Чудесни иконостас у скопској задужбини цара Душана

Пише: Душан Марић

Две најзнаменитије грађевине у Скопљу, главном граду Македоније, су Душанов мост и Црква светог Спаса и обе се, делимично или у потпуности, сматрају за задужбине српског Цара Душана.

Црква светог Спаса налази се у Старој скопској чаршији, најстаријем делу града, неколико десетина метара од чувене скопске тврђаве, која доминира градом на Вардару. Међу православним црквама и манастирима издваја се по иконостасу немерљиве уметничке вредности и по томе што је већим делом укопана у земљу.

Веровање да је у питању задужбина најпознатијег српског владара понајвише потиче отуд што се у њеном средишњем делу налазила камена плоча са грбом цара Душана.  Да би прикрили њено српско порекло, грчки свештеници, који су у 19. веку били преотели светињу,  плочу су оштетили толико да се не види српско обележје.

Као ни за већину светиња у овом делу Балкана, ни за најпознатију скопску се не зна ни приближна година изградње. Трагови откривени приликом разних фаза ископавања и обнова о вековечности причају далекој.

У току обимних радова на обнови цркве 1932. године, испод зграде за становање пронађен је зид за који су стручњаци утврдили да потиче из 15. века. Током следећих радова, који су извођени 1963. и 1964. године, на њеном јужном зиду откривене су фреске из 16. и 17. века.

Опис није доступан.

Светињу је у 19. веку почела својатати и грчка црква, па су службе одржаване наизменично – једне недеље држали су је српски, друге недеље грчки свештеници.  Међу њима је често долазило до сукоба а сукобљене стране мирили су – Турци. Понекад, после већих сукоба између православне браће, Турци су цркву затварали на по неколико недеља или месеци.

Спор између српске и грчке патријаршије је решен тако што су Срби у Скопљу сазидали нову цркву и поклонили је Грцима, који су заузврат престали са својатањем Цркве светог Спаса. Која је на крају 19. века, па све до 1912. године, кад је овај град ослободила Војска Краљевине Србије, била једина српска црква у Скопљу.

Један од  хроничараљ из 1913. године светињу описује као „неугледну, ниску и без звоника, али иконостас то је право чудо од дрвореза“.  А иконостас, који су 1824. године израдила браћа Петар, Филип и Благоје Филиповић из Мале Реке у дабарском срезу јесте истинско уметничко чудо.

Толико да је његову лепоту и структуру бесмислено и покушати дочарати речима. Кад год сам га посматрао и слушао објашњења кустоса шта који део иконостаса симболизује, а њиме је испричана прича о темељима хришћанства и најважнијим догађајима из историје ове религије, увек ми се наметало исто питање: боже, како је могуће да људска памет ово смисли и изрезбари.

А иконостасом био је импресиониран и краљ Александар Први Карађорђевић па је наручио да се по истом обрасцу уради иконостас у старој Карађорђевој цркви у Тополи, која је посвећена рођењу пресвете Богородице.  Међутим, иконстас у Тополи није ни принети оном у Скопљу. Не зато што копија не може бити боља и лепша од оригинала, већ зато што је иконостас у Душановом граду тако леп, моћан и чудесан да га није могуће прекопирати.

Потписујем: више никад мајка неће родити уметника који ће моћи изрезбарити чудесне фигуре и облике које су, милиметарском прецизношћу, надмашујући игру маште, изрезбарила браћа Филиповић. За коју Срби нису ни чули а заслужила су споменик захвалности у центру Београда. Баш из тог разлога, да подсетим на те чудесне уметнике, на велику српску светињу и на прелепо Скопље, некадашњу престоницу Душановог царства али и престоницу области српског великаша Вука Бранковића, утемељивача величанствене лозе светородних Бранковића, одлучио сам да ову причу објавим баш на Велики петак.

Опис није доступан.

Садашњи скромни спољни изглед црква је добила у 19. веку с тим што су 1932. срушени стари а подигнути нови звоник и конак.

После Другог светског рата комунисти су у двориште цркве поставили саркофаг са телом македонског револуционара Гоце Делчева. Тело се налазило у Бугарској али су га бугарски комунисти, на челу са Георги Димитровим, 1946. године, поклонили Јосипу Брозу и југословенским комунистима.

Који су православну светињу практично отели од верника и претворили је у маузолеј, што је остао до данашњих дана. Осим грчких свештеника и југословенских комуниста, задужбину цара Душана отимале су и бугарске комите, чланови револуционарно-терористичке организације ВМРО.

Зато што није хтео да се одрекне припадности српској нацији и откаже послушност Патријаршији у Београду, терористи које је предводио војвода Васил Аџаларац су крајем 1905. године киднаповали и убили свештеника Константина Миновића, познатијег као поп Коча.

Осим величанственог иконостаса, црква има и неколико изузетно вредних икона, од којих је већина насликана 1867. године.

Са платоа између светиње и скопске тврђаве поглед пуца на прелепи српско-македонски град, над којим доминира 66 метара висок крст, подигнут на врху планине Водно.

Моћно подсећање где је последња граница према Албанији коју Македонци, Срби, Грци и Бугари морају да бране, уколико не желе репризу прохујалих векова у којима је у Скопљу била забрањена звоњава православних звона.

Опис није доступан.

У Цркви светог Спаса није дозвољено никакво снимање или фотографисање , о чему брину запослени и видео надзор. Захваљујући добрим људима, који знају да, кад то треба, на неколико минута зажмуре и „због квара“ искључе камере, направио сам свакако најновије фотографије из најпознатије скопске светиње.

Чија историја позива на помирење међу православним народима али и на помирење између хришћанства и ислама. Да није било хришћанства ова светиња не би била саграђена, да није било ислама, оног правог ислама који поштује друге вере, ова светиња не би била сачувана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.