, Марија Дуковић рођена Јовановић, поп Јован Суботић, па Георгије Крестић, Константин Зеленовић, Георгије Кировић, Павел Малеш, Теодор Аврамовић, Петар Милковић, капелан, Јован Малешевић, адвокат, Василије Димитријевић, слушатељ филозофије, Марија Нетковић, Ђорђе Закић, затим трговци Стефан Марковић и Ђорђе Ивановић, па бакалин Петар Јовановић, трговачки калфа Димитрије Литобац, таб. мајстор Александар Радосављевић и земљеделац Ђорђе Симоновић, адвокат Јован Малешевић, парох Манојло Малешевић, Михаил от Стојановић, купац и тутор црквени, Јован Дуковић, купац, Димитрије Симотски, писмоводитељ, Павле Косојевић торбар, Јован Милковић пјевац црквени, Теодор Оџић, парох…

Људи виђенији и мање виђени, свакојаких занимања, од адвокаа до торбара, али све их је одликовало једно. Куповали су и читали књиге. И остали запаћени као читаоци, захваљујићи пописима пренумерата објављиваних у књигама.

Није се у то време много објављивало, али ови људи нису пропуштали да набаве најновију лектиру, која није увек била забавног карактера. Било је истина и наслова попут „Аждаје седмоглаве — или описанија седми грехов смертних”, Вида Дошена, „Откровеније Америке”, Јоакима Хајнриха Кампеа или вишетомна „Прикљученија Телемака сина Улисева”, из пера тада бестселер писца именом Франсоа Фенелон, али купује се и Рајићева „Историја”, Вуков „Српски рјечник”, Видаковићев роман „Љубомир у Елисијуму”, „Песме” Бранка Радичевића, наравно, али и мало тежа литература попут „Повјести о коначном изгибељи целаго францускога војинства”, Константина Павловића, „Историје трговине од почетка света до наши времени”, свестраног Димитрија Исаиловића, затим Ајземаново „Настављеније к Благонаравију”, „Иконостас славних и храбрих лиц”, Николаја Шимића, „Памјатник мужем” (прва историја српске књижевности), Лазара Бојића, „Руководитељ к изгубљеном здрављу”, Константина Пејичића, „О опхожденију с људма”, барона Адолфа Книге, па и тротомна Фисика, Атанасија Стојковића, научника и књижевника, професора физике и ректора Универзитета у Харкову.

Фотографија корисника Novo Tomić
Капела на српско гробљу

У Српској улици одржава се сваког 22. марта помен жртвама у једнм трагичноим догађају. Совјетски војници са украјинског фронта, кад су дошли у Српску улицу, у једној кући тражили вина. Кад су добили, запала им за око и једна лепа жена. Мушки чланови породице почели да је бране, тешко ранили два војника. Совјетски војници се сурово осветили, убили дванаест цивила. Сви су били Мађари. У то време у Српској улици више нису живели Срби. Шта ли би било да јесу?

У Српској улици одржава се повремено приредба Музеј на отвореном. После које Ласло Шандоровић, како пишу мађарске новине, води у шетњу до српског гробља. „Кад дођете у неки непознати вам град, идите на гробље“, говорио нам је професор Миодраг Поповић, на његовим знаменитим часовима романтизма. Волео бих да видим српско гробље у Секешфехервару, да видим неки од надгробних споменика читалаца из Стоног Београда.

Гуглове чезе са белцима не возе тамо. А ни Ласла нисам нашао. Неки други пут.

Насловна фотографија: Српска улица у Секешфехервару или Стоном Београду

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.