Дан кад је отишао Гаврило Принцип
На данашњи дан, 28. априла 1918. године преминуо је Гаврило Принцип од туберкулозе, узроковане лошим затворским условима који су му претходно проузроковали губитак десне руке.
У Архиву Србије у Београду је 15. децембра 2014. Била отворена изложба ”Рат почиње: 1914 из Архива Србије”. На жалост, медији, који су редовно пратили низ манифестација поводом стогодишњице Првог светског рата, овој поставци нису посветили дужну пажњу.
Могуће је да архивски документи нису толико привлачни за публику као оружје и остали војнички артефакти. Но, треба рећи да је ово први пут да се широкој јавности стављају на увид оригинални документи у којима је забележен пут ка рату, прва година до тада највећег светског крвопролића те победе али и страдања Србије у истом периоду.
Наведимо само преписку пред маневре у Босни и Хецеговини, прве извештаје о Сарајевском атентату, документе са процеса и осуду атентаторима, аустроугарски ултиматум, српски одговор, телеграм о објави рата, спискове 1322 каплара, потресна сведочанства о злочинима непријатеља, оригиналне дневнике учесника у трагичним догађајима и славним биткама на Церу и Колубари, писана руком најпознатијих личности српске историје прве половине 20. века. Посебну пажњу скрећу два, до сада широј публици непозната експоната.
Први је анонимна дојава из Земуна о предстојећем атентату, датирана 17. јуна 1914. године. Но, непозната рука је из текста уклонила најважније детаље – имена атентатора. Аутентичност овог документа свакако захтева дубљу анализу и истраживања, поготово што је био упућен Средишњем уреду за контраобавештајну службу у Загребу у коме је радио контраверзни Бењамин-Бено Клобучарић. Познато је да је аустријска штампа непосредно након атентата писала о тајанственој пријави која никога није посебно узбудила и стављена је ад акта. Тада је хрватски бан Скерлец демантовао постојање таквог документа. Но, Клобучарић је још 1915. године први пут потврдио да је пред атентат добио дојаву о његовој припреми. Што је још занимљивије, он је током окупације Србије био на служби у Обавештајном одељењу Генералног гувермана у Београду тако да је имао приступ и оригиналу пријаве која је чувана у архиви земунске полиције.
Но, највише емоција буди поглед на књижицу из власништва Гаврила Принципа под насловом ”Када се земљаци сретну и друге приче”. Аутор ове збирке новела била је немачка књижевница Јозефа Мозе, позната и под псеудонимимима Јаси Торунд и Ева Стурм. Јозефа Мозе рођена је 1860. године у малом градићу Прец североисточно од луке Кил у Шлезвиг-Холштајну. И само име родног места има занимлјиво порекло; наиме, Прец је настао трансформацијом речи Преец, Порецие, Порец, односно, корен лежи у словенској речи Поречје или Пореч. Јозефа је списатељски таленат наследила од мајке. Но, васпитавана у строгом католичком окружењу, са образовањем стеченим у женској школи – самостану Св. Урсулине у Вроцлаву, Јозефа је литерарне радове објављивала углавном под псеудонимима. Новеле ”Када се земљаци сретну” су штампане у Лајпцигу 1913. године и један од првих примерака је на волшебан начин доспео у руке младог Гаврила Принципа.
Књигу ”Када се земљаци сретну” међу првима спомиње Владимир Дедијер у свом капиталном делу ”Сарајево 1914”. Но, вероватно недовољно упознат са аутор(к)ом, он га приписује мушкарцу – Јасију Торундеу.
Познато је, наиме, да је Гаврило Принцип страсно читао књиге најразличитијих жанрова – од Чернишевског и Кропоткина до Александра Диме, Валтера Скота и Конана Дојла. Једном је и сам рекао:”Књиге за мене значе живот”. Тако је, изгледа, често листао и новеле Јозефе Мозе; на првој страници се потписао пуним именом и презименом, док је на последњој записао афоризме Артура Шопенхауера и Франсоа де Ларошфукоа, али и старе арапске пословице: ”Шта твој непријатељ не треба да зна, то немој рећи свом пријатељу”; ”Ако тајну прећутим, онда је она мој роб. Ако је кажем ја сам њен роб”; ”На дрвету ћутања виси његов плод, мир”; ”Ништа не рећи, ништа не веровати”. Ове мисли указују на Принципову интровертност, али и на жељу за чувањем тајни, вероватно насталу на основу краткотрајног животног искуства стеченог у једној полицијској држави. Познато је да су Принцип и Грабеж, разочарани Чабриновићевом ”брбљивошћу”, 28. маја 1914, у Лозници, пред прелазак границе, Недељку одузели оружје и упутили га да сам, на другом месту пређе у Босну. Према Богичевићевим ”Стенографским забелешкама главне расправе против Гаврила Принципа и другова”, Чабриновић је, дајући исказ о овом инциденту пред властима у Сарајеву, управо поменуо први Принципов цитат – стару арапску пословицу: ”Шта твој непријатељ не треба да зна, то немој рећи свом пријатељу.”
Испод ових кратких цитата, Принцип је скицирао профил девојке, можда тајне љубави коју је упознао 1911. године и о којој је, као затвореник број 995 ћелије 33 Мале тврђаве у Терезину причао др. Мартину Папенхајму. Коначно, на задњој страни књиге, намењеној ”Рекламном универзуму”, Гаврило је оштрим потезима нацртао профил непознатог мушкарца.
Дечак који је читао новеле једне даме васпитане у строгом духу католичке девојачке школе, дечак који је записивао афоризме и пословице и скицирао лик своје тајне љубави, у свом идеализму и националном заносу неколико месеци касније пуцаће из пиштоља, несвестан да тиме даје тако жељно очекивано оправдање ”ратној фабрици” са Балплаца за почетак највеће трагедије у дотадашњој историји.
Фејсбук група Нисте знали