Европске карте српска тапија за Космет

Mirčeta VemićНАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИ РАД: МИРЧЕТА ВЕМИЋ И СУЗАНА ЛОВИЋSuzana Lović Obradović

Аутори су истраживачи Географског института „Јован Цвијић“, САНУ 

 

Циљ овог рада је утврђивање граница и територијалне припадности Старе Србије с њеним примарним језгром Косовом и Метохијом у историјском, етничком, културном, геополитичком и државном погледу из времена турског продора на Балкан, као и њиховог повлачења. То је постигнуто анализом и компарацијом историјских и историографских карата водећих европских картографа од 16. до 20. века, који су имали високе званичне државне титуле, као, на пример, „козмограф републике”, „царски (или) краљевски географ”, или су били војни архитекти, високи официри, кнезови, конзули, професори, научници и сл., што претпоставља висок степен њиховог знања и озбиљности у ауторизацији карата. Анализирано је 40 историјских и историографских карата холандских, венецијанских, француских, аустријских, немачких, британских и српских картографа које су сакупљене, систематизоване и 2007. објављене у књизи под насловом Атлас Старе Србије – Европске карте Косова и Метохије (An Atlas of Old Serbia – European maps of Кosovo and Metohija) аутора М. Вемића и М. Стругара.

На свим анализираним картама недвосмислено и неспорно је приказано да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка. Наведене две географске области приказане су на картама једино у природним историјским и етничким границама државних творевина српскога народа, чак и у дугом периоду од пада средњовековне српске државе под турску власт, 1459. године. Главна раздеобна међа, односно етнографска граница између лимитрофних српских и арбанашких насеља, све до средине 19. века, била на рекама Валбона (Црница), Дрим и Црни Дрим (северна Албанија) које су сматране истовремено и као географска граница Албаније и (Старе) Србије, али и као језичка-говорна линија која је делила Арбанасе северне Албаније од метохијских Срба.

Модерна карта Босне, Србије, Грчке и Словеније

Стара Србија, са својим примарним језгром Косовом и Метохијом[1], је историјско-географски, културолошки и политички појам који означава територију државе Србије пре турског продора на Балкан и њеног пада под турску власт (1459). Везује се за време владавине српског цара Стефана Душана (1331–1355), када је Србија била у највећем успону и представљала најјачу регионалну балканску државу, као и за период непосредно пре цара Душана, за Краљевину Србију под краљем Милутином (1282–1321) и Стефаном Дечанским (1321–1331). После делимичног ослобађања Србије од Турака и стицања аутономије, 30-их година 19. века, појам Стара Србија (Old Servia, Vieille Serbie, Altserbien) био је све више у употреби, и њиме су означаване оне области Србије које су остале под непосредном османском влашћу, ван граница нове српске државе. Како наводи Владимир Стојанчевић, те неослобођене области у 19. веку, или „Стара Србија узимала се као земља етничког језгра и центра српске средњовековне државе немањићког периода”, и састојала се од „предела: Стара Рашка, Косово[2], Метохија[3], слив Биничке Мораве и северно Повардарје са Скопљем” [Стојанчевић 1997]. Појам Стара Србија, који је већ био устаљен у домаћој географској, историографској, путописној, војној, политичкој и другој литератури, у првој половини и средином 19. века, увели су у своје радове и спољни аутори[4], посебно путописци, извештачи, мисионари, дипломате и научници, који су веома објективно представили и живописно дочарали етничке, верске, социјалне и политичке прилике у овим крајевима, још под турском влашћу.

Део карте тока река Дрима и Бојане у Далмацији

Косово и Метохија имају неизмеран значај у српској историји и традицији. Косовски бој с Турцима 1389. године пресудно је утицао на формирање националне етике и тиме ударио печат на духовно и етичко биће и историјско памћење српског народа. После Косовског боја у народној традицији код Срба уведено је још једно рачунање времена: „пре Косова” и „после Косова” и спеван је велики циклус епских народних песама, назван „косовски циклус”. Косово и Метохија су најдрагоценији део територије Србије, не само због Косовског боја, већ као колевка српске државности и центар верског и културног живота. Приштина, Призрен и Вучитрн били су престонице краља Милутина, царева Душана и Уроша, као и великог властелина Вука Бранковића, а у Призрену је крунисан за цара и зетски краљ Бодин.

Око Пећке Патријаршије као седишта Српског Патријарха, у овој покрајини подигнуто је близу 1.500 хришћанских, православних храмова, међу којима су својом духовним значајем, старином, и архитектуром шире познати манастири: Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Бањска, Св. Ахранђели и други. Велики број цркава и манастира срушен је у време турске владавине, али их и данас у најновије време, системски, масовно, и даље руше арбанашки сепаратисти, и поред присуства мировних снага Уједињених нација. Арбанаси, ипак нимало стихијни у својој плаховитости, већ напротив, сасвим систематични, то чине у настојању да у потпуности затру белеге постојања српског народа на његовој светој земљи.

Стара краљевина Србија, у чијем је средишту било Косово и Метохија приказана је кроз историју на свим значајнијим европским картама, чак и у време турског присуства на Балкану. Западни и средњеевропски географи и картографи (холандски, венецијански, француски, аустријски, немачки, британски) као и домаћи аутори, на својим картама исписивали су име Србије (Servia, Zevia, Servien, Serbie, Serbien), чиме су уз друге картографске садржаје: реке, планине, насеља, границе, грбове и слично обележавали постојање средњовековне српске државе, и на тај начин све време до данас сачувале памћење на територије које су јој припадале, чиме су ове карте постале својеврсне српске тапије Косова и Метохије.

Расе Балканског полуострва

МАТЕРИЈАЛИ

У раду је анализирано 40 старих (историјских) и историографских карата, које су М. Вемић и М. Стругар пронашли, тематски обрадили, систематизовали, објединили и објавили 2007. године у виду атласа под насловом Атлас Старе Србије – Европске карте Косова и Метохије (An Atlas of Old Serbia – European Maps of Кosovo and Metohija). Те карте израдили су водећи европски картографи, с високим званичним државним титулама, као, на пример, „козмограф републике”, „краљевски географ”, „царски географ”, затим војни архитекти, генералштабни официри, кнезови, конзули, професори, научници и сл., што претпоставља висок степен њиховог знања и озбиљности у ауторизацији карата. У истом реду постоји и известан број карата које су радили и домаћи географи и картографи у земљи или у европским радионицама, као, на пример, Јован Цвијић, Спиридон Гопчевић и др. Наведене премисе потврђују веома високу научну, историјску и друштвену вредност изабраних карата. С њих се сасвим јасно могу сагледати међусобни територијални етнички, демографски, верски и културни односи Срба и Арбанаса и утврдити њихова међусобна граница у историјском, етничком, културном, геополитичком и државном погледу у време турског продора на Балкан, а затим и њиховог повлачења.

Карте у атласу постављене су хронолошким редом. Углавном су ситнијих размера, што подразумева да је на њима приказан и шири просторни захват од територије Србије, са српским, словенским и другим суседним земљама на Балкану и у Панонској низији. Поред њихове опште намене откривања и приказивања различитих географских садржаја урамљеног простора, на многим картама су представљени и старији временски слојеви, што у целини појачава садржај и истиче њихов историјски слој значења, из чега се укупно могу видети реалне намере, интереси, претензије и циљеви због којих су карте настале. Сврха и начин њихове израде често су наведени у наслову карата или у посебно украшеним картушима, у разним титлама, грбовима и натписима, или из података о издавачу, штампару и времену издања карте. Извесне карте су биле посвећене појединцима, на пример, „истинском племићу по пореклу, образовању и бистрини духа”, док је већина рађена у опште сврхе, на пример: (намењено) „војнику, математичару и пријатељу козмографског удружења”, за детаљни војни географски опис или сасвим конкретно: „у сврхе садашњег рата”.

Расе Балканског полуострва

Атлас је састављен од карата из седам европских земаља: Холандије (3), Венеције (2), Француске (2), Аустрије (8), Немачке (9), Велике Британије (3) и Србије (13), и то њихових главних картографских, државних и издавачких центара. Све карте, иако публиковане на различитим местима, садржајно су веома сличне и уједначене, јер су биле ослоњене једне на друге као картографске изворе, што се поред приметне међусобне сличности види из података записаних на већини од њих. Овај шире усаглашени картографски просторни континуитет, развијао се кроз време од 16. до 20. века релативно уједначено. Прикупљањем и сабирањем нових података и географских сазнања о балканским земљама и њиховим уношењем на карте, уз исправљање старих грешака, постигнут је значајан напредак у подизању њихове географске верности. Исто тако увођењем математичких картографских пројекција повећана је и њихова геометријска тачност, чиме је значајно унапређен општи квалитет карата. Те карте, систематизоване према изворима настанка, с навођењем хронолошког редног боја у атласу су:

Холандске карте

Абрахам Ортелиј: Карта Паноније и старог Илирика, [1:2.000.000]. Анверпен, 1590.Pannoniae, et Illyrici veteris Tabvla / Ex conatibus geographicis Abrahami Ortelij Antverpiani, [1:2.000.000]. Antverpiani, 1590. (1).

Герард Меркатор – Виљем Блау: Влашка, Србија, Бугарска, Византија, [1:2.150.000]. Амстердам, [1648].Walachia, Servia, Bvlgaria, Romania / Per Gerardum Mercatorem. Guiljelmus Blaeu excudebat, [1:2.150.000]. [Amstelaedami], [1648]. (3).

Јохан Блау: Данашњи Илирик, [1:915.000]. Амстердам, [1662–1665].Illyricvm Hodiernvm, Quod Scriptores communiter Sclavoniam, Itali Schiavoniam nuncupare solent, in Dalmatiam, Croatiam, Bosnam, et Slavoniam distinguitur. Sed cum ejus majorem partem Turcæ optineant in Præfecturas eorum more Sanzacatus dictas divisum est, reliquum autem Veneti, Vngari, et Ragusini tenent. Sanzacatus sunt Bosna, Residentia Baßæ; Poxega; Cernik; Bihak; Lika et Carbava; Clissa; Herzegowina. / Ioannes Blaeu, [1:915.000]. [Amstelaedami], [1662–1665]. (4).

Венецијанске карте

Мариа Винченцо Коронели: Ток река Дрима и Бојане у Далмацији, [1:315.000]. Венеција, 1688. – Corso delli Fiumi Drino, e Boiana nella Dalmatia / descrito Dal Padre M[a]r[ia] Coronelli Cosmografo della Seren[issima] Republica di venezia, [1:315.000]. 1688. (5).

Ђакомо Кантели из Вињоле: Краљевство Србије, другачије названо и Рашка…, [1:470.000]. Рим, 1689. – Il Regno della Servia detta altrimenti Rascia [1:470.000], descritto Su ľ Esemplare delle Carte piu esatte e, con la diretione delle pui recenti notizie da Giacomo Cantelli da Vignola. Suddito; e Geografo del Sereniss: Sig: Duca di Modena e dato in Luce da Gio; Giacomo de Rossi dale. Sue Stampe in Roma alla Pace con priu. Del. Som. Pont. L’ Anno 1689. (6).

Карта личних имена у 15. и почетком 16. века

Француске карте

Никола Сансон: Ток Дунава од његовог извора до ушћа [1:1.950.000]. Париз, 1693. – Le cours du Danube Depuis sa Source Iusq’ a ses Embouchures. Dreseé sur les Memoires les plus Nouveaux du P. Coroneli et autres, Par le Sr. Sanson Geographe du Roy, [1:1.950.000]. Paris: chez H. Iaillot, 1693. (7).

[Србија] [1:2.250.000]. Париз, [крај 19. века]. – [Serbie], [1:2.250.000]. Imprimerie générale de C. Lahure Paris. (28).

Аустријске карте

Карл Шиц: Најновија карта Краљевине Босне, Србије, Хрватске и Славоније Заједно с пограничним провинцијама…, [1:1.1000.000]. Беч, 1788. – Neueste Karte der Koenigreiche Bosnien, Servien, Croatien und Slavonien Samt den angrænzenden Provinzen Temeswar, Dalmatien, Herzegowina, Ragusa, Steyermark, Kærnthen, Krain, Friaul, Gradiska, und Istrien, einem grossen Theil von Ungarn, Siebenbürgen, Walachei, Bulgarien, Albanien, Macedonien, und einem Stück des Kirchenstaats und Kreichs Neapel / Nach den besten Originalzeichnungen Charten, und Beschreibungen entworfen von Hern Carl Schütz, [1:1.1000.000]. Wien: Artaria, 1788. (15).

Франц Јохан Јозеф фон Рајли: Краљевина Србија, [1:1.440.000]. [Беч], [1791]. – Das Koenigreich Serwien, Nro. 5./ Franz Johann Joseph von Reilly. In: Schauplatzder fünf Theile der Welt, [1:1.440.000]. [Wien], [I. Albrecht sculpsit], [1791]. (16).

Франц Јохан Јозеф фон Рајли: Северни део Краљевине Албаније с дистриктом Црне Горе, [1:400.000]. [Беч] [1791]. – Der Noerdliche Theil des Koenigreichs Albanien mit dem Distrikte Montenegro, Nro. 21./ Franz Johann Joseph von Reilly, [1:400.000]. [Wien], 1791. (17).

Мајер Херман Јулиус: Европска Турска, 1:3.000.000. Лајпциг – Беч, 1864. – Die Europaeische Türkey / Meyer Herman Julius, 1:3.000.000. In: Meyer’s Hand Atlas, Leipzig – Wien, 1864. (21).

Карл Сакс: Етнографска карта Европске Турске и њених покрајина, на почетку 1877. Беч, 1878. – Ethnographische Karte der Europäischen Türkei und ihrer Dependenzen zu Anfang des Jahres 1877. / von Carl Sax k. u. k. österreichisch-ungarischer Consul in Adrianopel. Wien, 1878. (23).

Политичка подела, националности и религије. Прилог бр. 3. за детаљни опис Санџака Пљевља и Косовског вилајета, 1:750.000. Беч, 1899. – Polit. Eintheilung, Nationalitäten und Religionen 1:750.000. Beilage No. 3. zur Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Kosovo (Mit 8 Beilagen und 10 Tafeln.) Als Manuscript gedruckt. Wien, 1899. (27).

Карл Појкер: Maкедонија, Стара Србија и Арбанија, 1:864.000. Беч, 1912. – Makedonien, Altserbien und Albanien / Barbeitet von Dr. Karl Peucker, 1:864.000. Wien, 1912. (33).

Етничка и језичка карта Средње Европе с Италијом и Балканским полуострвом, 1:3.000.000. Беч, [1917]. – Völker– und Sprachenkarte von Mittel–Europa nebst Italien und der Balkanhalbinsel. Nach den neuesten statistischen Veröffenflichungen bearbeitet./ G. Freytags. 1:3.000.000. Wien: Druck und Verlag der Kartogr. Anstalt G. Freytag & Berndt, Ges. m. b. H. [1917]. (38).

Косовски именослови 15. и 16 века

Немачке карте

Мартин Валдземилер: Модерна карта Босне, Србије, Грчке и Славоније. Стразбург, 1513. – Тabula moderna Bossinae, Serviae, Graeciae et Sclavoniae / Martin Waldeseemüller, Strasbourg 1513. (2).

Јохан Баптист Хоман: Реке Дунава (овде приказаног како тече од града Београда, преко Црног мора до Константинопоља) доњи ток, на коме су приказане Трансилванија, Влашка, Молдавија, Бугарска, Србија, Румунија и Бесарабија са суседним подручјима, [1:2.000.000]. Нирнберг, [1710]. – Danubii Fluminis (hic ab urbe Belgrado, per Mare Nigrum usque Constantinopolim defluentis exhibiti) pars infima, in qua Transylvania, Walachia, Moldavia, Bulgaria, Servia, Romania et Bessarabia cum vicinis Regionibus ostenduntur / à Ioh. Bapt. Homanno, [1:2.000.000]. Norimbergæ, [1710]. (8).

Јохан Матијас Хасе: Карта Мађарске у ширем смислу и стари или методични комплекс краљевина: Мађарске у ужем смислу, Хрватске, Далмације, Босне, Србије, Бугарске, Куманије; кнежевине: Трансилваније; Деспотије: Влашке, Молдавије…, [1:2.500.000]. [Нирнберг], 1744. – Hvngarie ampliori significatu et veteris vel Methodicae complexae Regna: Hvngariae propriae, Croatiae, Dalmatiae, Bosniae, Serviae, Bvlgariae, Cvmaniae, Principatvm: Transsylvaniae, Despotatvs: Walachiae, Moldaviae /exclusis ab eadem alienatis Galitia et Lvdomiriria/ in suas Provincias ac partes divisae et quoad Imperantes ex Avstiacis, Tvrcis et Venetis distinctae… Tabvla exrecentissimis pariter et antiquissimis relationibus et monumentis concinnata ac secundum leges Projectionis Stereographicae legitimae descripta a I. M. Hasio M. PP. Curantibus Homannianis, Heredibus 1:2.500.000, [Norimbergæ], 1744. (9).

Петeр Конрад Монат: Далмација и околни крајеви, Хрватска, Босна, Славонија, Србија, Албанија прецизно описани, [1:1.200.000]. Нирнберг [1750]. – Dalmatia et regiones adjacentes, Croatia, Bosnia, Slavonia, Servia, Albania accurate descriptae, [1:1.200.000]. Norimbergæ Petr Conr[ad] Monath excudit, [1750]. (10).

Јохан Баптист Хоман: Турско царство у Европи, Азији и Африци [1:12.000.000]. Нирнберг, [1750]. – Imperium Turcicum in Europa, Asia et Africa, Regiones Proprias, Tributaries, Clientelares sicut et omnes ejusdem Beglirbegatus seu Præfecturas Generales exhibens. / Sumtibus Io. Baptistæ Homanni, [1:12.000.000]. [Norimbergæ], [1750]. (11).

Август Готлиб Бoем – Хоманови наследници: Најновија карта Дунава с околним краљевинама, као и целе Грчке и архипелага, [1:44.000.000]. Нирнберг, 1766. – Totius Danubii cum Adjacentibus Regnis nec non Totius Græciæ et Archipelagi. Novissima Tabula ex recentissimis supsidüs concinnata et ad Leges Projectionis Stereographicæ legitimæ / reducta ab Augusto Gottlob Boehmio Electoris Saxoniæ Cohortis Architecton…, [1:44.000.000]. Norimbergae… 1766. (12).

Тобија Конрад Лотер: Нова Грчка и Егејско море с архипелагом…, [1:1.650.000]. [Аугсбург], [1770]. – Græcia Nova et Mare Ægeum s. Archipelagus, in qua Mappa Macedonia, Albania, Epirus, Thessalia et Morea, cum circumjacentibus Insulis Corcyra, Cephalonia, Zacynthos, Stalimene, Metelino, Chios, /distinctæ exhibentur, opera et sumtibus Tobiæ Conradi Lotteri, Geographi Augustæ Vindel. [Аугсбург], [1770]. (13).

Хоманови наследници: Географска карта данашње северне Грчке [1:1.300.000]. Нирнберг, 1770. – Mappa Geographica Græciæ Septentrionalis hodiernæ sive Provinciarum Macedoniæ, Thessaliæ et Albaniæ, in qua ultima Provincia Habitationes sitæ Gentis Montenegrianæ in Comitatu Zentanensi expressæ sunt, unacum finitimis Regionibus atque Insulis, ex recentissimis novissimisque Subsidiis secundum normam legitimæ Projectionis in usum belli præsentis delineata, [1:1.300.000]. Norimbergæ Cura Homannianorum Heredum, C.P.S.C.M. 1770. D.A. Hauer sc. Norimb. (14).

Хајнрих Киперт: Генерална карта Европске Турске [1:1.000.000]. Берлин, 1853. – General-karte von der Europäischen Türkei / Nach allen vorhandenen originalkarten und itinerarischen Hülfsmitteln bearbeitet und gezeichnet von Heinrich Kiepert, [1:1.000.000]. Berlin, 1853. (20).

Британске карте

Алфред Стид: Етнографска карта Србије, 1:2.750.000. Лондон, 1909. – Ethnographical Map of Servia / Alfred Stead. 1:2,750,000. In: Servia by the Servians. London: William Heinemann, 1909. (32).

Артур Еванс: Дијаграмска карта словенских територија источно од Јадрана, 1:2.000.000. Лондон, 1916. – Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic / by Sir Arthur Evans. 1:2,000,000. London: Published by Permission of the Royal Geographical Society. From the Geographical Journal, April 1916. (36).

Роберт Вилијамс Ситон-Вотсон: Расе Балканског полуострва. Лондон, 1917. – The Races of the Balkan Peninsula / by R. W. Seton-Watson D.Litt. London: Constable and Company limited, 1917. (37).

Српске карте

Димитрије Давидовић: Земље у којима пребивају Срби. Беч: Новине Српске, 1821. (18).

Никола Васојевић: Земљовид Косова поља, 1:200.000. [Нови Сад] [1847]. – Земльовидь Косовогь Поля (Situations-Plan von Kosowo-Polje, Amselfeld) / Састављен од Кнеза Николе Васојевића (Aufgenommen von Fürst Nicol Wasoevits),1:200.000. [Нови Сад]: Печат Лолер, [1847]. (19).

Милош Ст. Милојевић: Историјско-етнографско географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, 1:2.000.000. Београд: Издао Коста Атанасков –Шуменковић, 1873. (22).

Драгаш Жеглиговић: Етнографска карта Балканског полуострва, [1 :3.000.000]. Београд, 1885. – Carte ethnocraphiqe de la presqu’île des Balcans / Dressée ď après les documents historiqes philologiques par Dragasch Gégligovatz professeur de Géographie et d Ethnographie, P. Tchourtchitch lìbraìre-èditeur, [1 :3.000.000]. Belgrade, 1885. (24).

Владимир Карић: Карта распростирања Срба. У: Србија. Београд: Краљевско-српска државна штампарија, 1887. (25).

Спиро Гопчевић: Етнографска карта Македоније и Старе Србије, 1:750.000. [Београд] 1889.– Ethnographische Karte Alt-Serbien und Makedonien / von Spiridon Gopčević, 1:300.000. In: Makedonien und Alt-Serbien. Wien: Verlag von L.W. Seidel & Sohn, 1889. – Спиридон Гопчевић: Етнографска карта Старе Србије и Македоније, 1:300.000. Београд: Књижевни фонд Илије М. Коларца, 1890. (26, a, b).

Јован Мишковић: Карта Косова поља, 1:150.000. Београд: Фото-литографска радионица Главног Ђенералштаба, [1900]. (29).

Српска великошколска омладина: Етнографска карта српских земаља са јужном границом Старе Србије и границом Србије цара Душана, 1:2.000.000. Београд, 1905. – Carte ethnographique Serbe, avec les limites méridionales de la Vieille Serbe et celles de la Serbie du Tsar Douchan (30).

Јован Цвијић: Политичко-етнографска скица Македоније и Саре Србије, 1:4.000.000. У: Основе за географију и геологију Македоније и старе Србије с проматрањима у јужној Бугарској, Тракији, суседним деловима Мале Азије, Тесалији, Епиру и северној Албанији. Београд: Српска Краљевска Академија, 1906. (31).

Јован Цвијић: Етнографска карта Балканског полуострва, 1:1.000.000. Гота, 1913­. – Ethnographische Karte der Balkanhalbinsel / nach allen vorhandenen Quellen und eigenen Beobachtungen von Prof. Dr. J. Cvijić. Leitung: Prof. Paul Langhans…, 1:1.000.000. Gotha: Justus Perthes, 1913. (34).

Стеван П. Бошковић: Нова карта српских краљевина и суседних области, 1:1.000.000. Београд: Картографска радионица Географског Одељења Гл. Ђ-штаба, 1914. (35).

Јован Цвијић: Етнографска карта Балканског полуострва, 1:3.000.000. Париз, 1918. – Carte ethnographiqe de la Péninsule des Balkans / Jovan Cvijić, 1:3.000.000. Paris: Librairie Armand Colin, 1918. (39).

Љубиша Гвоић: Српска духовна баштина на Косову и Метохији, 1:300.000. Београд: Информативна служба Српске Православне Цркве, 2003. (40).

МЕТОДЕ

Карте у атласу су анализиране с више аспеката у циљу утврђивањa граница и територијалне припадности Старе Србије с њеним примарним језгром Косовом и Метохијом у историјском, етничком, културном, геополитичком и државном погледу из времена турског продора на Балкан, као и њиховог повлачења. У том смислу проведена анализа обухвата:

  • компетентност аутора и издавача (картографских центара, установа),

  • мотиве израде и намену карата као и време и место издања карата,

  • територијални захват карата с географским положајем Косова и Метохије на њима,

  • тематику картирања, било да је реч о општим географским или разним тематским картама: етничким, језичким, верским, конфесионалним, политичким, војним и сл.,

  • класификацију садржаја по елементима, тематским слојевима и унутрашњој хијерархији,

  • размерност карата заједно с уметнутим картама, скицама и сл.,

  • композицију карата с више слојева: природна представа (хидрографија и рељеф), насеља, етничке, језичке, конфесионалне, државне и административне границе, топоними, додатни садржаји (панорамски цртежи, грбови, заставе, картуши) и сл.

Поред вишестране анализе карата извршена је и њихова компарација у просторном и временском погледу, кроз коју је могуће утврдити:

  • сличности и разлике у приступу, мотивима и циљевима израде карата,

  • перспективе сагледавања територијалних целина приказаних на картама из разних углова: континенталног (средњеевропског и јужноевропског), приморског (средоземног, јадранског, егејског, црноморског), из тока великих река (Дунава, Саве, Вардара, Дрима, Бојане), регионалног повезивања држава, државног статуса, провинцијског или локалног положаја, и сл.,

  • понављање садржаја карата за исте територије кроз време са сукцесивним додавањем нових, уз задржавање претходних картографских слојева,

  • коресподентност статистичких нумеричких података са знаковним, графичким, картографским приказом,

  • постојаност природних, етничких, језичких, конфесионалних, државних и административних граница,

  • очување макро, мезо и микро топонима у територијалном захвату карата за истраживани период итд,

  • константност (или спора променљивост) етничких, језичких, верских, културних, политичких, војних и других односа народа и држава за посматрани период.

Све карте у атласу детаљно су анализиране, што је у виду кратког текста стављено уз сваку појединачну карту на посебној атласној страници, заједно с изворним и преведеним насловом. Компарација карата и коначна синтеза утврђених историјско-географских података, чињеница и закључака изнесена је у ширем тексту који се налази на почетку атласа.

Етничка карта дела Старе Србије

РЕЗУЛТАТИ

Проведена анализа и компарација 40 атласних карата територије Србије и њеног балканског и панонског окружења, из периода од 1513. до 1918. године, показала је да већина њих има више историјских слојева: антички, средњевековни, као и слој из времена објављивања карте. У античком слоју, приказане су старогрчке или провинције римског царства, у средњевековном све старе краљевине, кнежевине, деспотије, војводства као и њихове уже области које су постојале у то време на Балкану, а у савременом слоју углавном је приказано актуелно стање присуства Османског царства кроз поделу територија на зависне државе, које су му плаћале данак, као и њихове префектуре (беглербеглуци). На готово свим картама најсадржајнији је средњи – средњевековни, слој.

На свим картама приказана је територија и исписано име старе краљевине Србије (Zevia, Servia, Serviæ Regn., Servien, Das Königreich Serwien, Serbie, Serbien) или Рашке (Rascia, Rassa, Rasia, Rassia, Raxia, Rascien) као и српског царства, било у ширем или ужем територијалном захвату. У истом реду с приказом Србије, приказане су и друге српске, словенске и остале суседне земље, као што су: Босна (Bossina, Bosniа, Bosnien, Bosnie, Bosnа) с Херцеговином Св. Саве (Herzegovina S. Saba, Herzegowina) или Војводством (Дукатом) Св. Саве (Dvc. S. Saba), Зета (Zenta), Црна Гора (Montenegro, Zrna Gora), С(к)лавонија (Sclavonia, Schiavonia, Slavonien), Бугарска (Bulgaria), Влашка (Walachia, Walachei), Мађарска (Hvngaria, Hungaria), Византија (Romania), Грчка (Greacia) и сл. Поред наведених земаља на овим картама, с истим значајем приказане су и територије појединих земаља које су задржале античка имена, као, на пример, Македонија (Macedonia, Macedonien) или Далмација (Dalmatia, Dalmatien). На картама које захватају ужу територију, поред имена Србије исписане и њене поједине области, као на пример: Косово Поље (Campus merulae, Merlinius Campus et Cassovius, Champ Merlin, Champ de merles, Amselfeld) или Косово (Cassova provincia), Метохија (Metoja, la Métochie, Metochia) или Подрима (Podrima, Podrima Provincia), затим Топлица (Topliza), Ситница (Sitimza), итд. Име Албаније не појављује се на свим картама у атласу, а ако се појављује не налази се у истом рангу с осталим земљама, већ више као област у оквиру постојећих земаља, првенствено Грчке или Македоније.

Географски положај и природне границе. Географски положај старе краљевине (царства) Србије, на старијим картама било ширег или ужег географског захвата, омеђен је природним географским границама, првенствено рељефом и хидрографијом, мада постоје и детаљније карте на којима су исцртане границе. Посебно је то изражајно приказано у односу на положај Србије и Албаније. Тако је на Валдземилеровој карти из 1513. године, која представља део оживљене и модернизоване Птоломејеве карте, приказано Балканско полуострво с природно-географском територијалном поделом међу државама (Слика 1).

Два предлога разграничења Краљевине СХС и Албаније на Париској конференцији 1920.

„На карти су планинским венцима централног планинског била, званог Catena mundi или ‘Вериге света’, Србија (Zevia) и Босна (Bossina) одвојене од Славоније (Sclavonia), Далмације (Dalmatia) и Грчке (Grecia). Територија Грчке подељена је на више области: Тесалију (скраћено Thessalo.), Ахају (Achaia), Атину (Ducat Athenie) и Мореју (Morea). Међу грчким регионима, на месту северног Епира, јужно од реке Црног Дрима с извориштем из Охридског језера, стављен је топоним Албанија” [Вемић и Стругар 2007].

Страбон (62. п. н. е.– 23. н. е.) је још давно, на прекретници старе у нову еру, сматрао да је међу државама и народима најбоља природна подела или природна граница. У том смислу логично произилази да је на најранијим картама приказана орографска одвојеност Србије и Албаније, јер је одавно било познато да се на том простору пружају и сучељавају два велика планинска венца: Проклетије (2.694 м) и Шар планина (2.748 м) који су међусобно повезани низом мањих планина: Богићевицом (2.366 м), Ђеравицом (2.656), Јуничком пл. (2.305 м), Паштриком (1.986 м) и Коритником (2.393 м). Та орографска граница континуирано је приказана на картама и то: 1. у античком слоју, између римских провинција Горње Месије (с Дарданијом) и Македоније, северно и јужно у односу на поменути планински ланац, 2. у средњевековном слоју, између Србије (Рашке) и Зете или Грчке и 3. у данашње време, између Србије и Албаније.

Картографи који су своје приказе везивали за сливове река, као на пример, М. В. Коронели, „козмограф републике” Венеције, или Н. Сансон, француски „краљевски географ”, поред орографских исцртавали су границе и на рекама, потврђујући у потпуности наведену Страбонову истину. Тако су на Коронели-јевој карти Ток река Дрима и Бојане у Далмацији (Corso delli Fiumi Drino, e Boiana nella Dalmatia) [1:315.000], (1688) испрекиданим линијама исцртане границе између свих територија које су имале неку врсту самосталне власти у преотоманско време (краљевине, војводства, жупе, градови, републике) с приказом властелинских грбова на њима. На овој „карти се нигде не помиње Албанија, иако су наведена имена неких арбанашких племена” [Вемић и Стругар 2007].која су лоцирана на левој обали реке Дрима. На том делу територије граница је исцртана између делова територије Краљевине Србије и Зете и управо се налази на рекама Валбони (Црници), Дриму и Црном Дриму (Слика 2).

Граница на трима рекама поновљена је и касније на картама Ђ. Кантелија, Н. Сансона, П. К. Моната, Ј. Б. Хомана, Т. К. Лотера, итд., а појављује се као етнографска граница између српских и арбанашких насеља, као и језичка говорна линија, на тематским, етничким и језичким картама с краја 19. и почетка 20. века.

Топоними. Поред природног, орографског склопа и хидрографских линија који на макро плану одређују припадност територија, на анализираним картама приказан је и већи број насеља с топонимима која потврђују и употпуњују припадност неке територије, на средњем плану. На Валдземилеровој карти из 1513. године, на територији Србије, исписан је мали број али значајнијих топонима, од чега на Косову и Метохији три: средњовековни рударски град Ново Брдо (Nouomont), затим Сврчинско језеро, односно Сазлијско и Робовачко блато, где се налазио Сврчин (Suercegno), дворац српске лозе Немањића и трећи, област Ситница (Sitimza), приказана као насеље. Ти српски топоними по правилу се понављају на картама из млађег периода, и постају све бројнији, поготово на крупнијим размерама. Тако на Коронелијевој карти (1688), поред Новог Брда (Novo Monte), приказани су сви данашњи већи градови на Косову и Метохији: Митровица (Mitrouiza), Вучитрн (Wciterna), Приштина (Pristina), Сува Река (Suha Riesca), Пећ (Pechia), Дечани (Deciani), Ђаковица (Iacoua, Iacouizza) и Призрен (Prisrendi, Prisren), као и друга насеља: Гуштерица (Gusteriza), Јањево (Iagneuo), Враголија (Vragolia), Рибаре (Ribare), Крајмировце (Kraimirouc), Гражданик (Grasdanico), итд. На Кантелијевој карти (1689) уз Митровицу појављује се Трепча (Treppcia), уз Суву Реку Хоча (Hocia) а уз Призрен Љубижда (Iubossida), Гражданик (Grasdanico), Горожуп (Gorosupi) итд. Карактеристично је да су сви већи ободни метохијски градови Пећ, Дечани, Ђаковица и Призрен на свим картама приказани у Србији а никада у Албанији, што говори да је европским картографима та чињеница била позната последњих 5 векова.

Етничке, језичке и друге карте. Детаљнија анализа припадности територија и граница Старе Србије, ближе Косова и Метохије, у истраживаном периоду, може се извршити на основу тематских карата у атласу с етничким, конфесионалним и језичким садржајима, као што су карте: К. Сакса (1878), Д. Жеглиговића (1885), В. Карића (1887), С. Гопчевића (1889), Ј. Цвијића (1906, 1913, 1918), А. Стида (1909), А. Еванса (1916), Р. В. Ситон-Вотсона (1917), затим Етничка и језичка карта Средње Европе с Италијом и Балканским полуострвом (1917) коју је објавила картографска кућа Фрајтаг из Беча и сл. (Слика 3).

Ове карте настале су као резултат детаљнијег истраживања и сакупљања података (знања) европских путописаца и истраживача на територији балканских земаља (Х. Пуквила, А. Буеа, Ј. Милера, Ј. Г. фон Хана, А. Гризебаха, Х. Киперта др.), и имале су велики утицај на европско научно и политичко мњење током 19. века. Посебна пажња била је усмерена на приказивање етничких односа. На њима је обично приказиван један од показатеља, али има карата са сложенијим приказима. Тако је, на пример, К. Сакс, аустријски конзул у Цариграду, етничке групе индентификовао и приказао применом „комбинације обележја”: језик, конфесија и национална свест. Из легенде карте види се да је приказао 8 већих етничких група, 11 подгрупа и 3 мешовите категорије, које су разврстане у три постојеће конфесије – православну, римокатоличку и мухамеданску – тако да на карти има укупно 21 тематска јединица. На сличан начин С. Гопчевић (1889) издвојио је 13 етничких група, Цвијић (1913) њих 12 с 23 ентитета, од којих 7 вишеконфесионалних.

Како је овде реч о тематским картама, које по свом постанку представљају тековину савремене картографије с краја 19. и почетка 20. века, а не постоје за претходне векове, за детаљнију и потпунију анализу, у атласу су стављене и историографске карте М. Пешикана, М. Мацуре и А. Урошевића, које су рађене на основу турских пописа становништва с почетка 16. века. Територија Косова и Метохије с окружењем обухваћена је с више таквих пописа (дефтера), из 1452, 1455, 1485, 1489, 1571, 1566–74. године. У њима су насеља класификована по нахијама, али се основни подаци односе на појединачне мушкарце, жене удовице (као старешине породица), а затим на монахе и неожењене пунолетне мушкарце, тј. на све обвезнике плаћања пореза. Дефтери су транскрибовани са старотурског на српски језик и представљају веома тачан и поуздан историјски извор за реконструкцију етно-демографских прилика на почетку турске владавине у Србији.

Анализирајући својеврсни записник личних имена по насељима, према језичкој припадности, Пешикан је саставио више различитих карата које показују територијални распоред становништва старосрпског и староарбанашког типа који су живели у ширем регионалном оквиру данашње југозападне Србије, југоисточне Црне Горе и северне Албаније, где се види општа подвојеност ова два народа, с веома мало мешовитих области. Иако је карта исцртана поједностављено са шрафурама, она очигледно показује потпуну распрострањеност имена старосрпског типа у Старој Србији, односно на Косову и Метохији, изузев незнатне измешаности у близини Ђаковице на територији данашње Србије, али и с друге стране границе у старом Алтину на територији данашње Албаније. Исто такво стање постојало је на територији данашње Црне Горе, осим мале измешаности имена око Скадарског језера.

Синтетизујући податке седам узастопних турских дефтера за сто двадесет година, почев од 1452. до 1574. године, Пешикан је дао веома садржајну и комплексну карту „Косовски именослови XV–XVI века”, на којој су приказана сва насеља тога времена на територији Косова и Метохије. Насеља су подељена у две категорије: насеља с именима српског типа и с именима арбанашког типа (Слика 5). И на овој много конкретнијој Пешикановој карти, у погледу етничке припадности насеља, видљива је апсолутна присутност српских насеља с делимичном измешаношћу с арбанашким само у околини Ђаковице, и то у нешто вишем проценту него на претходној карти, што показује извесно досељавање Арбанаса из Албаније и њихово постепено инфилтрирање у Метохији, а што ће се у наредним вековима постепено повећавати. Наиме, турским освајањем Косова и Метохије највише су била оштећена стална насеља, што је анализом пописа из 1455. године извршио М. Мацура, и утврдио да су постојала 32 уништена села (селишта) вероватно у доба Косовског боја, затим 42 опустела села, из којих је народ истребљен или избегао, односно од укупно 599 забележених села 74 или 12% која су била онеспособљена за живот људи. Поред наведених забележена су чак 142 патуљаста (до 5 кућа) или мала села (6–10 кућа), што показује да је турском окупацијом читава структура насеља била оштећена [Мацура 2001].

У таквој етно-демографској ситуацији, где је живело мешовито – већинско српско хришћанско становништво према мањинском арбанашком – исламске и малобројне римокатоличке конфесије, долази до учесталог силаска сточарског арбанашког становништва фисовске организације (Малисори, Мирдите, Фендеши) из планинских предела северне и средње Албаније, који су појединачно или групно почели да запоседају питоме равничарске пределе Метохије, настављајући да врше силан притисак на староседелачко, махом ратарско српско становништво. Тако су Арбанаси отимали српска имања настављајући с насилним истискивањем и прогањањем преосталих Срба из Старе Србије, за све време турске владавине на овим просторима, а због верских разлога, већинског исповедања ислама, Арбанаси су били привилеговани у Турској царевини. „Турске власти толерисале су многе случајеве непоштовања јавног поретка, у некима од њих били и учесници, или саучесници, у уценама и егзекуцијама нарочито српских првака по селима. Уцена звана ‘рабош’ и отмице женског света чинили су посебну врсту у прогонима раје…” [Стојанчевић 1994].

Етно-демографска ситуација с почетка турске владавине на Косову и у Метохији, коју су успешно реконструисали Пешикан, Мацура и други, мењала се у континуитету сталном арбанашком колонизацијом, и дужем трајању, али никада није била преокренута у корист Арбанаса све до 20. века. То потврђује и путопис Милоша С. Милојевића под насловом Путопис дела Праве (Старе) Србије, који је штампан у три тома (свеске) 1871, 1872. и 1877. године. Милојевић је био први српски путописац који је Стару Србију пропутовао и непосредно на терену прикупио и објавио податке о становништву и насељима ових крајева. На основу изворних података Милојевићевог путописа М. Вемић, је израдио карту под насловом „Етничка карта дела Старе Србије 1:300.000” која се с осталим историографским картама налази у атласу. Она показује да су Срби на територији Косова и Метохији, уз видљиве трагове арбанашке колонизације, у то време још увек били већинско становништво, а Арбанаси мањинско.

Етничка слика међусобних односа Срба и Арбанаса непосредно уочи српско-турских ратова 1876, 1877/78. године, приказана је на овој карти методом картодијаграма по насељима, и то по народносном и верском критеријуму. Приказано је 895 насеља од укупно 1.140 забележених у Милојевићевом Путопису, уз 123 нерекогносцирана и 122 поновљена насеља, која су класификована у 7 категорија према броју кућа. Од укупног броја приказаних насеља 483 су српска, 92 арбанашка и 230 мешовита. Сви велики градови, Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и Куршумлија, била су преко 90% етнички српски. Од мањих етничких група, картирано је 5 черкеских села, Османлије у једном мешовитом селу (Мамуша, 80 кућа) и у Призрену (120 кућа) а Цигани у 7 мешовитих насеља. Прецизнији показатељи дати су у наредној табели:

Табела 1. Расподела етничких група становника по насељима (Вемић, 2011)

Етничке групе Насеља
Срби (православни хришћани) 244
Исламизовани Срби (Потури) 130
Срби – Исламизовани Срби 109
Укупно: 483
Већа градска насеља – већински српска 5 насеља укупно
Арнаути (исламизовани Арбанаси) 69
Латини (католички Арбанаси) 21
Етничке групе Насеља
Арнаути – Латини 2
Укупно: 92
Срби – Арнаути 18
Срби – Латини 15
Исламизовани Срби – Арнаути 152
Исламизовани Срби – Латини 4
Укупно: 189
Срби – Исламизовани Срби – Арнаути 22
Срби – Арнаути – Латини 1
Исламизовани Срби – Арнаути – Латини 2
Срби – Исламизовани Срби – Арнаути – Латини 5
Укупно: 30
Срби – Цигани 1
Исламизовани Срби – Цигани 2
Срби – Исламизовани Срби – Цигани 1
Срби – Арнаути – Цигани 1
Исламизовани Срби – Османлије – Цигани 1
Укупно: 6
Исламизовани Срби или Арнаути 77 „или–или” насеља
Черкези 5
Насеља без података о етничкој припадности 8
Укупно: 895 насеља

 

Из наведених бројки може се закључити да је у то време било три пута више насеља настањених православним Србима него исламизованим Арбанасима (Арнаутима) (244:69), као и готово два пута више насеља с исламизованим Србима него с исламизованим Арбанасима (Арнаутима) (130:69), а у поређењу са свега 21 насељем католичких Арбанаса (Латина) то је онда 11, односно 6 пута више Срба. Међутим, Арнаути су због конфесионалне сличности били више измешани с исламизованим Србима (у 152 насеља) него с православним Србима (у 18 насеља), док су Латини више измешани с православним Србима (у 15 насеља) него с исламизованим Србима (у 4 насеља). Срби обе конфесије били су измешани у 109 насеља.

Албанска држава створена је 1912. године, када су јој привремено биле одређене границе. Разграничење с Краљевином Срба Хрвата и Словенаца извршено је тек после Првог светског рата (1920). Преговори у Паризу су се управо водили око природне, историјске, етничке и језичке границе у долинама река Дрима и Црног Дрима, на северу данашње Албаније. Постојала су два предлога: британског премијера Дејвида Лојда Џорџа (од 14. 1. 1920) и делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (од 20. 1. 1920) који су се незнатно разликовали. Међутим, уместо да буде прихваћен један од изнетих предлога или да се успостави неко средње решење, граница је померена у корист Арбанаса далеко на север, тј. из долина поменутих река на орографске границе планинског венца Проклетија и Шар планине (Слика 6).

ГЛАВНИ НАЛАЗИ

Анализиране карте у атласу израдили су најбољи европски картографи који су поред неспорне картографске компентентности имали и високе званичне научне и државне титуле и заузимали високе положаје у свом друштву. Карте су настале у дугом периоду од 1513. до1918. године. Рађене су за опште, образовне, научне, културне, политичке, војне (ратне) и друге сврхе. У свом времену оствариле су велики утицај на научно и политичко мњење, али и трајно не само у својим државама већ и шире у Европи.

Све анализиране карте показују да је подручје Старе Србије, у које су укључени Косово и Метохија, увек сматрани интегралним делом Србије. С карата се непосредно може уочити да изабрани европски као и домаћи аутори, географи, козмографи и картографи нису признавали турско освајање Балкана, и својим приказом на картама сачували су свест о припадности ових територија Старој Србији. На картама се види да су ове две географске области постојале једино у природним историјским и етничким границама државних творевина српскога народа и поред трагова постепеног арбанашког насељавања у дугом периоду од турског продора на Балкан, њиховог повлачења, па до данашњих дана. Косово и Метохија никада нису били посебно издвајани из ширег контекста и окружења Старе Србије, тако да ни територијално ни тематски никада нису постојали њихови посебни картографски прикази. Тиме су недвосмислено и неспорно показали да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка.

Већина карата потврђује да је главна раздеобна међа, односно етнографска граница између српских и арбанашких насеља, све до средине 19. века, била на рекама Валбона (Црница), Дрим и Црни Дрим које су се сматрале истовремено и географском границом Албаније и (Старе) Србије, али и као језичка-говорна линија која је делила Арбанасе северне Албаније од метохијских Срба. У том смислу, са стварањем Албаније у 20. веку, Срби и Арбанаси су већ једном правили историјски компромис у погледу разграничења када су нововековну историјску, етничку, језичку и природну границу с наведених река издигли на највеће врхове планинског венца.

Изабране карте састављене у Атласу Старе Србије – Европске карте Косова и Метохије неспорно имају велику научну, историјску и друштвену вредност. Због своје документарности оне данас представљају својеврсне српске тапије[5] Косова и Метохије.

ЛИТЕРАТУРА

Бошковић, П. С. (1914). Нова карта српских краљевина и суседних области, 1:1.000.000. Београд: Картографска радионица Географског Одељења Гл. Ђ-штаба.

Васојевић, Н. (1847). Земљовид Косова поља (Земльовидь Косовогь Поля – Situations-Plan von Kosowo-Polje, Amselfeld), 1:200.000. [Нови Сад]: Печат Лолер.

Вемић, М. (2005). Етничка карта дела Старе Србије – Према путопису Милоша С. Ми- лојевића 1871–1877. год. Београд: Географски институт „Јован Цвијић” САНУ, По- себна издања, књ. 61.

Вемић, М. и М. Стругар. (2007). Атлас Старе Србије. Европске карте Косова и Метохи- је. Цетиње – Београд: Издавачко-информативна установа Митрополије Црногор- ско-приморске „Светигора”.

Гвоић, Љ. (2003). Српска духовна баштина на Косову и Метохији, 1:300.000. Београд: Информативна служба Српске Православне Цркве.

Гопчевић, С. (1889). Етнографска карта Македоније и Старе Србије, 1:750.000. Београд. – Ethnographische Karte Alt-Serbien und Makedonien, 1:300.000. In: Makedonien und Alt-Serbien. Wien: Verlag von L.W. Seidel & Sohn. – Етнографска карта Старе Срби- је и Македоније, 1:300.000. Београд: Књижевни фонд Илије М. Коларца, 1890.

Давидовић, Д. (1821). Земље у којима пребивају Срби. Беч: Новине Српске.

Жеглиговић, Д. (1885). Етнографска карта Балканског полуострва (Carte ethnocraphiqe de la presqu’iile des Balcans), [1:3.000.000]. Belgrade.

Карић, В. (1887). Карта распростирања Срба. У: Србија. Београд: Краљевско-српска др- жавна штампарија.

Мацура, М. (ур.) (2001). Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године. Бео- град: Српска академија наука и уметности.

Милојевић, Ст. М. (1873). Историјско-етнографско географска мапа Срба и српских (ју- гословенских) земаља у Турској и Аустрији, 1:2.000.000. Београд: Издао Коста Ата- насков – Шуменковић.

Мишковић, Ј. [1900]. Карта Косова поља, 1:150.000. Београд: Фото-литографска радио- ница Главног Ђенералштаба.

Пешикан, М. (1982). Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба (I. Уводна разматрања). У. Ивић, П. (Ур.) Ономатолошки прилози, књ. III. Београд: Српска Академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику.

Пешикан, М. (1986). Стара имена из Доњег Подримља. У. Ивић, П. (Ур.) Ономатолошки прилози, књ. VII. Београд: Српска Академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику.

Радовановић, М. (2004). Етнички и демографски процеси на Косову и Метохији. Београд: Liber λ press.

Српска великошколска омладина (1905). Етнографска карта српских земаља са јужном границом Старе Србије и границом Србије цара Душана (Carte ethnographique Serbe, avec les limites meridionales de la Vieille Serbe et celles de la Serbie du Tsar Douchan), 1:2.000.000. Београд.

Стојанчевић, В. (1994). Косово и Метохија у српско-арбанашким односима у XIX веку (1804–1878). Београд: Српска академија наука и уметности, Одељење историјских наука, Међуодељенски одбор за проучавање Косова и Метохије.

Стојанчевић, В. (1997). Стара Србија, Даница, српски народни илустровани календар за годину 1997. Београд: „Осветљења”, Вукова Задужбина.

Урошевић, А. (1965). Косово. Београд: СЕЗб, књ. LXXVIII, Насеља и порекло становни- штва, 39.

Цвијић, Ј. (1906). Политичко-етнографска скица Македоније и Саре Србије, 1:4.000.000. У: Основе ____________за географију и геологију Македоније и старе Србије с проматрањима у јужној Бугарској, Тракији, суседним деловима Мале Азије, Тесалији, Епиру и северној Албанији. Београд: Српска Краљевска Академија.

Цвијић, Ј. (1918). Етнографска карта Балканског полуострва (Carte ethnographiqe de la Peninsule des Balkans), 1:3.000.000. Paris: Librairie Armand Colin. Beilage No. 3. (1899). Политичка подела, националности и религије (Polit. Eintheilung, Nationalitaten und Religionen), 1:750.000. Beilage № 3. zur Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Kosovo (Mit 8 Beilagen und 10 Tafeln.) Als Manuscript gedruckt. Wien.

Blaeu, I. [1662–1665]. Данашњи Илирик,(Illyricvm Hodiernvm, Quod Scriptores communiter Sclavoniam, Itali Schiavoniam nuncupare solent, in Dalmatiam, Croatiam, Bosnam, et Slavoniam distinguitur. Sed cum ejus majorem partem Turc. optineant in Pr.fecturas eorum more Sanzacatus dictas divisum est, reliquum autem Veneti, Vngari, et Ragusini tenent. Sanzacatus sunt Bosna, Residentia Ba..; Poxega; Cernik; Bihak; Lika et Carbava; Clissa; Herzegowina), [1:915.000]. [Amstelaedami].

Boehmio, A. G. (1766). Најновија карта Дунава с околним краљевинама, као и целе Грчке и архипелага, (Totius Danubii cum Adjacentibus Regnis nec non Totius Gr.ci. et Archipelagi), [1:44.000.000]. Norimbergae.

Cantelli da Vignola, G. (1689). Краљевство Србије, другачије названо и Рашка, … (Il Regno della Servia detta altrimenti Rascia), [1:470.000]. Roma.

Coronelli, M.V. (1688). Ток река Дрима и Бојане у Далмацији (Corso delli Fiumi Drino, e Boiana nella Dalmatia), [1:315.000]. Republica di venezia.

Cura Homannianorum Heredum (1770). Географска карта данашње северне Грчкe… (Mappa Geographica Gr.ci. Septentrionalis hodiern. sive Provinciarum Macedoni. Thessali. et Albani., in qua ultima Provincia Habitationes sit. Gentis Montenegrian. in Comitatu Zentanensi express. sunt), [1:1.300.000]. Norimberga.

Cvijić, J. (1913). Етнографска карта Балканског полуострва (Ethnographische Karte der Balkanhalbinsel), 1:1.000.000. Gotha: Justus Perthes.

Evans, A. (1916). Дијаграмска карта словенских територија источно од Јадрана, (Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic), 1:2.000.000. London: Published by permission of the Royal Geographical Society.

  1. Freytag [1917]. Етничка и језичка карта средње Европе с Италијом и Балканским полуострвом (Volker – und Sprachenkarte von Mittel-Europa nebst Italien und der Balkanhalbinsel), 1:3.000.000. Wien: Druck und Verlag der Kartogr. Anstalt G. Freytag & Berndt, Ges. m. b. H.

Hasio, I. M. (1744). Карта Мађарске у ширем смислу и стари или методични комплекс краљевина: Мађарске у ужем смислу, Хрватске, Далмације, Босне, Србије, Бугарске, Куманије; кнежевине: Трансилваније; Деспотије: Влашке, Молдавије… (Hvngarie ampliori significatu et veteris vel Methodicae complexae Regna: Hvngariae propriae, Croatiae, Dalmatiae, Bosniae, Serviae, Bvlgariae, Cvmaniae, Principatvm: Transsylvaniae, Despotatvs: Walachiae Moldaviae /exclusis ab eadem alienatis Galitia et Lvdomiriria/ in suas Provincias ac partes divisae et quoad Imperantes ex Avstiacis, Tvrcis et Venetis distinctae …), 1:2.500.000. [Norimberga].

Herman Julius, M. (1864). Европска Турска (Die Europaeische Turkey), 1:3.000.000. Leipzig – Wien.

Homanni, I. B. [1750]. Турско царство у Европи, Азији и Африци … (Imperium Turcicum in Europa, Asia et Africa, Regiones Proprias, Tributaries, Clientelares sicut et omnes ejusdem Beglirbegatus seu Pr.fecturas Generales exhibens), [1:12.000.000]. [Norimberga].

Homanno, I. B. [1710]. Реке Дунава (овде приказаног како тече од града Београда, преко Црног мора до Константинопоља) доњи ток, на коме су приказане Трансилванија, Влашка, Молдавија, Бугарска, Србија, Румунија и Бесарабија са суседним подручјима (Danubii Fluminis /hic ab urbe Belgrado, per Mare Nigrum usque Constantinopolim defluentis exhibiti/ pars infima, in qua Transylvania, Walachia, Moldavia, Bulgaria, Servia, Romania et Bessarabia cum vicinis Regionibus ostenduntur), [1:2.000.000]. Norimberga.

Imprimerie generale de C. Lahure [XIX]. Србија (Serbie), [1:2.250.000]. Paris: Imprimerie generale de C. Lahure.

Reilly, Johann Joseph von. [1791]. Краљевина Србија (Das Koenigreich Serwien, Nro. 5), [1:1.440.000]. [Wien].

Johann Joseph von Reilly, F. [1791]. Северни део Краљевине Албаније с дистриктом Црне Горе (Der Noerdliche Theil des Koenigreichs Albanien mit dem Distrikte Montenegro, Nro. 21), [1:400.000]. [Wien].

Kiepert, H. (1853). Генерална карта Европске Турске (General-karte von der Europaischen Turkei), [1:1.000.000]. Berlin.

Kukolj, Peter (1871). Das Furstenthum Serbien und Turkisch-Serbien, eine militarisch- -geographische Skizze von Peter Kukolj, Major im k.k.Generalstabe, Wien 1871.

Lotteri, T. C. [1770]. Нова Грчка и Егејско море с архипелагом… (Gr.cia Nova et Mare .geum s. Archipelagus, in qua Mappa Macedonia, Albania, Epirus, Thessalia et Morea, cum circumjacentibus Insulis Corcyra, Cephalonia, Zacynthnos, Stalimene, Metelino, Chios), [1:1.650.000]. [Аugsburg].

Mercator, G., & Blaeu, G. (1648). Влашка, Србија, Бугарска, Византија (Walachia, Servia, Bvlgaria, Romania), [1:2.150.000]. [Amstelaedami].

Monath, P. C. [1750]. Далмација и околни крајеви, Хрватска, Босна, Славонија, Србија, Албанија прецизно описани (Dalmatia et regiones adjacentes, Croatia, Bosnia, Slavonia, Servia, Albania accurate descriptae), [1:1.200.000]. Norimberga.

Ortelij, А.. (1590). Карта Паноније и старог Илирика (Pannoniae, et Illyrici veteris Tabvla), [1:2.000.000]. Antverpiani.

Peucker, K. (1912). Maкедонија, Стара Србија и Арбанија (Makedonien, Altserbien und Albanien), 1:864.000. Wien.

Reilly, Johann Joseph von. [1791]. Краљевина Србија (Das Koenigreich Serwien, Nro. 5),

[1:1.440.000]. [Wien].

Sanson, N. (1693). Ток Дунава од његовог извора до ушћа. (Le cours du Danube Depuis sa Source Iusq’ a ses Embouchures), [1:1.950.000]. Paris: chez H. Iaillot.

Sax, C. (1878). Етнографска карта Европске Турске и њених покрајина, на почетку 1877. (Ethnographische karte der Europaischen Turkei und ihrer Dependenzen zu Anfang des Jahres 1877). Wien.

Schűtz, C. (1788). Најновија карта Краљевине Босне, Србије, Хрватске и Славоније Заједно с пограничним провинцијама… (Neuste karte der Koenigreiche Bosnien Servien Croatien und Slavonien Samt den angr.nzenden Provinzen Temeswar, Dalmatien, Herzegowina, Ragusa, Steyermark, K.rnthen, Krain, Friaul, Gradiska, und Istrien, einem grossen Theil von Ungarn, Siebenbűrgen, Walachei, Bulgarien, Albanien, Macedonien, und einem Stuck des Kirchenstaats und Kreichs Neapel), [1:1.1000.000]. Wien: Artaria.

Seton-Watson, R. W. (1917). Расе Балканског полуострва (The Races of the Balkan Peninsula). London: Constable and Company.

Slukan-Altić, M. (2006). Povijesna geografija Kosova. Zagreb: Golden marketing – Tehnička knjiga.

Stead, A. (1909). Етнографска карта Србије (Ethnographical Map of Servia), 1:2.7500.00. In: Servia by the Servians. London: William Heinemann.

Vemić, M. (2011). Serbs in Kosovo and Metohija in the Second Half of the 19th Century According to an Ethnic Map of a Part of Old Serbia. Forum geografic. Studii şi cercetări de geografie şi protecţia mediului 10 (2), 255–263.

Waldeseemuller, M. (1513). Модерна карта Босне, Србије, Грчке и Славоније (Тabula moderna Bossinae, Serviae, Graeciae et Sclavoniae). Strasbourg.

[1]        Косово и Метохија (10.887 km²) представљају две суседне регионалне целине које се веома разликују у структурном, антропогеографском и функционалном погледу, али су политички и административно обједињене од 1945. године као аутономна област Народне Републике Србије, а затим Уставом из 1963. године, као Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Године 1968. назив Метохија био је званично избачен из назива Покрајине, да би поново био враћен Уставом Републике Србије из 1990. године.

[2]        Назив Косово се у народу и етимолошки везује за птицу кос (Turdus merula). Према Атанасију Урошевићу „јавља се тек после битке између српске и турске војске 1389. године. За средњовековне Србије, све до поменуте битке, ова област са једним сумњивим изузетком, није ни једном поменута под називом Косова” [Урошевић 1965]. Страни писци и картографи су ту реч преводили као Campus merulae, Champ de merles или Amselfeld, док су називи старијег датума који претходе називу Косово, у ствари имена појединих косовских крајева као што су: Липљан, Ситница, Лаб, Обица, Неродимље и други.

[3]        Назив Метохија потиче од грчке речи „метох” – манастирски посед или у прво време монашка земљорадничка задруга, а „с обзиром на изванредну густину и концентрацију манастирских и црквених метоха (Метохија) који се наводе у владарским повељама (хрисовуљама) од Стефана Немање до последњих Немањића, као и у повељама кнежева, деспота и великих властелина Хребељановића, Лазаревића, Бранковића и других, читава област Метохијско-призренске котлине добила је назив Метохија” [Радовановић 2004).

[4]        Од најзначајнијих ту су Француз Ами Буе (Ami Boué), Јозеф Милер (Joseph Müller), Јохан Георг фон Хан (Johan Georg von Hahn), Петар Кукољ – Аустрија, Александар Гиљфердинг, Иван Јастребов – Русија, мис Ирби (Adeline Paulina Irby) и мис Мјур Мекензи (Georgina Muir Mackenzie) и писац Вилијем Форсајт (William Forsythe) – Енглеска, и други.

[5]        Тапија долази од турске речи тапу, што значи јавна исправа о власничком праву на неку непокретну имовину; осим као „сведочанство о својини” може и шире да се тумачи као документ о праву владања. Европске карте Косова и Метохије од 16. до 20. века

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.