Zločince stigla kletva i amanet Vladana Batića

Kako se sa procesuiranjem i hapšenjem Hašima Tačija, Agima Čekua, Kadrija Veseljija  i drugih čelnika OVK ostvarilo proročanstvo bivšeg srpskog ministra pravde

Piše: Predrag Savić, advokat

Da će se čelni ljudi OVK, kad tad, naći na optuženičkim klupama izjavio sam prvi put još 17. novembra 2003. godine, kada sam kao pomoćnik ministra pravde u Vladi Republike Srbije i Karli del Ponte i njenim istražiteljima predao u digitalnoj formi više od 50.000 stranica dokumenata i desetak hiljada fotografija o šiptarskim zločinima. I od tada u  javnim nastupima i onda kada je to ličilo na najveću utopiju i zabludu veka uporno ponavljam najuverljivije što mogu ovu mantru.

Priznajem, to sam prvi put izjavio mimo svoje volje jer mi je naredio tadašnji srpski ministar pravde dr Vladan Batić. Njegova velika uloga i enormna zasluga za otkrivanje i procesuiranje ovih zločina danas je poptuno zaboravljena. A on je na tom teškom, nezahvnalom, neizvesnom i mučnom poslu izgarao i istrajavo. Toliko da sam i ja rođeni skeptik sa mioničkih brda, gde vredi narodna „može da bidne, al ne mora da znači“, na kraju poverao da će šiptarske zločince stitići Batićeva kletva. Taj fanatizam  prenosio je na svoje najbliže sradnike, tvrdeći da su svi oni koji su videli fotografije šiptarskih zločina doživeli traume i civilizacijski šok, zbog kojih više neodustaju od borbe za kažnavanje tih surovih zločinaca i to na pragu 21 veka.  Čak i najveći profesionalci bili su preneraženi, apsolutno šokirani zbog iskazanog stepena divljaštva, krvoločnosti i nehumanosti.

Srpski usud su oduvek bile podele, brz zaborav i neorganizovanost. Ali tu je i poslovična nebriga i nepoštovanje sospstvenih žrtva i stradanja kroz istoriju. Primeri jasenovačkih stradalnija i žrtva iz Prvog svetskog rata, preko kojih se olako prelazilo i zaboravljalo iz ideoloških i drugih razloga, su više nego zabrinjavajući i opominjući.

Zašto je Karla del Ponte baš sada stala na stranu Srba? - alo.rs
Oklevala sa optužnicama: Karla del Ponte

Na istraživanjima zločina na Kosmetu se radilo stihijski parcijalno i često suviše teatralno i ispolitizovano da se na kraju pokazalo da to nigde ne vodi. Srpskim pravosudnim organima bilo je više nego otežano da dođu do lica mesta na Kosmetu i postupaju u slučajevima brojnih ubistava iz zaseda vojnika i policajaca. Još teže je bilo rasvetliti brojne otmice, silovanja, ubistva, naročito posle NATO intervencije.  Zato su mnogi  bili uvereni da ruka pravde nikad neće stići Zmiju i njegove saradnike, koji su okrvali ruke do lakata, pa idalje.

Gro nadležnosti u vezi evidentiranja zločina protiv čovečnosti pripadalo je jugoslovenskom saveznom Ministarstvu pravde i Komitetu za prikupljanje ratnih zločina 1991-1999. (samostalni savezni državni organ, formiran na osnovu Zakona o prikupljanju i dostavljanju podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava iz 1993. godine). Pomenuti Komitete je prikupio značajnu dokumentaciju o zločinima na prostorima bivše Jugoslavije, koja su bila eviditirana u zvanično 25 hiljada predmeta. Po mom sećanju bilo tu, još barem, desetak hiljada neklasikovanih i nezavedenih predmeta. Gruba procena je ukazivala da se desetak do 15 posto dokumentacije odnosi na zločine OVK . Usvajanjem Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore započeo je proces ukidanja tog Komiteta, čiji je „naslednik“ postalo Ministarstvo pravde Republike Srbije.

Tadašnji ministar pravde dr Vladan Batić, od stupanja na ovu dužnost, kao jedan od primarnih zadataka istakao je razotkrivanje i procesuiranje zločina OVK. Problemi su bili brojni: nedostatak nadležnosti i podeljenost na dva federalna nivoa,  podeljenost na vojno i civilno pravosuđe, samostalno i nekordinirano  delovanje vojnih i civilnih bezbednosnih službi, razbacane arhive redovnih sudova i tužilašta sa Kosova  i Metohije, čija su sedišta izmeštena na više mesta u  Srbiju… Ne treba zanemariti ni međunarodno politički momenat i činjenicu da većina zemalja nije htela da poštuje Interpolove poternice iz Beograda i Srbiji izruči počinioce kriivčnih dela iz redova OVK. Posle hapšenjana  na aerodromima, sledala su puštanja na slobodu uz obrazloženje da su to progoni političke prirode, inicirani u doba režima Slobodana Miloševića.

PALILI ŽIVE SRBE I URINIRALI PO NJIMA! MONSTRUOZNI ZLOČINI TERORISTA TZV. OVK: Sad odgovaraju u Hagu
Duga lista zverstava terorista nad Srbima: Agim Čeku

Prilikom posete Haškom tribunalu jugoslovenske delegacije u martu 2001. godine, u  kojoj su bili savezni ministar i republički minsitar pravde Momčilo Grubač i Vladan Batić pokrenuto je pitanje istrage protiv čelnika OVK. Tada se čulo da su dokazi iz Srbije i Jugoslavije neuredni, da se haotično dostavljaju sa više adresa, da se pri tom ne poštuju formalna pravila Haškog tribunala. Nedostajali su posebno dokazi o komandnoj strukturi OVK.

Odmah po povratku u Beograd dr Batić započinje obiman i ozbiljan rad na prikupljanju podataka o zločinima OVK. Po zahtevu tadašnjeg Ministarstva pravde jedino valjano postupaju BIA (zahvaljujući naredbi tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajilovića) i pojedini redovni ciivni sudovi. U to vreme sudovi sa Kosova i Metohije su izmestili svoja sedišta na teritoriju Srbije. Po nasleđenim pravilima  iz režima Miloševića te sudije i predsednici sudova sa Kosmeta, primaju duple plate, imaju plaćen hotelski smeštaj, automobile i vozače. Većina od njih objašnjavala je da ne mogu da dođu do svojih arhiva.

Iz Haškog Tribunala stiže upustvo i pravila kako treba raditi da bi se obezbedili valjani dokazi u istrazi o počiniocima krivičnih dela iz redova OVK. Pravila su pobrojana u 33 tačke, a posebno su traženi dokazi o rukovođenju i komandovanju, organizacionoj strukturi i operacijama OVK. Operativci BIA danoćno rade i u oktobru 2001. godine Ministarstvo pravde, poštujući sva upustva iz Haškog tribunala dostavlja 40 hiljada strana dokumenata, razvrstanih po operativnim zonama „Dukađini“, „Paštrik“, „Drenica“ i „Šalja“. Tu su  i ratrni dnevnici iz ovih zona, 1.700 depeša o komandnim aktivnostima, nalozi za napade na civilne objekte, dokazi o postavljanju zaseda, kao i brojne fotografije zločina i samih počinilaca. Sveukupno oko četri hiljade slika.

Iz Haškog tužilaštva stiže pismena zahvalnica zbog konačno ažurno sređenih dokumenata ali, su usmeno poručili da bi im mnogo više značilo da su sve to dobili i u elektronskoj formi jer oni nemaju dovoljno istražitelja da kopaju po registratorima i kutijama sa dokazima.

Od tog momenta dr Vladan Batić svaki svoj nastup koristi da traži od Haškog tribunala da procesuiraju  zločince iz OVK. Republički ministar pravde i lokalne samouprave Vladan Batić vidno revoltiran zbog nepostupanja Haškog tužilaštva uputio je 30. marta 2002. godine otvoreno pismo predsedavajućem Saveta bezbednosti UN Ole Peteru Kolbiju, zatim Kolinu Pauelu, državnom sekretaru SAD i Klodu Žordi, predsedniku Haškog tribunala, u kojem se navodi da je Vlada Republike Srbije dostavila Tribunalu validine dokaze o zločinima koje je počinilo 265 terorista koji su ubijali, silovali, kidnapovali i fizički i psihički zlostavljali. Odgovornost je individualizovana u svakom smislu. Među onima za koje je prikupljena validna dokumentacija nalaze se Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Agim Čeku, Ekrem Redža, Gani Tači, braća Mazreku, Dževdet Halitaj i drugi. Dr Batić je u tom pismu ukazao na 300 dokumenta sa nalozima za formiranje specijalnih grupa za ubistva, kidnapovanja, zastrašivanja i sve oblike pritisaka na srpski živalj. „Tribunalu je takođe dostavljeno 80 video-kaseta o aktivnostima „OVK“ koje se odnose na njihove obaveze i zadatke na kontrolnim punktovima, a takođe, na delovima video-kaseta nalaze se i borbena dejstva OVK,  kaže u otvorenom pismu dr Vladana Batić i ističe sledeće:

Marti: Ne zna se cela istina o zločinima na Kosovu - Vesti online
Prvi progovorio o trgovini organima ubijenih Srba: Dik Marti

„Uprkos činjenici da je od dostavljanja dokumentacije sa nepobitnim dokazima proteklo šest meseci, uprkos brojnim urgencijama koje sam uputio Tužilaštvu Haškog tribunala, uprkos povezanosti OVK sa fundamentalistima, mudžahedinima i talibanima, o čemu postoji obilje dokaza, uprkos svetskoj borbi protiv pošasti zvane terorizam, još nije podignuta nijedna optužnica za ove monstruozne zločine. Naprotiv, zločini čije su žrtve Srbi događaju se i danas, Unmik i Kfor ne ispunjavaju svoje obaveze iz Rezolucije 1244 SB, formirana je Vlada Kosova i Metohije u koju su ušli i predstavnici stranaka čiji su lideri vodeći teroristi Tači i Hajradinaj, dok se Agim Čeku nalazi na čelu Kosovskog zaštitnog korpusa. Sve to izaziva velike sumnje i dileme u selektivnosti pravde Haškog tribunala i velika gibanja u javnom mnjenju. Vlada Republike Srbije u interesu svojih građana i njihove budućnosti ispuniće sve svoje međunarodne obaveze koje su posledice teškog nasleđa iz prošlosti, pa samim tim i obaveze prema Tribunalu, ali Vas molim da autoritetom svojih funkcija učinite da pravda bude zadovoljena i da se na optuženičkoj klupi Haga hitno nađu i oni koji su činili bestijalne zločine nad Srbima“.

Ovo pismo i ostali zahtevi ostajali su mrtvo slovo na papiru a onda je na Batićev zahtev organizovan susret 23. septembra 2003. godine u Haškom tužilaštvu. U delegaciji Srbije koja je prisustvovala sastanku sa Karlom del Ponte, osim ministra Batića bili su i predsednik Okružnog suda u Beogradu Radoslav Baćović, zamenik republičkog javnog tužioca Milan Bojković i tada upravo imenovani tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, kao i autor ovog teksta u svojstvu pomoćnika ministra pravde. Sastanak je počeo  neočekivanim ličnim Batićevim obraćanjem Karli del Ponte u kojem je istako da mu je ona izuzetno antipatična i mrska osoba, a da taj utisak pojačava činjenica da ništa ne preduzima protiv šiptarskih terorista.

Ona se zacrvenila u licu, nervozno namestila naočare zaigrala joj i podvoljica. Onda je rekla  „da  i njoj Vladan nije sipatičan ni lep, ali da moraju da sarađuju“. Potom je objasnila da sve dokaze koje su poslali Vlada Srbije i ostali jugoslovenski organi moraju obraditi u digitalnoj  formi i da će ih onda uzeti u obzir. Hteo sam da se javim, da kažem da  su svi dokazi  poslati u skladu sa dobijenim upustvima i uz strikto poštovanje Pravilnika o postupku i dokazima pred Međunarodnim sudom za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na području bivše Jugoslavije od januara 1991. godine. Međutim Batić je odmah samouvereno rekao: „Dobro! Za  trideset dana dobijate sve elektronske dokaze.“ Neko iz članova tima Haškog tužilaštva je rekao da rok bude 60 dana. Onda se prešlo na teme prodaje Telekoma, pitanje iznošenja novca iz Srbije na kiparske račune, tajnih grobnica u Batajnici…

Po povratku u Beograd počinje bitka sa vremenom. Nemamo ni opremu, ni novac, ni zaposlene koji bi skenirali i kvalitetno obradili toliko veliki broj dokumenata. Formiramo Komisiju u kojoj su pored ostalih  dr Zoran Stanković, sa VMA,  zamenik republičkog tužioca Dragoljub Stanković i potpisnih ovih redova. Dogovoramo se da javnosti zbog obimnosti i opasnosti koji ovaj posao nosi, pojavljujemo samo nas trojica. Batić izdaje sada obavezujuću naredbu, i to prvi put kao zvanično nadležni ministar za ovakve postupke, da mu se dostave svi premeti iz redovnih sudova i tužalaštava, Ministarstva odbrane, VOA, BIA, Sudske medicine, Komiteta za prikupljanje dokaza o ratnim  zločinima…

Zakupljujemo od jedne privatne agencije kompjutere, opremu sa rotacionim skenerima, operatere za elektronski prelom teksta, a pošto u Budžetu nema stavke za takva plaćanja dr Batić garantuje da će to lično, ako  zatreba, svojim novcem platiiti.  Dokazi u Ministarstvo počinju da stižu u pikapovima, a iz niškog Okružnog suda u kamionu dvotoncu. Primorani smo da ispraznimo nekoliko kancelarije u Nemanjinoj 22, na trećem spratu, da iz njih privremeno iselimo zaposlene da bi smestili dokumentaciju. Ispred tih  kancelarija sa dokazima postavljamo obezbeđenje. Celim poslom rukovodi pokojna Ljiljana Kovačević, šef Odeljenja  za nadzor sudovima pri Ministarstvu pravde. Ona je bila bivši sudija, veliki profesionalac i znalac, izbeglica iz Osijeka. Kada dođe do tehničkik  problema u pomoć nam priskaču prijatelji hakeri, poput pokojnog Nebojše Jeftića, koji nisu bili zapsoleni u Ministarstvu. Svi rade besplatno. Problem je obrada fotografija i obdukcionih zapisnika. Ne u tehničkom smislu, već u onom ljudskom.

TRGOVINA ORGANIMA U SRCU EVROPE: Žuta kuća i ostale ljudske farme | Ekspres.net
Ovde su kasapili otete Srbe na Kosovu: Zloglasna Žuta kuća na severu Albanije

Toliko je surovih i mučnik snimaka, poput one sa odsečenom srpskom glavom, stavljenom u rernu, iskomadanim telima i drugim zločinima koje ni najgore zveri ne bi počinile. Mnogi na obradi tih materijala, padaju u nesvet, povraćaju. Žale se da gledanje takvih surovih prizora više ne mogu da podnesu. Mnogi piju lekove za smirenje, piju se ranisani, neki traže lekarsku pomoć zbog užasa i zla skoncentrisanog i viđenog u većini spisa. Nekako završavamo posao. Sećam se reči Ljiljane Kovačević i Nebojše Jeftića, koji su rekli da su posle pregleda celokupne dokumentaciji zaradili traume, koje će im defitnvno skrati živote. I zasta ovo dvoje divnih ljudi i profesionalaca prerano su napustili ovaj svet. Ljiljana pre nekoliko godina zbog karcinoma, a   Nebojšu je srce izdalo na početku epidemije korone.

Tako elektronski obrađen materijal u pratnji Dragoljuba Stankovića, zamenika republičkog tužioca, 17. novembra 2003. godine predali smo predstavnicima Haškog tribunala. Za naš dolazak znali su samo čelnici Haškog tužilaštva. Avion na redovnoj liniji kojim smo trebali da poletimo za  Šipol, kasnio je zbog anonimne dojave da je u njega podmetnuta bomba. Slagao bih kad bih rekao da nisam bio prestrašen, naročito, dok su nas uz minimalno obezbeđenje vozili sa aerodoroma do Haga. Znao sam koliko je jaka albanska mafija, u kojoj su vodeći evropski trgovci narkoticima, oružjem, ljudima i ljudskim organima. Znao sam da se iz tih kriminalnih izvora finasira i deo vojnih aktivnosti OVK, da se podaci  o tome nalaze u dokazima koje nosim.  Znam i koliko ima u Holandiji i uopšte u Evropi šiptarske i albanske dijaspore.

Taj put do zgrade Haškog tribunala,  trajao  je kao cela vešnost.  Kada sam stigao, istražiteljima sam rekao da se na CD diskovima nalaze i podaci o tridesetak logora, kao privatnim zatvorima koje su formirali po kućama, štalama, pomoćnim prostorijama i školama. U njima su zatvarani, mučeni, silovani i ubijani pripadnici srpskog roda. I ne samo oni. Podsetio sam da su posebno zverski ubijani Romi, da nisu bili pošteđeni ni Albanci,  naročito oni bliski Rugovi i njegovom DSK. Posebno interesatne su dnevne zapovesti jedinicama OVK, razni protokoli, naređenja jedinicama o borbenim dejstvima, naredbe o formiranju grupa za kidnapovanje Srba i njihove fizičke likvidacije. U toj dokumentaciji mogu se naći i imena kidnapovanih i ubijenih Srba, kao i imena izvršilaca tih zločina.

Karla del Ponte je bila vrlo zadovoljna dobijenim dokazima. U znak poštovanja našeg truda na šest CD diskova predala je tužiocu Dragoljubu Stankoviću kompletnu dokumentaciju o iznešenju više milijardi  dolara iz Srbije na Kipar i finansijskim istragama koje sve to razotkrivaju.

Napomenula da sada treba zaštiti svedoke i krenuti u ozbiljne istrage. Haško tužilaštvo, u kojem su  mnogi angažovani poput Džefrija Najsa i dr Nevenke Tromp, u to vreme bili neskriveno na strani Alabaca,  očekivano nije se prosavilo po  pitanju zaštite svedoka. Samo u slučaju Haradina ubijeno je 40 svedoka.

Ne verujući mnogu u pravdu pred Haškim tribunalom sve dokaze odnete u Hag predali smo i nadležnim srpskim tužilaštvima. Sudske i tužilačke predmete smo vratili nadležnima a deo dokumenata koje nismo morali da vraćamo pohranili smo u posebno obezbeđene prostorije u zgradi SIV –  tri. Kopije istih, svake godine na tri do četiri konferncije za štampu dr Vladan Batić je javno prezentirao ukazujući o ogormnim razmerama zločina počinjenih od strane pripadnika OVK i njihovih pomgača na severu Albanije.

Posle objavljivanja knjige Karle del Ponte „Lov: ja i ratni zločinci“ iz 2008. godine formirana je  Komisija za parlamentarnu istagu pri Savetu Evrope. Dr Vladan Batić je već tada bio teško bolestan. U tim trenucima, njegov veliki prijatelj i saborac dr Milan St. Protić bio je ambasador u Švajcarskoj. To je bilo od neprocenjivog značaja jer Milan je znao gde su dokazi i ljude iz srpskog Tužilaštva za ratne zločine. U tom Tužilaštvu su sakupili, obradili i procesuirali brojne nove dokaze.

Vladan nije dočekao Izveštaj Dika Martija, ali je u amanet ostavio da se kad god se za to ukaže prilika mora podsećati na zverske zločine čelnika OVK.

Kada su Klint Vilijams i potom Dejvid Švendimen kao čelni ljudi specijalnih istražiteljskih timova koje formirala Evropska komisija potvrdili navode iz izveštaja Dika Martije smelo sam prognozirao da će rukovodstvo OVK završtii na optuženičkoj klupi. Kada je Dejvid Švendimen izabran za prvog tužioca specijalizovanog  tužilačkog  odeljena, pa kada je holandski parlament ratifikovao međunarodni ugovor o sedištu sepcijalizovnaog suda za zločine OVK u Hagu opet sam javno izjavio da Tači, Veselji i Haradinaj ne mogu izbeći javno obelodanjivanje optužnica. Isto sam rekao i kada su dobili zgradu Europola za sedište suda tj. Specijalnog veća, pa potom i 20 milion evra za rad od Evropske komisije, kada su birane sudije Specijalnog veća za ratne zločine OVK, kada je usvajan Statut i Pravilnik o postupku i dokazivanju tog veća od strane sudija.

Te moje izjave u većem delu stručne javnosti dočekivane su sa sumnjom i ponedak sa podsmehom, naročito kada je naprasno penzionisan Dejvid Švediman početkom 2018. godine ili kada je Ustavni sud Kosova vratio na doradu devet odredbi pomenutog Pravilnika. Izgledalo je da je došao kraj ovom suda kada su se u kosovskom Parlamentu pojavile inicijative za ukidnja ovog Specijalnog veća. Uporno sam  ponavljao da je formiranje ovog suda tj. Veća veliki korak u napred u utvrđivanju pravde u regionu i za opstanak preostalih Srba na Kosmetu.  Bio sam uveren u to,  jer sam znao da je Švedinmen sa svojim timom ispitao 600 svedoka u istragama vođenim na teritorij devet država. Bio  sam ubeđen i zbog proročansta  i kletvi dr Vladana Batića  da će se suditi svim čelnicima OVK i da će biti hapšenja zbog zločina nad Srbima i nad nealbanskim stanovništovom na Kosmetu.

Ubeđen sam da će biti i osuđujućih presuda iako je proteklo dugih 20 godina i da je to je itekako otežavajući faktor u dokaznim postupcima. Siguran sam da će i dalje biti političkih uticija na ovaj Sud i pokušaja da se on neutrališe. Ovaj tekst sam morao da napišem i da priznam da je dr Vladin Batić bio u pravu kada mi je 2003. godine naredio da kažem, da Zmiji i ostalima ne gine optuženička klupa. Iz primera kako se dr Vladan Batić uporno i fanatično borio za pravdu u slučaju žrtva OVK može se samo izvući zaključak da su čuda moguća, da se nikad ne treba predavati i treba verovati u njih.

 

Haradinaj izdao Tačija - alo.rsI Haradinaj opet uskoro u Hagu

Optužnica protiv Haradinaja će takodje, uskoro biti obelodanjena i Haradinaj  će uskoro morati da stane pred sudije Specijalnog veća i izjasniti se o optužbama koje mu se stavljaju na teret. Dokaza  protiv Haradinaja ima mnogo, medjutim, problem što on već pravosnažno oslobdjen pred Haškim tribunalom i to za veliki broj počinjneih zločina. Pravno pravilo  „ne bis in idem“ koje  vredi  još od rimskog prava , znači da se ne može ponovo goniti lice za isto krivično delo za koje  pravosnažno oslobodjeno ili pravosnažno osudjeno!  Tako će Haradinaju suditi samo za dela koja nisu bila obuhvaćena optužnicom Haškog tužilaštva!  Zahvaljući  uglavnom aktivnostima srpskog Tužilaštva za ratne zločine i istražiteljskih ekipa formiranih  po naredbi Evropske komsije na čelu sa Klintom Vilijamsom i Dejvidom Švendimenom  prikupljen su brojni dokazi  o Haradinajevim zločinima, koji nisu bili obuhvaćeni  haškom optužnicom  protiv njega.

 

Srpski agenti u redovima OVK

Kako su ratni dnevnici, depeše i naredbe iz štabova operativnih zona OVK dospeli u ruke srpskih istražnih i drugih organa?

Veliku ulogu u  njihovom pribavljanju imali su tajni agenti i špijuni  serpske državne bezbednosti! Miloševićev režim nije  bio zasnovan na demokratskim  principima,  ali je imao vrlo jaku tajnu policiju i ostale službe državne bezbednosti. Srpski tajni agenti bili su prisutni u sva četiri  štaba operativnih zona OVK. Oni su uredno dostavljali informacije. Uglavnom su to bili Albanci! Neki od njih su najsurovije likvidirani zbog sumnje da su srpski  špijuni. Neki od dnevnika OVK zasplenile su srpske  regularne vojne i policijske snage!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.