Гаврило Принцип други Обилић

Пише: Илија Птровић

Резултати Другог балканског рата (који је средином 1913. године Бугарска водила против Србије и очас га изгубила) нису били по вољи Бечу и његовој дипломатији. Још док се садржина мировног уговора у Букурешту могла само наслућивати, бечки ћесар Фрањо Јосиф (1830-1916) умиривао је Бугарску тврдњом да њена будућност не може бити препуштена искључиво “ратној срећи”, односно војничком поразу, а Немачку је уверавао да Аустроугарској прети велика опасност од увећане Србије.

У таквим околностима, да се Румунија и Грчка не би чвршће везале уз Србију, Берлину није одговарало да подржи агресивне бечке кругове. Србија је тако добила још једну годину каквог-таквог мира, а национално одушевљење Срба у Аустроугарској кренуло је ка врхунцу.

“Полет Србије, показан снажно у балканском рату, дао је довољно доказа о њеној виталној снази, развијаној дотле под врло тешким условима. Разумљиво је стога што су се сад у ојачану Србију почеле упирати очи њихових сународника из ропства са још више поверења него пре и што јој се почела с много страна додељивати улога Пијемонта. И Србија сама осетила се, после ових успеха, више свесна своје снаге и свог позива. У њену вредност као вође за дело народног уједињења веровали су дотле само појединци; од тада, у њу је почео веровати скоро сав народ”.

Док се национално расположење српског народа распламсавало на свим странама, на Видовдан 1914. године, група ђака и радника из организације “Млада Босна” извела је у Сарајеву атентат на надвојводу Фрању Фердинанда (1863-1914), наследника хабзбуршког престола.

Према сведочењу Леа Пфефера (1877-1952), највероватније Хрвата јеврејског порекла, можда рођеног у Славонији, судије који је водио истрагу против атентатора (објављеном у књизи Истрага у Сарајевском атентату, Загреб 1938), “то су били сами млади, неискусни, и несталожени младићи, који још нису схваћали озбиљност судске истраге, па су нехотице признавали и одавали и оно што није било потребно. Управо је чудо, да се од ових још неозбиљних и недораслих младића није већ унапред дознало за припремање атентата.

Сваки од њих правио се јунаком, али ниједан није имао храбрости извести атентат, што је и посве наравно (природно – ИП). Они су додуше почели били озбиљно схваћати нацијоналне идеје, захваћени покретом који се ширио међу омладином по целом Словенском југу, али још нису били одгојени у терористичком духу. Како су ти млади људи већином и данас живи, те као озбиљни јавни радници заузимају угледне положаје, то морам своје наводе мало опширније документовати. Они су у сваком случају поступали пред судом неустрашиво, поштено преузимајући на себе одговорност, да не би страдали недужни” (Л. Пфефер, Наведени рад, 74)

Један од атентатора, Васо Чубриловић (1897-1990), потоњи универзитетски професор, историчар, министар, академик, признао је тада да је одлучан био да убије Фердинанда, зато што је читао у новинама “да је он неправедан према Словенима”. На питање због чега је у критичном тренутку одустао, Чубриловић вели: “Ја сам мислио, да ће атентат извести онај који стоји испред мене, јер га ја уопште нисам мислио извести. Па иако сам имао за појасом одшрафљену бомбу, а у левом џепу револвер који је већ био отворен, то се ипак – кад се довезао Надвојвода – нисам машио ни за бомбу ни за револвер, јер – кад сам видео Надвојводу – било ми је жао да га убијем” (Исто, 78-79).

Чубриловић је, видимо, одустао, али није Гаврило Принцип (25. јул 1894 –28. април 1918), младић који је, по истражитељевом опису био “малог раста, слабуњав, одужег жуто-бледа лица, па је тешко било и замислити како се он, тако ситан, тих и скроман, могао одлучити на овакав атентат. А тек његове очи! Те светлоплаве, сјајне очи нису нипошто биле дивље, злочиначке очи, већ очи живе и продирне, иначе мирне, а из њих је провиривала прирођена интелигенција, као и нека сређеност и крајња енергија”.

При првом сусрету видећи пред собом злостављану и сатрвену особу, и физички и психички, која је речи изговарала “нападно тешко”, истражитељ је питао Гаврила да ли се осећа способним за разговор. “Он је – с почетка слабим, а онда све сигурнијим и јачим гласом – одговарао јасно на постављена питања”.

Од Гаврила се, тако, могло сазнати да му се отац зове Петар, да је родом из Обљаја, код Грахова, да има деветнаест година, да је православне вере, да је неожењен, те да је месец дана раније у Београду свршио осми разред гимназије. (Ово баш и није било истина, пошто је Принцип, по одобрењу директора Прве мушке гимназије у Београду, 21. јуна 1913. положио пети разред а 21. августа исте године и шести. Он се спремао да ванредно полаже и преостала два разреда више гимназије, као и велику матуру, односно испит зрелости, али су га у тој накани спречиле неприлике везане за атентат. А како то каже Милан Ћурчин – 1880-1960 –, песник, књижевни историчар и преводилац, издавач Нове Европе која је објавила Пфеферову Истрагу, “разлог што је говорио својим друговима и истражитељу, да је свршио гимназију, у томе је, што је тим хтео да оправда долазак у Сарајево пре свршетка школске године”).

Поред тога, Принцип је изјавио да је “још пре две године наканио био, из нацијоналистичких осећаја, починити атентат на коју истакнуту личност, која репрезентира власт у Аустрији; а пре месец дана дошао је из Београда у Сарајево, пошто је у Београду добио од једног комите, којему имена не зна, browing, пиштољ, у сврху да изведе атентат на престолонаследника Фердинанда, – јер је у њему инкарнирана највећа власт, ‘од које власти ми Југословени осећамо страшан притисак‘… Нико га на тај чин није наговарао, а ни с ким није био у споразуму, нити је коме рекао да ће починити атентат… Људи међу којима се је кретао држали су га, каже, слабићем и човеком који је – услед силне литературе – упропаштен. ‘То сам ја, у ствари, симулирао, као да сам слаб човек, иако такав нисам био‘.

У ово последње сасвим се уклапа сведочење Васе Чубриловића да је, још као петнаестогодишњак, први пут видео Гаврила, али да се са њим никада није упознао.

“Већ сам онда чуо за Принципа, да је он велика ‘стува‘; а то значи да се никада не зна где је, те да избије сада овде сада онде. Осим тога чуо сам, да је Принцип ‘Србохрват‘, дочим сам ја онда био радикал, а тек пред годину дана постао сам и ја ‘Србохрват‘, што значи, да Срби и Хрвати има у свему да раде сложно” (Исто, 79)

Према Пфеферовим записима, Гаврилу је “вазда пред очима лебдело политичко уједињење Југословена… а тога ради је Југословене требало пре свега ослободити од Шваба и Аустрије, будући да су све несреће, које су се догађале, потицале од Аустрије… ‘Била је морална дужност Србије, као слободног дела Југословена, да ослободи остале Југословене од Аустрије‘ (Исто, 29-30, 60-61).

По прилици, порасту таквог националистичког духа допринеле су нарочито српске победе у балканским ратовима, о чему је Принцип рекао и следеће:

“Ми смо себи поставили циљем, да се сви Југословени сматрају као један народ. Примером нам је служила Немачка и Италија, па се у даном моменту имало уједињење и код нас провести. Таковим моментом могао се сматрати случај каквог европског рата, кад би требало да Југословени и Срби буду толико јаки да се од Аустрије оцепе. То су моје мисли и мисли омладине, – а има ђубрета које и другачије мисли! – Ми нисмо никада очекивали од Аустрије, да би она ујединила Југословене, већ смо очекивали да се она распадне као куга, те да је између нас Југословена нестане. Моје је било мишљење, да би сваки који има душу и осећаја за народ који пати требало да протестује и чини шта било, јер је освета слатка и крвава” (Исто, 60-61).

Слично је у истрази говорио и Трифко Грабеж (1895-1916), један од атентатора:

“Боравак у Београду и Балкански рат васпитао је у мени борбени дух, који је био спреман у даном моменту дати живот за добро Босне и Југословена уопште. Утолико сам се лако одлучио на атентат. Особа Престолонаследникова није ту играла никакве улоге, већ само народни осећај” (Исто, 70)

Ни по чему од тога није одступало ни признање Данила Илића (1890-1915), једног од организатора замишљеног атентата, али и онога који је открио имена свих завереника:

“Имао сам исте политичке идеје као и мој пријатељ Гавро Принцип: и мој је идеал био уједињење читавог словенског народа под једном круном; а могла би бити и република. Нисмо били задовољни са постојећим стањем, и зато ми је циљ у животу да – непрезајући ни од какових средстава – оживотворимо нашу идеју. Сматрао сам владајуће кругове у Аустроугарској монархији противницима те идеје, па сам таковим сматрао и престолонаследника Фердинанда… Био сам за атентат и зато што сам био незадовољан држањем Бечке Владе наспрам Југословена, а осуђивао сам и босански режим” (Исто, 97)

Из управо наведених речи, али и из признања других особа више или мање умешаних у атентат, Пфеферу је само преостало да закључи да “младобосанци” нису били “великосрби”, да су се они, оријентисани пансловенски, изјашњавали као “Србохрвати” и Југословени, да је “Гаврило Принцип, који је одапео хитац, учинио то задојен идеалима нацијонализма, у знак протеста против угњетавања Јужних Словена”, те да је “према тому, атентат имао неспорно политичку позадину…. Принцип је био пророк и апостол, који се жртвовао за своју идеју; али Сарајевски Атентат није био само дело појединца или неколицине, – он означује почетак покрета целе нације, која раскида и задњу карику на ланцу да би се ослободила и постала независном… Ретко се догађа, признајем, да сам судац-истражитељ говори јавно о резултатима једне истраге; али се се овде ради о делу које је имало тако недогледне последице, да ће ова књига на питање одговорности, или такозване Кривице за Рат… бити такођер од важности”. Поред тога, он је могао констатовати да, “иако ме је Светски Рат затекао још при вођењу истраге, био сам уверен, и онда као и данас, да Сарајевски Атентат није изазвао рат, већ да је он тек био зубља која је потпалила сложену ломачу укрштених интереса” (Исто, 5, 6. и 153).

Сви за које се “открило” да су били умешани у атентат, ухваћени и осуђени на смртне или дугорочне затворске казне. Како је Гаврило имао мање од двадесет једне године, у складу са законом сматран је малолетним, те није могао бити осуђен на смрт – добио је двадесет година “тамнице куће необичне”. Другог децембра 1914. године спроведен је у затвор у Терезину, у Чешкој, на педесетак километара северозападно од Прага.

Код Владимира Дедијера, у књизи Сарајево 1914, Београд 1966, на странама 593, 604, 606. и 612-614, читамо:

“Принцип… је био жив све до неколико месеци пред пропаст Хабсбуршке Монархије. Умро је 28. априла 1918. Једна рука била му је ампутирана, а тело ослабило харањем туберкулозе…

Принцип је испричао доктору Мартину Папенхајму, познатом психијатру… да је у јануару 1916. покушао да изврши самоубиство, не помињући зашто… Хтео да се обеси пешкиром…

Др Папенхајм је Принципа последњи пут видео 5. јуна 1916. Његова забелешка сасвим је кратка:

‘Рука се мора, ако допусте, ампутирати. Његово расположење обично, резигнирано‘…

Лекари који су лечили Принципа од априла 1916. до априла 1918. оставили су поузданије информације… Др Левит и др Мозел ампутирали су Принципу руку. Они су Принципа са ‘очинском бригом неговали‘… Др Марш је 1936, на основу документарног материјала из болнице, објавио своја сећања на Принципа:

‘Када сам у лето 1916. почео лечити Принципа на хируршком одељењу гарнизонске болнице у Терезину, он је већ био кандидат смрти, живи леш: његово до костију сасушено тело покривале су многе туберкулозне ране у величини тањира. Сигурно је Принцип још пре свога хапшења носио у себи клицу туберкулозе, али су две године тамновања у казаматима терезинске тврђаве биле довољне да толико распламте то жариште болести да се смрт болесника могла очекивати у најкраће време. Али ваља учинити признање службама у терезинском гарнизону који су носили одговорност за Принципов живот, што су, чим су се појавили први тешки симптоми туберкулозе пренели болесника у гарнизонску болницу, у којој је имао исту негу као и рањени или болесни војници…

За време двогодишњег тамновања нарасла му је дугачка брада, тако да је изгледао за десет година старији. Кад су му скинули браду, преда мном се појавило једно интелигентно, младалачко лице, пуно изражаја. Витко и нежно, Принципово тело имало је типичан туберкулозни хабитус… Груди су му биле прекривене великим туберкулозним гнојним ранама. Зглоб у десном лакту туберкулоза је толико била уништила да се горњи и доњи део руке морао да веже сребрном жицом. Зашто је лекарима било забрањено да му ампутирају доњи део руке, ја себи не могу да објасним.

Принцип је обично сваког другог дана долазио у операциону салу на превијање. Пошто смо морали да превијамо горњи део тела, ја сам за његово превијање морао да утрошим више материјала но за пет рањених војника. Туберкулозни процес рапидно је напредовао. Принципови дани били су избројани‘.

Нема очевидаца последњих дана Принциповог живота. Али сачувана је његова смртовница… У њој се каже да је Принцип умро 28. априла 1918, у 6,30 после подне, у соби 33 затвореног дела терезинске болнице број 13. Као узрок смрти наводи се туберкулоза костију.

Принцип је сахрањен тајно, у ноћи између 28. и 29 априла… Један аустријски војник, по народности Чех, Франтишек Лебл, открио је Принципов гроб. Са четири војника он је добио наређење да сахрани Принципа на месном католичком гробљу, са инструкцијама да не сме да открије где се гроб налази. Кад су војници дошли на гробље, нашли су већ ископану раку насред једне стазе. Пошто су спустили ковчег, затрпали су раку, уклонили све трагове укопавања да би спречили да гроб буде откривен. Али Лебл је исте ноћи начинио скицу гробља и Принциповог гроба. Послао је своме оцу да је сачува у случају да он буде послат на фронт и тамо погине. Франтишек Лебл је преживео рат и по повратку одмах отишао у Терезин и на Принципов гроб ставио чешку заставу.

На дан 9. јуна 1920. извршена је ексхумација Принципових остатака. Међу присутнима био је др Мозел који је ампутирао Принципову руку. Кад је гроб отворен, нађен је скелет с једном руком – доказ да је Франтишек Лебл направио тачну скицу”.

Принципови посмртни остаци пренесени су у Сарајево и тамо сахрањени.