Фудбал је крвна слика друштва

Момчило Минић, преседник ОФК-а Београда

Пише: Мишо Вујовић

Није играо професионално фудбал али је фудбалу као најбитнијој споредној ствари на свету посветио живот. Једноставно речено Момчило Минић је живео и живи за фудбал. Како у младости тако и сада не попушта ни у деветој деценији живота. Данас је најстарији председник једног знаменитог клуба какав је ОФК-а Београд са Карабурме.

Никшићани

Овог фудбалског неимара упућени сврставају раме уз раме са двојицом у фудбалу непревазиђених Никшићана, у младости асова вечитих ривала Звезде и Партизана, репрезентативаца велике Југославије, Војином Лазаревићем и Гајицом Ђуровићем, по завршетку каријере високим функционерима ова два прослављена клуба. И Војин и Гајица пре свега су били добри и омиљени људи.

Најрепрезентативнији представници староникшићког господства, пре него што га је клепто- посткомунистичка власт цивилизацијски уназадила због

дугогодишњег отпора терору суграђанина са периферије.

Тај маргиналац је успео да сав шмек и урбани менталитет града помери на периферију касабе, што Никшић није био ни у време под турском влашћу.

Добра дела

Добри људи једна су врста уточишта, моћна тврђава са јаким зидинама и чврстим темељима, спремна да се одупре снажном и пружи заштиту слабом.

Добри људи живе скромно, тихо пролазе мимо нас, невидљивији али јачи од оних бучних без дела и тежине.

Такав пример је мој витални саговорник, за кога рекох да гази девету деценију живота, елегантно и отмено корача кроз лавиринте овог кошмарног времена препуног замки и изазова.

Харизма

Момчило Момо Минић, није само познати београдски привредник, спортски делатник, најстарији председник једног прослављеног фудбалског клуба на свету – већ ненаметљива и свуда присутна институција.

Безмало четири деценије је у управљачким структурама Романтичара са Карабурме. Водио је у више наврата спортско друштво, а за председника ОФК-а Београда биран је три пута.

Реактивиран је пре две године, са амбицијом да посрнуле Романтичаре врати на стазе старе славе у друштво суперлигаша. Под његовим вођством уз асистенцију младих снага, наследници славног БСК најбољег тима у Краљевини Југославији успели су да из Друге уђу у Прву српску лигу где су се већ наметнули као лидер на табели са великим шансама да се пласирају међу суперлигаше.

У имену Момчило носи момачки елан, младалачку гипкост, оптимизам али и опомињући опрез богатог животног искуства и мудрости. Не

штеди се а у ванредним приликама не одступа. Године и су га очеличиле, смерност просветлила.

Као дечак, сироче, оца је изгубио са непуних седам година живота, из родног Шипачна код Никшића, отиснуо се у бели свет, преко Бјеловара, Винковаца, Старчева, Краљева до Београда где је остварио своје младалачке снове : да чини добра дела и помаже људима.

Пут

Још далеких шесдесетих каријеру фудбалског делатника почео је као функционер у Борцу из Старчева, одласком на службу у Краљево долази на челу локалног ФК Металца да би потом преузео далеко познатију Слогу коју ће успешно водити све до сеобе за Београд, где постаје члан скупштине Партизана у ком је већ играло неколико првотимаца пониклих у краљевачком друголигашу.

За разлику од многих земљака свој пут крчио је без императивних тонова и горштачке нарцисоидности својствене поднебљу из кога је отишао у трбухом за крухом. Увек смирен, са загонетним смешком својственим људима префињених манира, ненаметљиво акцентује на чињенице трудећи се да ни једним гестом не угрози интегритет саговорника и ниво дијалога. Под његовим вођством Пекабета – са познатим слоганом „пријатељ кућног буџета“, је постала трговачки гигант Србије, што га није аболирало код нових револуционарних власти након петооктобарских промена двехиљадите године.

Успех се не прашта

Пекабета је била веома успешна фирма, што је признао и главни стратег економског разбијања Србије професор Љубомир Маџар.

-Нисам пристао на условљавања још мање на улогу фикуса у новој револуционарној поставци те сам прихватио дужност саветника генералног директора Симпа Драгана Томића, те сам у Симпу завршио радни век и отишао у пензију, да би ме након неколико година реактивирали најпре на место председника Скупштине Београдског сајма, где сам провео десетак година, затим сам именован за председника Управног одбора Дома здравља “Милутин Ивковић” на Палилули, где се и данас налазим – смирено рекапитулира живот испуњен фудбалом захваљујући коме је, наглашава, пропутовао светом и стекао трајна и истинска пријатељства.

Фали патриотске свести

–

Фудбал је постао слика друштва у коме доминирају јаки појединци и слабе институције. Имамо толико сјајних појединаца за две репрезентације али никако да формирамо добар тим од тих врхунских играча. Хвали нам мало патриотске свести, саборности или домољубља као код хрватске репрезентације, чију идеолошку матрицу не подржавам али је њен учинак евидентан.

Свестан сам да је новац предуслов сваког спортског успеха. То је реалност. Мој мотив да поново станем на челу клуба био је да искуством подржим неке младе људе, те да допринесем враћању тима тамо где му је место међу суперлигаше.

Има дана и кафана

Мома је радо виђен гост у многим београдским кафанама. Годинама седимо за истин столом, Мома је са малиганима одавно завађен, али кабезом или водом подржава и прати, мене, Мику, тихог, џентламенски толерантног Катуњанина, одраслог на Вождовцу, Тому, префињеног боема, истанчаног слуха за штимунг, музички или песнички, Микија транспарентног и отреситог председника општине, Бату натурализованог пивљанина из бачке равнице, Војкана ватреног партизановца чистог срца, два Зорана, Пеђу, Драганчета, доктора, чика Станка страсвеног ловца, Солета забринутог за судбину Поште…

Ретко одсуствује са дружења четвртком код у ресторану Романтичари под слоганом “ Код Батице у кафани, састају се ветерани, малигана и музике под командом друга Мике …”

Организује седељке, завичајна дружења Горњепољаца, чији је најславнији потомак Новак Ђоковић.

Библиофил

И поред богате личне и професионалне биографије фудбал је домината у животу овог свестраног човека, страственог библиофила увек спремног да коментарише актуелна збивања на књижевној сцени.

Са сетом се присећа звезданих тренутака српског и југословенског фудбала, великих мајстора, мађионичара на терену, игре за око, игре за душу, за публику и на крају за резултат.

Мешетари

-Тешко је повлачити генерацијске паралеле али фудбал какав су играли Рајко Митић који је по мени можда и најкомплетнија личност на овим просторима, Бобек, Милош Милутиновић, Шекуларац, Џајић је непоновљив. Нажалост мото данашњег времена није „више од игре“, већ више новца. Све је профит. Некада је фудбал окупљао успешне и кредибилне људе, данас разни нестручни и неостварени ликови упадају у фудбалске структуре не да би допринели српском фудбалу, већ да би мешетарили – категоричан је Момчило који са забринутошћу гледа на будућност фудбала, окупираног менаџерским комбинацијама и сумњивим трансферима, али и на подељеност навијача и мржњу посејану међу њима.

– Трибине су постале полигон платворма за разне врсте порука и обрачуна. Много тога чему није место уселило се на стадионе. Не само мржња, пиротехника, политичке пароле, шовинизам, увреде, опијати.

Држава, за коју знамо да је јача од сваког појединца и од сваке групе, морала би да реагује енергично и безкомпромисно у спречавању дивљања на стадионима. Некада се власт плашила да ће на улице изаћи радници раковичког или неког другог индустријског басена. Данас се стреца од навијача. Наравно да сва та деца нису хулигани, али се манипулише њиховим емоцијама, патриотизмом и они постају оружје у нечијим рукама.

Синдром мешетарења је захватио кошарку и остале спортове. Раније се играо фудбал на шљаци са које су поникли сви великани Митић, Бобек, Милутиновић и остали. Изгарали се на терену. Мушки! Нико од њих се није превијао када уклиза и одере део тела. Те генерације су, уз челичну грађу, носиле у себи још тврђи карактер. Данас су спортисти кондиционо спремни али свилени, размажени преокупирани комерцијалним аспектима спорта. Родитељи их у томе подстрекују како би амортизовали сопствену неоствареност и решили неке егзистенционалне проблеме.

Не мали број даровитих дечака спрже амбиције најближе околине. Колико је само примера блиставог почетка и брзог и тужног краја каријере”, сетно ће Момчило уверен да ће његов омиљени клуб поново заблистати умивен старом славом!