Dule Živković i nemiri u Ruandi

Piše: Mihailo Ješić

Priču o mom drugu Dušanu Živkoviću počeću prvo sa objašnjenjem naslova, odnosno o njegovoj ulozi u „nemirima u Ruandi“.

Dule je bio prodavac novina na kiosku „Štampe“, baš na ulazu u zgradu “ Politike“. Nije bio mnogo školovan, ali je bio najbolji drug sa Žikom Minovićem, Hadži Antićem, Tijanićem, Tirnanićem, Minimaksom i drugim zvučnim imenima te kuće. Bio je drug i sa Koštunicom, Djindjićem i drugim srpskim liderima u vreme rušenja Slobodana Milosevića.

Velike demonstracije u kojima je Vuk Drašković predvodio stotine hiljada ljudi željnih promene vlasti, svako veče su prolazile pored zgrade Politike, a najstariji srpski list čvrsto je stao u odbrani Miloševića.  Živković je bio simpatizer opozicije, ali poslom je branio sistem koji mu je donosio hleb. Tako je jedno veče,u jeku najžešćih protesta, kolona prolazila pored Politike, a list ni slova o tome. Glavni naslov na 1.strani je bio „Nemiri i Ruansdi“ i Dule je morao to naglas da reklamira.

Poletele su kamenice prema prodavcu ik iosku, ali je neko od vodja znao Živkovića i sprečio linč. Zato se bes opozicije okrenuo prema Politici. Hiljade kamenica i jaja je zasulo zgradu omraženih novina. Sutradan sam došao do Grmeča na piće i iz baste gledao odvratnu sliku. Danima su žene čistile prljavštinu, a zaposleni su krišom, da ih neko ne prepozna, uazili na radna mesta.

Nedugo posle toga Minović i Hadži Antić su napustili  dužnosti direktora i glavnog urednika, a uskoro je otišao, iz kioska ispred, i moj drug.

Dosta mu je bilo i nereda u Ruandi i Srbiji. Čeka  ovih dana i zasluženu penziju.

Dule Živković je iz mesta Strmica kod Knina, a najbliži komšija njegovoj majci Milici, dok je bila dete, je bio pop Momčilo Djujić, čuveni četnički vojvoda. Često odlazeći u te delove bivše domovine i družeći se sa meštanima znao saj taj detalj o vojvodi Djujiću. I jednom prilikom pomenem komšiji Boži Kostiću i on se oduševi iako je rodjen u Beogradu, jer je vojvodu obožavao. Za vreme rata spasio je u tim krajevima mnogo srpskog življa, a Kostic je, po ocu, iz Mokrog polja kod Knina. Ispričao mi je jednu zanimljivu priču o njegovoj baki Maši, kojoj je vojvoda Djujić, posredno, spasao imovinu.

Po toj priči, jedna četnička jedinica je pred kraj rata bežala pred partizanima i napravili su odmor u Mokrom Polju. Zaustavili su se kod jedne kuće, uzeli ženi koja je tu živela, a to je bila baka Maša, vola i zaklali i stavili na ražanj. Navodno su u kući našli rusku pisaću mašinu, pa su pomislili da je to partizanska kuća.

Za njima je naišla druga četnička grupa i kad je jedan iz te grupe video pred čijom su kucom i kome su ukrali vola, povikao je:

-Budale, pa to je rodjaka od vojvode Djujića, njoj ste našli da kradete, sve će vas pobiti.

Jedinica je odmah dovela jadnu ženu, izvinila se, platili joj vola, okopali baštu, nasekli drva i pobegli.

Posle ove priče, komšiji Kostiću sam obećao da ću ga spojiti sa Živkovićem iz Strmice da se upoznaju i ispričaju, ali do susreta nije došlo. Živković je došao u moje naselje, ali Kostić je morao negde da ode, pa je sve pomereno za neko drugo vreme. Oko Djurdjevdana, tada su se i hajduci i četnici sakupljali. A i tada je pečenje najbolje.

A Dule Živković mi ispriča kako je njegova majka Milica zamalo dobila batine od vojvode Djujića. Jednom je prolazio pored njene kuće, ona je bila dete, tražio je damu odrecituje „Oče naš“ , ona nije znala, a on je zapretio da joj sleduje prut ako ne bude znala. I danas, iako ima 95 godina, napamet zna „Oče naš“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.