ГОДИШЊИЦА МАСАКРА: Не заборавимо чика Драгољуба!
![ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника Robert Coban](https://scontent.fbeg7-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/42864407_10156887022109391_7895164533122007040_n.jpg?_nc_cat=101&_nc_ht=scontent.fbeg7-1.fna&oh=69eda926e974f7e56b724e5c483da918&oe=5C88F428)
Написао: Дејан Ристић
Пре свега неколико дана, тихо и достојанствено баш како је и живео, у Крагујевцу је у 94. години преминуо дивни чика Драгољуб Јовановић, један од ретких ђака који су преживели масовна стрељања у октобру 1941. године.
Имао сам прилику да упознам чика Драгољуба и да са њим водим неколико за мене драгоцених, емотивних и веома потресних разговора. Имао је свега 17 година када је био стрељан. У телу је имао чак 11 рана од метака. Био је тешко рањен. Био је на самрти.
Нашла га је мајка, скоро на издисају. Тајно га је пренела у њихову кућу и, ангажовањем једног доброг лекара, неговала и опорављала у наредним месецима.
Његове речи, када ми је описивао сам тренутак стрељања, као и када је доцније тог истог дана, налазећи се тешко рањен међ’ лешевима невиних, зачуо глас своје мајке која га је тражила памтићу до краја живота. Драгољуб се потпуно опоравио и часно поживео још пуних 77 година. У својој зрелој доби иницирао је изградњу Спомен-музеја „21. октобар“ и био је његов први директор.
Преминуо је свега два дана пре годишњице сопственог стрељања. Чика Драгољуб је до свог последњег дана остао достојанствена и часна старина, једна од ретких преживелих жртава једног од најстрашнијих злочина. Са урођеном племенитошћу деценијама је сведочио своју личну, као и трагедију својих другара.
И данас га памтим онаквог какав је био током наших сусрета – стамен, седе косе и бркова, племенит, благ и пажљив, достојанствен, без и најмање мржње према злочинцима. Часно је у себи носио трагедију Шумарица. Током тих сусрета учио ме је шта значи бити човек, племенит и брижан, јак и несебичан. Вест о његовој смрти нисам сазнао из медија јер то није нешто што би привукло пажњу наших новинара. До мене је она стигла приватним каналима, са закашњењем. Но, управо у дане када се сећамо невиних жртава Шумарица.
Имао сам прилику да упознам чика Драгољуба и да са њим водим неколико за мене драгоцених, емотивних и веома потресних разговора. Имао је свега 17 година када је био стрељан. У телу је имао чак 11 рана од метака. Био је тешко рањен. Био је на самрти.
Нашла га је мајка, скоро на издисају. Тајно га је пренела у њихову кућу и, ангажовањем једног доброг лекара, неговала и опорављала у наредним месецима.
Његове речи, када ми је описивао сам тренутак стрељања, као и када је доцније тог истог дана, налазећи се тешко рањен међ’ лешевима невиних, зачуо глас своје мајке која га је тражила памтићу до краја живота. Драгољуб се потпуно опоравио и часно поживео још пуних 77 година. У својој зрелој доби иницирао је изградњу Спомен-музеја „21. октобар“ и био је његов први директор.
![ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника Dejan RistiÄ](https://scontent.fbeg7-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/44375395_1923055724451213_7550579057855823872_n.jpg?_nc_cat=104&_nc_ht=scontent.fbeg7-1.fna&oh=cc026edf0f0b7a461da8957684aa9335&oe=5C549A8A)
И данас га памтим онаквог какав је био током наших сусрета – стамен, седе косе и бркова, племенит, благ и пажљив, достојанствен, без и најмање мржње према злочинцима. Часно је у себи носио трагедију Шумарица. Током тих сусрета учио ме је шта значи бити човек, племенит и брижан, јак и несебичан. Вест о његовој смрти нисам сазнао из медија јер то није нешто што би привукло пажњу наших новинара. До мене је она стигла приватним каналима, са закашњењем. Но, управо у дане када се сећамо невиних жртава Шумарица.
Знам да је чика Драгољуб сада поново са својим школским другарима који су у Крагујевцу и околини страдали 19, 20. и 21. октобра 1941. године.
Знам да су сада коначно сви заједно и да скупа ходају стазама свог тако трагичног и нагло прекинутог детињства.
Знам и то да га више никада нећу срести, али исто тако знам да ћу бат његових дечачких корака зачути већ током своје наредне посете Шумарицама.
Знам да ће у тим тренуцима стајати поред мене, са оним својим благим осмехом на лицу и очима пуним живота.
Никада нећу заборавити дивног чика Драгољуба. Памтићу га са истинским дивљењем и захвалношћу за све што сам од њега научио. Молим вас да га ни ви не заборавите. Његовом смрћу умрла је и последња жртва тог страшног и крвавог крагујевачког октобра.
Знам да су сада коначно сви заједно и да скупа ходају стазама свог тако трагичног и нагло прекинутог детињства.
Знам и то да га више никада нећу срести, али исто тако знам да ћу бат његових дечачких корака зачути већ током своје наредне посете Шумарицама.
Знам да ће у тим тренуцима стајати поред мене, са оним својим благим осмехом на лицу и очима пуним живота.
Никада нећу заборавити дивног чика Драгољуба. Памтићу га са истинским дивљењем и захвалношћу за све што сам од њега научио. Молим вас да га ни ви не заборавите. Његовом смрћу умрла је и последња жртва тог страшног и крвавог крагујевачког октобра.
(Аутор је познати историчар, преводилац, сценариста, један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем. Обављао је дужности управника Народне библиотеке Србије и државног секретара за културу и информисање у Влади Србије)
Погледајте и прилог Прве ТВ о масакру у Крагујевцу у коме је и потресно сведочанство Драгољуба Јовановића, који је тада био још међу нама: