Dušankina bajka na Floridi

Dušanka Ivanova, Srpkinja iz Makedonije, strpljivo je gradila i izgradila karijeru profesionalne balerine. Vredno je radila i napredovala, imala sjajne solo nastupe na pozorišnim scenama širom bivše Jugoslavije, školovala se od rodnog Skoplja, preko Sankt Peterburga do bugarskog Plovdiva. Magistrirala je, postala profesor, baletski pedagog, koreograf, režiser, ali sreću nije našla u otadžbini već tamo daleko, preko “velike bare” – na Floridi.

SRĆNA I ZADOVOLJNA: Dušanka sa učenicima, jedna od njenih omiljenijih slika

Danas je Dušanka više nego uspešna žena, radi kao umetnički direktor Florida West Ballet-a, kompanije mladih baletskih igrača od četiri do 19 godina. Iako iza sebe ima više od tri decenije baletskog staža, želja da otkriva mlade talente, da ih uči, podiže, vaspitava i ugrađuje im neizmernu ljubav, je nijednog trenutka ne napušta.

-Radna atmosfera i uzbuđenje kod mene su prisutni kao kada sam prvog dana kročila na baletsku scenu – kaže Dušanka na početku razgovora za portal “Tamo daleko”.

Ovih dana do nje je bilo teško doći jer je sto posto posvećena pripremi koreografije za predstavu “Petar Pan” i ćerkom Sofi koja je krenula maminim  stopama. Ipak, posle nekoliko razmenjenih mejlova našla je vremena i za nas i naše čitaoce sa kojima je podelila svoju životnu priču.

Rođena je u Skoplju 1966. godine u porodici Dobrisava i Gordane Nikolić iz Niša. Kao oficir u JNA otac je radio u Novom Sadu, a potom je porodica preselila u Skoplje, gde je Dušanka odrastala, školovala se, zaposlila, gradila karijeru prvo kao profesionalna balerina u Baletu pri Makedonskom Narodnom pozorištu, a kasnije i kao baletski pedagogog u Muzičko-baletskom školskom centru „Ilija Nikolovski Luj“.

-Kao talentovana mlada balerina u pozorištu, napredovala sam, dobijala solističke uloge i u to vreme SIZ za Kulturu Srbije, tačnije grada Beograda, dodelio mi je  stipendiju za školovanje u tadašnjem Lenjingradu, SSSR-u (danas Sankt Peterburg). Bilo je to u sezoni 1985/86, gde sam imala čast da se usavršavam u čuvenoj ruskoj Baletskoj akademiji „Vaganove“, koja je tada, a i sada još uvek drži primat najprestižnije baletske akademije u svetu. Bila sam u klasi Elvire Kokorine, a solo ulogu Arapskog plesa u čuvenom „Krcku Oraščiću“, pripremala sa  Irinom Gensler. Predstava se igrala na sceni znamenitog Kirov/Marinskog teatra. Mojoj sreći nije bilo kraja – seća se Dušanka Ivanova!

Po povratku iz Rusije, imala je solističke anažmane u pozorištu, a upordo je radila i u baletskoj školi kao pedagog. Bile su to godine velikih uloga, usavršavanja i rada sa generacijama dece. Mnogo je radila, ali, kaže, ništa joj nije bilo teško.

„MOJA DECA, MOJE BOGATSTVO“: Mario, Sofi i Boban

-Radila sam ono što iznad svega volim i što i danas radim. Bila sam umorna, ali to je bio slatki umor, umor zadovoljstva – ističe naša sagovornica.

Stizala je i pored svih tih obaveza da se bavi i koreografijom. Osnovala je baletsku grupu modernog plesa “Luj”, često nastupala na takmičenjima, televiziji, gostovala širom  Jugoslavije i Bugarske.

Posle udaje i radjanja sinova Maria i Bobana, posvetila se samo pedagoškom radu u baletskoj školi u Skoplju, a onda je dobila stipendiju Ministarstva Kulture Makedonije i sa svojih 29 godina, upisala studije baleta u bugarskom Plovdivu.

-Četiri godine sam u ovom gradu učila metodiku klasičnog baleta u klasi prof. Irine Trofimove, karakterne igre kod Natalije Tarasove, istorijske igre kod prof. Marine Abdulaeve, sve tri iz Sankt Petersburga. Radila sam i sa čuvenim  pofesorom Dalbergom iz Roterdama, kao i sa Petrom Lukanovim i Lili Dragulevom iz Sofije.

Učiti od takvih veličina za mene je bila ogromna čast – sipa kao iz rukava poznata imena iz sveta baleta Dušanka Ivanova.

Godine 1999. je diplomirala, a godinu kasnije magistrirala i dobila zvanje magistra baletske pedagogije i magistra koreografije i režije. Ispite je položila sa sa ocenom 9,95 i bila primer sinovima koji su tada polazili u osnovnu školu.

-Drago mi je bilo i što sam opravdala povernje makedonskog ministarstva koje mi je dalo stipendiju – posebno ističe Ivanova i dodaje da je naredne tri godine provela radeći u Skoplju u baletskoj školi, a uporedo je vodila i profesionalni ansambl. Na oko sve je funkcionisalo kao švajcarski sat, ređale su se celovečernje baletske predstave potpisane Dušankinom koreografijom, ali u njoj je ipak tinjalo nezadovoljstvo odnosom prema unetnicima, materijalnim statusom, ali i opštim stanjem u Makedoniji i drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

KRENULA MAMINIM STOPAMA: Dušanka sa ćerkom Sofi

A onda se desilo ono o čemu je godinama sanjala, što je žarko želela i što je njoj i njenoj porodici promenilo život iz korena.  Godine 2002. odlazi u Njujork sa suprugom, koji je tada kao selelektor šotokan karate reprezantacije Makedonije, na svetsko takmičenje.

-Ostali smo dve nedelje, a ja sam ne gubeći vreme listala “Yellow Page” i tražila telefonske brojeve svih baletskih institucija u blizini. Zaista sam želela da nađem  posao jer me je tada politika destruktivnog vođenja Makedonije i uopšte makedonska vlada svojim pogrešnom strategijom u svim segmentima, pa i u umetnosti, gušila kao profesionalca. Na moju veliku radost  bila sam pozvana na intervju u privatnoj baletskoj skoli u gradicu Fair Lawn-u, državi Nju Džersi. Ono sto je bilo presudno da dobijem posao je bilo to sto sam kao pedagog studirala ruski baletski stil Vaganove, koji se u Americi izuzetno cenio i još uvek veoma ceni i što sam dobro govorila ruski jezik – seća se kao da je juče bilo sagovornica portala “Tamo daleko”.

Srećna okolnost je i bila i što se škola nalazila u regiji bogatih ruskih Jevreja, koji su zahtevali od direktorke škole da zaposli pedagoga koji bi njihovoj deci predavao na dva jezika, engleskom i ruskom. Dušanka im je došla kao kec na deset.

Naredne dve godine sa američkom radnom vizom radila je po nekoliko meseci u Njudžersiju, a kao baletski pedagog i u jednom pozorištu na Brodveju.  Konačno 2007. godine spakovala je kofere i uspomene i u poodmakloj trudnoći krenula preko “bare” puna nadanja i očekivanja.

-Mojoj sreći zaista nije bilo kraja, došli smo na Floridu, gde se ubrzo rodila i ćerka Sofi. Radila sam u više baletskih škola kao baletski pedagog i koreograf, medju kojima bih izdvojila mesto vanrednog profesora baleta na St. Pete College-u, od 2011. do 2014. Od januara 2012. do danas radim kao umetnički direktor  Florida West Ballet-a.

PORODICA NA OKUPU: Suprug Ljupče, Sofi, Dušanka i Mario

Ni sama ne zna koliko ima nastupa tokom godine, svakog proleća priprema predstave, ne propušta da naglasi kako već četiri godine nastupa na Srpskom festival u Klirvoteru, a prvi put ove godine festival je održan Nort Portu na Floridi.

Trenutno sa učenicima FWB-ta radi na pretstavi o „Petru Panu“, dečaku koji uporno odbija da poraste.

-Predstava je zakazana za 21.april u Paladijum teatru u St. Petersburgu. Eto sudbina je tako htela da se školujem u onom ruskom, a da živim i radim u ovom američkom St. Petersburgu! Ovi gradovi su se, inače, pre nekoliko godina pobratimili – otkirva nam Dušanka Ivanova.

Fantastično osećanje i oduševljenje što je deo tih mladih ljudi, što može, kako kaže, da ih vaja i oblikuje, gleda kao odrastajui razvijaju se u dobre ličnosti i velike profsionalce – ne može da sakrije, ali i ne želi.

Na onome što je postigla u životu, a nekome bi za to trebale tri karijere, još uvek nema nameru da stane i uveliko sprema doktorat „Uticaj ruske škole u svaranju klasičnog baleta u Americi u 20. veku“. Izabrala je temu o kojoj do sada niko nije pisao. Uticaj ruske škole na klasičan balet u Americi je od presudnog značaja i zapravo njegov razvoj počinje dolaskom Pavlove i Mordkina. Doktorat privodi kraju i braniće ga na Akademiji baleta u Plovdivu. Kao doktoru baleta otvoriće joj se vrata za neki od fakulteta baleta u Americi.

SPREMNE ZA NASTUP: Pahuljice iz baleta „Krcka Oraščića“

Tako je Dušanka svila svoje porodično gnezdo u dalekoj Americi. Životom je zadovoljna, ali ne prpušta da kaže kako nigde nije idealno.

-Dok se naše bivše ju-republike bore sa egzistencijom, standardom, ekonomijom, priznavanjem od strane Evrope i sveta, ovde se borimo sa drugim mentalitetom i shvatanjima života.  Nema neke ljubavi izmedju roditelja i deteta, nema te povezanosti, nema te energije koju mi Balkanci, nosimo u krvi. Ali šta je smisao našeg života? Nasa deca! Pa mene je dragi Bog blagosiljao prvo sa svojom sopstvenom, a onda i sa decom sa kojom radim. I to sam želela iznad svega. Doživela sam da mi kažu ovde u Americi da me je sami Bog poslao njima i to od ljudi sa kojima sam radila, a i od samih roditelja.  To u Srbiji i Makedoniji nikada ne bih doživela. Zato što radim sam cenjena i plaćena po zasluzi – lepo poređenje pravi Dušanka Ivanova.

Navodi i primer kako su je, kada je dobila posao u drugoj školi u drugom gradu koji nije baš tako blizu, roditelji pratili i upisivali svoju decu, upravo zbog njenog pedagoškog pristupa deci i naravno ruske baletske tehnike.

-Sviđa mi se i što ovde svako gleda svoja posla i ne zabada nos u tudje dvorište. Standard je visok, srednja klasa normalno zivi. Ne osvrćete se da li ćete imati da platite račune od prvog do prvog u mesecu. Ima i beskućnika, ali su i oni zbrinuti. Ono što ovde ne odobravam je to što je prevelika demokratija, pa svako može da kupi pištolj i ne čudi što se dešavaju maskari poput onog nedavnog na Floridi – upozorava ova vrsna umetnica.

Otadžbina joj nedostaje, ali ne u tolikoj meri da  bi se vratila i ostavila bajkovit život na Floridi!

-Nedostaju mi moja majka, sestra, dobri prijatelji i toliko! U Makedoniji smo bili „šaka jada“ od baletskog sveta, mogli smo na prste da se izbrojimo, ali je „kopanje očiju jedni drugima“ bilo kao dobar dan! Osrednji mediokriteti su „kolo vodili“, a talentovani su im smetali! Tamo sam se „borila za vazduh“. Zato se već odavno tamo više ne vidim – kategporična je Dušanka Ivanova.

Mladim ljudima poručuje da budu kovači svoje sreće i da krenu u beli svet ako nisu zadovoljni životom kojim sada žive.

-Vredi rizikovati, a ako se ne snadju uvek se mogu vratiti. Meni su mnogi ljudi rekli da sam hrabra što sam odlučila da odem. Bila sam inicijator, a muž mi je rekao “gde ti, tamo i ja”. Došli smo kad je meni bilo blizu 40, a njemu 47 godina, a ja još u šestom mesecu trudnoće. Hrabro ili ne, nikad se nismo pokajali – kaže na kraju razgovora za “Tamo daleko” Dušanka Ivanova.

Zdravko Elez

*Razgovor sa ovom velikom balerinom i pedagogom rađena je u sklopu projekta Srbi u Americi, s akcentom na Floridu, koji je podržala i pomogla Uprava za saradnju s dijsporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova Vlade Srbije

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.